Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији, Призрену и Београду од 14. до 25. маја 2016. године
Кликните на слику за увећање
Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Призрену чином освећења обновљене призренске Богословије. Потом су, у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја одржаване редовне саборске седнице. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим епископа шабачког Лаврентија, који није дошао на Сабор из оправданих разлога.
Најважнија тема овогодишњег заседања Сабора била је припрема за учествовање Српске Православне Цркве на Светом и Великом Сабору Православне Цркве, сазваном за јун ове године на острву Криту. У вези са тим предстојећим свеправославним Сабором Сабор архијерејâ Српске Православне Цркве је усвојио текст који изражава његов начелни став по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом Сабору.
Важна је такође одлука Сабора да се благовремено – а то значи што скорије – отпочне са припремама за прославу 800-годишњице самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019), у сарадњи са органима Србије и Републике Српске и са свим релевантним научним и културним институцијама српског народа. У исто време Сабор је са задовољством примио на знање извештај митрополита црногорско-приморског Амфилохија о успешном току припремâ за прославу 1000-годишњице мученичке смрти светог Јована Владимира, краља српског, која ће се одржати у септембру ове године у Бару и на коју ће, поред Патријарха и епископâ Српске Православне Цркве, бити позвани и поглавари, односно високе делегације, свих Православних Цркава. Установљен је и орден светога краља Јована Владимира, који ће се додељивати исповедницима вере и страдалницима за веру.
Као и сваке претходне године, Сабор је разматрао питања црквене просвете, као и унутрашње и спољашње мисије Цркве уопште. Протојереј Гојко Перовић, досадашњи вршилац дужности ректора Богословије светог Петра Цетињског на Цетињу, изабран је за ректора исте Богословије. Библиотеци Српске Патријаршије у Београду признат је статус матичне библиотеке на целокупном подручју Српске Православне Цркве. Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.
Констатовано је да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама изузетно добри, потпуно у духу саборности и јединства Цркве, осим једног тужног изузетка – односâ са Румунском Патријаршијом, чији епископи и свештеници већ годинама, неканонски и небратољубиво, врше упаде у подручја јурисдикције Српске Православне Цркве у Источној Србији, посебно у Тимочкој крајини. После многих ранијих обраћања и апела, нажалост досад безуспешних, Сабор је поново позвао Румунску Цркву да сместа престане са овом цркворушилачком праксом; у противном, проблем ће бити изнет пред Свети и Велики Сабор Православне Цркве, а уколико и после Сабора таква антиканонска активност буде настављена, Српска Православна Црква ће – са искреним болом, али Цркве ради – бити приморана да прекине литургијско и канонско општење са Румунском Православном Црквом.
Односи са другим хришћанским Црквама и заједницама, као и са Јеврејском заједницом и Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, никако не може рећи за односе са екстремистичким круговима у Римокатоличкој Цркви у Хрватској и у Босни и Херцеговини, као ни за односе са таквим круговима у Исламској заједници Босне и Херцеговине и у Исламској заједници у Србији.
Однос Цркве и државе у Србији развија се у знаку добре воље и сарадње у условима одвојености Цркве и државе. Нарочито је важна подршка Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде како Српској Правосланвој Цркви тако и свим осталим традиционалним Црквама и верским заједницама. Сабор очекује да овом телу буде враћен статус Министарства верâ. Констатовано је да верска служба у Војсци Србије, као и у оружаним снагама Босне и Херцеговине, иде узлазном линијом.
Има, нажалост, и проблемâ и нерешених питања. Стога Сабор очекује да процес реституције неправедно одузете црквене имовине у Србији буде убрзан и у потпуности окончан. Сабор поново апелује на надлежне органе државе Србије да Цркви буду враћене матичне књиге, одузете још 1946. године, наводно ради преписивања. Исто тако, Сабор, по ко зна који пут, понавља свој став да посмртни остаци српског и светског великана, Николе Тесле, не заслужују да буду музејски експонат него да буду достојно сахрањени на одговарајућем месту поред храма Светог Саве на Врачару, као што су и Вук и Доситеј сахрањени пред Саборном црквом у Београду.
Саборски Оци су констатовали да је положај Српске Православне Цркве у јужној српској покрајини и даље изузетно тежак иако има знакова наде и поводâ за оптимизам, као што су несметани рад Богословије у Призрену и признавање имовинских права манастиру Високим Дечанима. Стање у региону је, нажалост, једнако обремењено потешкоћама и страдањима: у Хрватској усташоидни шовинисти харангирају против Српске Православне Цркве и српског народа; у босанско-херцеговачкој Федерацији на делу је стални притисак, све до отворене дискриминације; у Црној Гори се спрема закон који не само да не признаје Цркви статус и идентитет него јој прети отвореним прогоном, а њена власт Српску Православну Цркву проглашава за државног непријатеља број један, ваљда у духу свог „демократског и евроатлантског опредељења“; у Републици Македонији још трају монтирани процеси против aрхиепископа Јована и Охридске Архиепископије.
Сабор је, наравно, изразио солидарност и са свим православним и инославним хришћанима, као и муслиманима, који пате и гину на Блиском и Средњем Истоку. Исто тако, Сабор молитвено жели што скорији прекид бесмисленог сукоба међу једноверном и једнокрвном браћом у Украјини.
Одржана је заједничка седница Светог Архијерејског Сабора и Централног тела за изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару и прихваћен је извештај о досадашњим радовима на унутрашњем уређењу Храма.
Саслушани су и примљени извештаји Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Великог црквеног суда, добротворне фондације „Човекољубље“, поклоничке агенције „Доброчинство“ и осталих централних црквених тела и установа, као и извештаји господе епископâ, о раду у протеклом извештајном периоду.
Делокруг рада Одбора за Јасеновац је проширен: он ће се убудуће бавити свим жртвама и страдањима Српске Цркве и српског народа у Другом светском рату.
На основу извештајâ из готово свих епархија, са жаљењем је установљено да „бела куга“, као грех и као национално самоубиство на одложени рок, све више хара у српском народу. Сабор стога позива свој верни народ на покајање и отрежњење.
Са жаљењем је примљен детаљни извештај о пожару у српској цркви Светог Саве у центру Њујорка.
Миливоје Новаковић, односно рашчињени јеромонах Максим, лажни артемијевски „хорепископ новобрдски и панонски“, искључен је из црквене заједнице.
За епископа упражњене Епархије канадске изабран је досадашњи епископ источноамерички Митрофан, за епископа источноамеричког досадашњи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј, а за епископа аустралијско-новозеландскога протосинђел Силуан (Мракић), сабрат манастира Пустиње у Епархији ваљевској.
За викарног епископа у Епархији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је архимандрит Кирило (Бојовић), тренутно ангажован у Епархији буеносаиреској и јужноцентралноамеричкој.
Досадашњи епископ нишки Јован је по молби разрешен дужности епархијског архијереја. За администратора Епархије нишке изабран је епископ рашко-призренски Теодосије, док администратор Епархије дабробосанске и даље остаје епископ захумско-херцеговачки Григорије, а администратор Епархије милешевске епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
Чланови Светог Синода у новом сазиву јесу епископи бачки Иринеј, жички Јустин, далматински Фотије и рашко-призренски Теодосије, а чланови заменици митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шабачки Лаврентије.
Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7GI
Categories: Преносимо
“Сабор, по ко зна који пут, понавља свој став да посмртни остаци српског и светског великана, Николе Тесле, не заслужују да буду музејски експонат него да буду достојно сахрањени на одговарајућем месту поред храма Светог Саве на Врачару, као што су и Вук и Доситеј сахрањени пред Саборном црквом у Београду.”
По мојој евиденцији, ово је трећи пут, први пут је то тражено 2006, други пут 2012.
Цитирам из саопштења САС маја 2006 (била је јубиларна 150 година рођења Николе Тесле):
“усвојене постојеће иницијативе да прах Николе Тесле буде сахрањен на Светосавском платоу на Врачару.”
Највећи заговорник те иницијативе у Сабору био је сада умировљени епископ канадски г. Георгије. Блаженог спомена патријарх Павле добио је увјеравања од државног врха (и Тадића и Коштунице) да ће то бити урађено и заказано је друго засиједање Сабора за октобор те године на коме је коначна Теслина сахрана требало да буде извршена.
Међутим, градоначелник Београда, Ненад Богдановић ЗАБРАНИО је Теслину сахрану на Светосавском платоу. Мени је било чудно, откуд градоначелнику, безличном профитеру, толика моћ; каснија Тадићева судбина је показала да приче о “жутим баронима” нијесу биле пренадуване.
Но, још више ми је сметало што ДСС као коалициони партнер ДС-а у Градској скупштини, који је толико користио патријарха (од “благосиљања” предаје Хагу генерала Лазаревића, до Митровданског устава), није ни писнуо против одлуке градоначелника. Званично ми је одговорено од тада највишег градског функционера ДСС-а да они не могу ништа Богдановићу, јер он издваја 12 милиона евра мјесечно за подмазивање лојалности штампе, највише “Блица”.
(Да умири савјест “републички” ДСС је финансирао, разумије се из буџета, постављање крајње умјетнички неуспјелог споменика Тесли на Аеродрому)
Када је поновно покренута иницијатива, 2012, потписан је уговор Патријаршије и Града о сахрани Николе Тесле на Врачару, испод познатог најуспјешнијег Теслиног споменика, рада академика Николе Коке Јанковића. Јавили су се “браниоци Тесле и науке” који појма немају да се Тесла по сопственом казивању сваки дан молио Богу, ствар је остављена за “послије градских избора”.
Када су и они завршени, а иницијатива поново покренута, ОДБИО ју је на крајње дрзак начин, потпуно ненадлежан, министар културе Иван Тасовац.
О забрињавајућем стању Теслиног архива и нераду Музеја, који је под пријетњом да изгуби зграду (власништво Генчићевих), о томе да немамо адекватне преводе Теслиних дјела, министар културе, и не дај Боже, просвјете и науке, заједно са “браниоцима науке”, не хају.
Ovo sa Rumunima ne ide na dobro.
Ovde se vidi da je etnofiletizam opasna jeres . A danas je prisutan u svim pomesnim Crkvama . To je trenutno najveći problem po jedinstvo Svete Saborne i Apostolske Crkve , a svi se prave da to ne vide . I međusobno se optužuju za etnofiletizam ,a i sami su svi u njemu .
ФБ СТАТУС АЛЕКСАНДРА МИЛОЈКОВА, КАТИХЕКТЕ ЗЕМУНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ И ДОКТОРАНДА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА:
Из саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ (о верској настави):
“Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.”
Драги наши архијереји:
– ту и тамо, мимо свих закона и демократске праксе, наставници верске наставе немају право на стални радни однос – само зато што предају верску наставу. То значи, да су, ту и тамо, дискриминисани а да Ви оваквим ставом, ту и тамо, не хајете због тога;
– ту и тамо, мало, мало па мутант комуноидни вирус обузме неког из Министарства просвете, те крену са кампањом поновног избацивања верске наставе из српских школа;
– ту и тамо, за петнаест година још нисмо направили ваљане уџбенике;
– ту и тамо, још немамо квалитетан план и програм;
– ту и тамо, верска настава опстаје и ђаци је воле искључиво због труда и ентузијазма обичних смртника – наставника верске наставе.
Ту и тамо, има тога још… ко има очи да види и уши да чује и коме “есхатон” није заслепио још увек постојећу, досадну историју.
Осврт на значај Николе Тесле за Цркву
2. Јун 2016 – 10:12
Услед многобројних упита који се све учесталије постављају Српској Православној Цркви у вези са духовношћу и надахнућем чувеног проналазача и научника Николе Тесле, Српска Православна Црква жели да подсети на неколико чињеница које јасно указују на његов однос према духовности и у том смислу значај за Цркву.
Иако је обимна литература посвећена овом питању, вероватно је основни узрок недоумица и незнања мали број извора доступан на интернету.
Никола Тесла: „Сила трења која највише успорава људски напредак је незнање”
Никола Тесла је син српског православног свештеника Милутина Тесле, ерудите који је био познат и по величини своје библиотеке, по својим инспиративним говорима и изузетним новинским чланцима; и попадије Георгине Ђуке Тесле (девојачко Мандић), за коју Никола Тесла у својој аутобиографији тврди да поседује изузетне проналазачке способности, као и да је изумела мноштво уређаја за домаћинство. Извод из протокола крштених наводи да је Никола Тесла православно крштен неколико месеци по рођењу у цркви Светих апостола Петра и Павла у Смиљану (Аустријско царство) октобра 1856. године. Сви расположиви извори једногласно указују на то да је детињство и рану младост Никола Тесла највише волео да проводи у цркви и библиотеци.
Теслина породица, и већи део фамилије, као свештеничка била је позната како по својој духовности и самилости тако и по свестраности и креативности. Др Ранко Рајовић, извршни директор организације Менса Србије и један од оснивача НТЦ (Никола Тесла Центар) указује на значај раног развоја деце и сматра да то што је Тесла као дете напамет учио Библију изузетно допринело његовом даљем интелектуалном развоју. Одрастајући, Никола је препознао своје изумитељске таленте и желео да се потпуно посвети изумитељству како би, како сам бележи, технологијом помагао људима, олакшао им живот и допринео миру у свету. „Свако од нас мора имати идеал који га покреће и задовољава, али тај идеал не сме бити материјалан. То може бити религија, уметност, наука, шта год делује као нематеријална снага”, речи су Николе Тесле. У духу мисли светих отаца Цркве је да је технологија веома корисна јер умногоме може да послужи људима на добро. Управо у Николи Тесли Црква препознаје и поштује тај идеал о коме и Тесла говори.
Никола Тесла: „Ја се молим Богу свакога дана”
Никола Тесла један је од многобројних научника који су своје надахнуће проналазили кроз духовност. Светлост, лепота и самилост, основни су појмови којим православље описује Бога, и управо су то елементи који надахњују Николу Теслу: „Постоји у васиони језгро одакле ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, кадa хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушам да га схватим духовно, онда је лепота и самилост”.
У писму девојчици Поли Фотић, Тесла теолошки објашњава природне појаве: „…Да ли је природа џиновска мачка? Ако јесте ко је покреће? То може једино да буде Бог, закључио сам”.
У писму Ивану Мештровићу Тесла јасно одговара уметнику о значају молитве и својим навикама: „Ја се молим Богу свакога дана”; а у писму Џону Филипсу Александеру недвосмислено дефинише своју црквену припадност: „Што се тиче мојих религиозних убеђења, ја припадам Православној Цркви, у којој служи и мој ујак…” Један Теслин ујак је био Никола Мандић, Митрополит дабробосански, а други Тома Мандић, парох горњограчачки и зрмањски. Из угледне породице Мандић произашло је скоро педесет свештенослужитеља Српске Православне Цркве.
Бранимир Јовановић, директор музеја Николе Тесле, више пута у својим предавањима говорио је о Теслином православљу, као и о духовним проблемима са којима се сусреће друштво.
Милован Матић, аутор многобројних издања посвећених Тесли, бележи да је Никола Тесла значајно допринео угледу Српске Православне Цркве у Америци, јер је био кум и донатор цркве Светог Саве у Гери као и почасни председник Српске црквеношколске општине у Њујорку. Матић подсећа на Теслине речи ”да смо надахнути хришћанством и науком способни да чинимо највише што се може за добробит људског рода.”
Директор Меморијалног пројекта Тесла на Универзитету Сорбона Александар Протић бележи да “у својим чланцима Тесла често користи хришћанске референце, пише и говори о xришћанству, а у чланку Машина која ће зауставити рат, мир и благостање повезује са Христовим учењем у Беседи на гори.” Током свог предавања на Факултету техничких наука у Новом Саду, Протић је на питање о Теслиној духовности одговорио “да бројни документи и аутори сведоче о Теслиној привржености православљу, што свакако није спутавало његову интеркултурну отвореност која свима може да служи за пример.”
Ромило Кнежевић са Бејлиол колеџa Универзитета у Оксфорду, православни монах и теолог, посматра Теслино стваралаштво као израз апсолутне Богом дариване слободе, а самим тим његов целокупни допринос види првенствено као духовни.
Жељко Сарић, инжењер електротехнике, који је о Тесли написао многобројне стручне и новинске чланке, биографију и роман, детаљно је изложио изворе везане за догађаје после Теслине смрти 1943. године: опело Николи Тесли у Њујорку које су служила два протојереја и четрдесетодневни помен у београдској Саборној цркви који је служио Митрополит Јосиф, администратор Српске Патријаршије, уз саслужење дванаест свештеника. После опела, Никола Тесла сахрањен је у складу са православним обичајима, на гробљу 35 км удаљеном од Њујорка. Сарић наводи да је Теслин нећак, Сава Косановић, хтео да се Теслино тело спали. Документ из музеја Николе Тесле у Београду сведочи о кремацији тела Николе Тесле од 26. марта 1943. године, иако не постоји документ који говори о Теслиној жељи да буде кремиран.
Позната професорка Гордана Вуњак са Колумбија Универзитета, амерички академик и носилац Насиних признања за допринос науци, Теслу је чак окарактерисала као светитеља – заштитника електрицитета.
Директор Унесковог центра за мир и један од савремених водећих поборника за мир и људска права Ги Џокен (Guy Djoken), Николу Теслу описао је следећим речима: „Теслу бисмо могли посматрати као мученика који је најскупље платио своју борбу за светски мир и несебично друштво”.
Српска Православна Црква је увек била присутна у животу и делу великог Николе Тесле. Стога, иницијативе од стране Цркве једино је могуће посматрати као добронамерне и као логичан континуитет указивања почасти овом изузетном српском научнику.
Препоручена литература:
Јовановић, Бранимир (2014): Теслин чудесни свет. Београд: Вулкан.
Ковачек, Божидар (2006): Никола Тесла и Матица српска. Нови Сад: Матица српска
Маринчић, Александар (1994): Живот Николе Тесле. Београд: Српска академија наука и уметности.
Матић, Милован (2006): Никола Тесла у крилу православља. Београд: Православље (Бр 931-932).
Матић, Милован и Радованов, Зоран (2007): Тесла. Нови Сад: Студио Бечкерек.
Матић, Милован (2015): Српски Прота Милутин Тесла – отац Николе Тесле. Манастир Студеница.
О’Нил, Џон (2006): Ненадмашни геније. Београд: Метафизика.
Поповић, Војин (1962): Библиографија о Николи Тесли. Београд: Музеј Николе Тесле.
Сарић, Жељко (2011): Никола Тесла – геније који је обасјао свет. Београд: Теслианум.
Тесла, Никола (2007): Теслини чланци у Електрикал експериментеру. Београд : Музеј Николе Тесле.
Тесла, Никола (1995): Чланци – Изабрана дела Николе Тесле, Београд: Завод за уџбенике.
Циврић, Зорица и Смиљанић, Дубравка (1993): Тесла- Преписка са родбином. Београд: Музеј Николе Тесле.
Циврић, Зорица и Стојиљковић, Братислав (2002): Тесла у Београду 1892. Београд: Музеј Николе Тесле.
Цверава, Грант (2006): Никола Тесла 1856-1943. Београд: Популарна наука, Клуб НТ.
Група аутора (2015): Срби 1903–1914: Историја идеја. Београд: Клио
Anderson, Leland (1956): Bibliography – Dr Nikola Tesla (1856-1943). Minneapolis: The Tesla’ Society.
Behrend, A. Bernard (1921): The Induction Motor and Other Alternating Current Motors, Their Theory and Principles of Design.2nd ed., rev. andenl. New York : McGraw-Hill.
Cheney, Margaret (1981): Tesla: Man Out of Time. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall.
Hughes, Thomas (1989): American Genesis: A Century of Invention and Technological Enthusiasm, 1870-1970. New York: Viking.
Johnson, Robert Underwood (1902): Poems, Paraphrases from the Servian of Zmai Iovan Iovanovich, after Literal Translations by Nikola Tesla. New York: The Century Co.
Jones, W. Morris (1916): „Tesla says electricity will end wars“, The Brooklyn Daily Eagle
Tesla, Nikola (1900): „The problem of increasing human energy“, The Century Magazine (June). Vol LX, No 2.
Tesla, Nikola (1907b): „Sleep from electricity“, New York Times (Oct. 17th). col. 5.
Tesla, Nikola, as told to George Sylvester Viereck (1937): „A Machine to End War“, Liberty.
UNESCO (2010): Safeguarding the documentary heritage of humanity, Paris: Memory of the World, UNESCO.
Group of authors (2015): The Essential Nikola Tesla: Peacebuilding Endeavor, Belgrade-Paris-Washington: UNESCO Center for Peace, Tesla Memory Project, Teslianum Energy Innovation Center.
Group of authors (1999): Tesla: Master of Lightning. New York: Barnes & Noble Publishing.
Доставља Кабинет Патријарха српског
|