Према Уставу Републике Србије, мандат народног посланика почиње да тече даном његовог потврђивања у Народној скупштини и траје четири године, односно до престанка мандата народних посланика тог сазива Народне скупштине. Међутим, како се види, престанак посланичких мандата могућ је и раније – уколико тако одлучи Александар Вучић – па се избори за Народну скупштину, под називом ванредни, одржавају, заправо, редовно сваке друге године.
Учесталост парламентарних избора представља не само могућност да се као народни представници појаве и нека нова лица уместо вечитих партијских апаратчика послушника, већ је то и прилика да се грађани Србије – на месец или још који дан више пре отварања бирачких места – увере како су и власт и опозиционе странке веома посвећене бризи за народ и његову судбину.
И странке владајуће коалиције, и опозиционе, почну у предизборно време да говоре о животном стандарду грађана, уз истоветне закључке како он мора да буде знатно виши, јер људи у Србији то заслужују. А још је лепше у њиховом приступу, што се сви труде да се непосредно обраћају бирачима, чије их животне прилике толико забрињавају. Странке, како се некада говорило, „силазе у народ”, постављају своје штандове на пијацама и испред самопослуга, на трговима и разним другим прометним местима, а њихови активисти прикупљају наклоност грађана, поклањајући им хемијске писаљке или залазећи у стамбене зграде и нудећи станарима оправку врата на улазима и замену поштанских сандучића… Сем тога, странке организују и веће скупове својих присталица и других грађана на отвореном простору или у дворанама, где вође и њихови блиски сарадници представљају своје програме, тачније – своја обећања. Народ је задовољан што може да их види уживо, (а не као дотле само на телевизији), што је у прилици да се рукује са њима, да гледа њихова широм насмејана лица. И не само то, већ и да од њих непосредно чује шта ће све да учине како би помогли грађанима, али стварно, а не као што је било досад… Треба се још само мало стрпети, издржати док криза прође, а затим ћемо сви живети много боље….
Шта се може закључити о идејама које заступају страначки предводници? Једни обећавају поправљање запуштених путева и изградњу нових. Други би да привлаче стране инвеститоре, док су трећи установили како нам село одумире, да се у њему све брже смањује број становника; остају само старачка домаћинства, школе су опустеле, на много места и затворене, нема ђака, али не треба бринути, није све изгубљено, јер ОНИ имају идеју (бар њима смо довољно богати). Треба помоћи младима да се врате на село из кога су њихови дедови побегли у доба некадашње Југославије, а на подстицај власти која је хтела да гради индустрију. У томе је и успела – уништивши успут село. Индустрија је затим некако нестала у транзицији, па сад у Србији нема ни села ни фабрика. Односно има их, само су углавном власништво туђина. А у чијој руци нож, оног и погача.
Велики број странака има у програму приступање Србије Европској унији, а свака најављује и борбу против страшног друштвеног зла – корупције. Обећавају да ће се залагати за поправљање стања у здравству и школству, за отварање нових радних места како би млади могли да се запошљавају у земљи уместо да одлазе у иностранство. Једна странка обраћа се запосленима и пензионерима обећањем да ће им повећати плате и пензије. На који начин? По њој, веома једноставан: одузимаће од оних који су опљачкали народ и вратити му његово. Нешто као Робин Худ, само на српски начин.
Списак лепих жеља је подугачак. Штета је само што ће са новим сазивом Народне скупштине и новом Владом, ова предизборна обећања, као и обично, бити брзо заборављена. А онај део бирачког тела који је веровао речима политичара остаће разочаран све до следећих избора, када ће поново имати прилику да слуша бајке и верује како ће се оне остварити. Једнога дана, а можда и пре.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7sA
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар