Драгослав Пакић: Не да(ви)мо Јуру…

Пише ми пријатељ из оног времена самоуправног:

– У оно наше време у наш производни погон дође на праксу неки Корејац. Јужни. Мршав, жгољав, никакав. Кост и кожа. Само нешто звера кроз оне његове дебеле наочари, свуда загледа и сређује ствари по свом нахођењу. Али, мира нема.

blic-jura

За време док ми, као сав нормалан свет, играмо „мице“ и „не љути се човече“, наравно на културан начин и без буке, он пише ли пише.

Шта пише мамицу му жуту, мислимо се, али се правимо луди.

Направимо паузу за доручак од девет до пола дванаест, он и даље пише.

Изеде нес знатижеља да сазнамо шта он има толико да трукује док ми поштено радимо.

Не да нам ђаво мира па нађемо преводиоца. Кад тамо, а он се обраћа управо нама:

– „Драге и поштоване колеге – каже – ја се апсолутно солидаришем са вашим штрајком, али, пошто нисам члан вашег синдиката, у њему, нажалост, не могу да учествујем.“

Баш тако. Од речи до речи.

„Који, бре, црни штрајк?! – чудимо се у себи. Па зна ли он да је код нас штрајк законом забрањен? Није ово, бре, трули капитализам где радни човек нема никакав значај. Ко је још толики лудак да штрајкује и да тражи осмочасовно радно време, кад и ово што нам је на располагању. једва стигнемо да потрошимо. Нисмо ми потрошачко друштво. Они јесу и тако им и треба.“

„Приметили смо такође да се човек, увек када се врати из јавних просторија за нужну употребу које смо ми звали – клоња, држи једном руком за стомак, а другом за нос. Трећу би ставио отпозади, али нема три руке иако долази из капитализма. Нешто га је, очигледно, мучило. Да ли што су све сијалице прегореле или покрадене, или што нема воде да потера радни учинак, или га мучи што не разуме оно што је крупним црвеним словима исписано по зидовима. У сваком случају, видимо да човек пати. Зато опет позовемо преводиоца који му објасни да оно ’ко … ван рупе итд‘ нема задњу мисао и да не би требало ичега да се плаши па му трећа рука заштитница и није потребна. Смирио се и кад је схватио да се натпис ’што си веће г…, теже те је згазити‘ не односи на госте из иностранства, него на директора.“

„Вратио се с миром у своју земљу не сачекавши да се сопственим очима увери како смо директора, без обзира шта је писало по зидовима јавних установа, ипак згазили чим смо и ми увели капитализам.“

Онда се, након извесног времена – наставља писаније мој пријатељ – Корејац појавио као стратешки партнер. Сада већ мало подгојен, без икаквог страха у очима које је некада крио иза дебелих стакала чудних наочара. Одлучан у наредбодавној пози. Нове наочари, чији су оквири били скупљи од наше тромесечне плате, деловале су опомињуће и помало злокобно. Оквири су нас подсећали да би били скупљи и од наших десет плата, таман да су и бесплатни, јер су и наше плате биле бесплатне.

Дошао је, рекли су нам, да уложи сопствени капитал. Намера му је да подигне нови производни погон па јури радну снагу. Одмах смо га прозвали Јура. Он се на то није обазирао него је сваког кандидата одмеравао од главе до пете стално се распитујући за учесталост пауза за обављање физиолошких потреба. После ће нам бити јасно зашто га је то интересовало. Али, већ је било касно. Ушли смо у капитализам.

Уложио је Јура поприличне паре да откупи све табле за играње „мице“ и „не љути се човече“. Мислили смо да су му то производна средства за отварање играоница у њиховим погонима широм Кореје како би и њихова радничка класа могла културно да се уздиже и у исто време упражњава друштвено користан рад. Али, ђавола, он их откупи и све запали. Пред нашим очима. Као Хрвати ћириличне књиге. Нисмо могли да верујемо.

Затим Јура отпоче са изградњом погона. Прва фаза изградње подразумевала је сасвим нову концепцију заједничког нужника. Ни налик онима где се чекало на ред поцупкујући. Нема ни оног фамозног прекидача за светло који одмах, онако у журби, лупиш свом снагом вредном радничком руком, а изнутра чујеш „пали, идиоте, немој да ти изађем овако разгаћен па ћеш да видиш свога бога“ – што на српском значи „заузето“.

jura-fabrika-mobing

На вратима софистицираног кабинета, типичног за земље са капиталистичким друштвеним уређењем, лепо пише на више језика: „заузето“. После извесног времена појави се ново обавештење са натписом: „заузето, молимо стрпите се“. Одмах затим: „заузето, дођите сутра“. На крају, црвеним светлећим словима бљешти обавештење: „прекорачење заузетости, користите пелене из сета обавезне опреме за хигијенско-техничку заштиту“.

Ситуација је сваким даном постајала све алармантнија.

Када смо се, због пелена и општих услова рада, нарочито у домену у коме смо одувек били најпродуктивнији, пожалили Канцеларији за заштиту грађана, одговорено нам је да се морамо стрпeти јер је код нас капитализам у повоју, такорећи у пеленама. А и нисмо „ел-џи-би-ти“ популација да нам је заштита неопходна.

Суд у Стразбуру нас је упутио на чешки случај. Чеси су нам добронамерно објаснили да је код њих некада било добро, а да је сада много боље. А било би још боље када би опет било добро.

То смо протумачили као препоруку за јавне протесте. Окупили смо се и изашли пред хигијенске кабинете са транспарентима (додуше ситно исписаним): „Не да(ви)мо социјализам“! „Вратите нам наше нужнике и наше табле за друштвене и друге игре“! „Хоћемо…“

Нажалост, већ је било касно. Нисмо стигли на време.

А свима је знано шта се деси онима који до нужника не стигну на време.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7HD

Advertisements


Категорије:Сатиристика

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s