Милош Милојевић
Не знам како вам се чини разлог: зато што је Бојан Пајтић позвао гласаче Демократске странке да то учине на бирачким местима где се понављају избори? Слажем се да то није неки разлог. Али има далеко бољих. Прво, тако ћете смањити снагу СНС-а у Скупштини за шест или седам посланика. Није одлучујућа бројка али је свако круњење једног озбиљно компромитованог режима добра вест. Друго, из једног помало егоистичног разлога: никада баш ваш глас није имао потенцијално тако велики ефекат на распоред снага у Скупштини. И врло је вероватно да га никада неће ни имати.
На овим изборима власт забележене су бројне неправилности, бројније него било када у новијој историји, да се послужимо крилатицом одлазећег/долазећег премијера. Те неправилности се крећу од лоше вођених записника , преко сумње у притиске на гласаче и куповину гласова, до како наводи Иван Нинић, уредно потписаних покојника на гласачком месту у београдској општини Стари град. О бројним аномалијама на Косову и Метохији не треба ни трошити речи! Не бисмо се смели зачудити ако је за Александра Вучића гласао покојни Албанац у северној Косовској Митровици потписавши се притом ћирилицом.
Колико су ове махинације допринеле изборном резултату Српске напредне странке не знам нити мислим да је могуће прецизно проценити. Међутим, верујем да је то барем делимично допринело распореду у Скупштини на штету опозиције. А у тренуцима када један штетни режим наставља да неприкосновено влада земљом свако посланичко место је значајно.
Морам да нагласим да нисам члан покрета Двери нити Демократске странке Србије. Не мислим да су беспрекорни. Напротив! Један озбиљан програм, конзервативну и патриотску политику коју заговарају нису успели да промовишу на задовољавајући начин и стекну ширу подршку. И ДСС и Двери последњих неколико година (од избора 2012. и 2014) губе гласачку базу. Томе су допринели цепање унутар ДСС-а и Двери, и последично пад ентузијазма код присталица на које таква цепања и уситњавања остављају озбиљан негативан утицај. Али одређену одговорност сносе и челници коалиције. Вођена је графички занимљиво осмишљена али садржајно сиромашна кампања – слоган #Срећа уз бројне варијације може можда да послужи ако рекламирате нову кафу или тако нешто али врло слабо се њиме преноси јасна политичка порука. Као да су се Двери-ДСС уплашиле озбиљности програма који хоће да заступају.
Потом, Бошко Обрадовић се у појединим предизборним спотовима представљао као једини истински опозиционар Вучићу и једина особа коју овај напада – то једноставно није било тачно а и потпуно је несувисло у контексту када се наступа у двојној коалицији! Затим је коалиција показала ванредно мало спремност да се ухвати у клинч са нападачима из сопствених редова. Ту је најкарактеристичнији случај Јасмине Вујић, коју су људи некада блиски Дверима истицали као америчког злодуха који треба да разори покрет. Зашто се није ушло у директан клинч са онима који су износили ту тврдњу? Зашто се није инсистирало на тој теми као једном неоправданом и непоткрепљеном нападу? За мене је особито проблематична политика неутралности коју Демократска странка Србије истиче као свој заштитни знак и неке несувисле изјаве Бошка Обрадовића о српско—руским односима које више приличе другосрбијанцима него српским патриотама. Верујем да се морало боље, енергичније и промишљеније – верујем да би онда и изборни резултат био бољи.
Бојан Пајтић, споменути председник Демократске странке, је препознао политички тренутак и позвао гласаче ДС-а да подрже ДСС-Двери на предстојећим поновљеним изборима. Насупрот томе, на српској десници, наставља да варничи. То варничење има политичког смисла – деоба бирачког тела врло сличних преференција не може да прође без тешких речи и ниских удараца – али је у ово постизборно доба врло необично. Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ изнео је доста тешких квалификација на рачун лидера коалиције ДСС-Двери да је Бранислав Ристивојевић изнео низ спекулација да се ради о једној широј завери коју Шешељ и Вучић плету против патриотске опозиције. Не верујем да је то тако. Мислим да је пре реч о тежњи ка медијској промоцији и поврх свега манихејском дихотомијом на ДОС и не-ДОС која је као снажан фактор присутна код многих гласача на српској десници. Колико би и да ли би требало да буде присутна остаје питање за неку другу прилику.
Овај напад делује као једна погрешно промишљена тактичка одлука. Замислимо следећи сценарио: да се стварно покаже да су Двери-ДСС некаква америчка петљанција, да су међу њима некакви шпијуни а састанак са америчким амбасадором Скотом увод у изборну превару. Шешељ би у сваком случају био у прилици да овај проблем распетља у своју политичку корист када за то куцне прави час. У Скупштини где би се онда сврстао као неприкосновени лидер националне опозиције. Овако, када је ситуација у најбољем случају нејасна, инсистирање на слабом изборном резултату Двери-ДСС се може разумети као посредна подршка режиму Александра Вучића.
Ретке су прилике у политичкој каријери једног опозиционара када овакве политичке одлуке могу да имају дугорочно негативне последице – сетимо се избора Вука Драшковића 2000. године и његове невеселе политичке судбине која је уследила (додуше, врло лукративне). Прилика да се надиђу уски страначки оквири и заузме став којим се гради једна дугорочна позиција захтева једну дозу храбрости која изгледа да мањка нашим опозиционим лидерима. Многи ће поставити питање има ли Војислав Шешељ капацитет за једну такву опозициону улогу? Неки су већ указивали на његове скупштинске гафове који га наводно унапред дисквалификују. Наравно та слика је превише упрошћена – бројни Шешељеви скупштински наступи одликовали су се ванредном луцидношћу, речитошћу и били су усмерени на одбрану институција и српских националних интереса. Те теме последњих година готово да су ишчезле из парламентарних дискусија. Шешељ може да буде озбиљан опозиционар, који понекад чини и овако неозбиљне ствари.
То нас враћа на тему коју сам споменуо раније у тексту: проклетство петооктобарске шизме које дели оно што бисмо назвали пронационалним делом политичког спектра. Није реч о једноставној теми и лаком проблему. Али оно што сам уверен је да та подела мора бити превладана ако националне опције у Србији планирају да имају озбиљнији политички утицај. Поновљени избори на петнаестак гласачких места можда су једна таква прилика?
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7yw
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар