Преносимо део књиге „После Вучића“ аутора Андреја Фајгеља, који је био сарадник СНС режима у Новом Саду и који је касније изашао из своје странке, био хапшен и прогањан од СНС-а
Андреј Фајгељ
Како се политика финансира
Добијам позив и силазим. Доле ме чека страначки човек. Размењујемо тек покоју реч. Враћам се кући и вадим садржај коверте на сто, са чудном мешавином гађења и поноса. Донео сам у кућу четири хиљаде евра.
На тај начин сам за две и по године на власти примио око 50.000 евра.
Одакле је новац тачно долазио, не знам. Можда и од Вучића лично, имајући у виду како се све завршило. Али у сваком случају, у крајњој линији, из твог џепа.
Да ли се стидим док ово пишем? Наравно. Да ли сам лопов? Ти пресуди.
Морам признати да се нисам осећао као да сам било шта украо. На првом састанку су ме питали шта тражим за своје ангажовање. „Само да задржим садашња примања”, одговорио сам. Тада сам радио три посла и зарађивао око три хиљаде евра месечно, наша петочлана породица живела је пристојно. Виша средња класа, где и припадамо. Управо сам био купио свој први Еплов рачунар и по први пут у животу почео да плаћам програме.
Сва три посла сам морао да напустим када сам постао директор Културног центра и функционер странке. Рад још већи, а примања – шест пута мања. Сума коју сам добио је та разлика. Ето, толико лако човек уђе у корупцију.
Још нешто је важно напоменути у овом признању: ни динара ми није остало. Не зато што сам расипник. Један пут у Београд, кад израчунаш бензин, путарине и састанке по кафанама, кошта од сто евра навише. Политика је скуп спорт. Мене је финансијски упропастила, и поред свег тог новца. Све што сам добио од политике, потрошио сам на политику.
Пошто си догурао до пред крај ове књиге, претпостављам да и тебе боли њена основна дијагноза: немамо своје политичаре, већ само њихове. Али они своје политичаре плаћају. Да ли смо ми спремни на тако нешто?
Ја сам на крају остао без ичега. Полиција ми је запленила поменути рачунар који ми је био средство за рад и највреднија имовина. У њему су остале и студентске евиденције, а испити су се ближили. Заменски рачунар купљен на кредит покварио се усред часа. Отказао сам наставу и закључао се у учионицу. Опет сам доживљавао мали нервни слом.
Не дају ми да говорим, не дају ми да радим, прети ми пет година затвора. У бунилу сам испитивао могућности. Политички азил – где? Посланички имунитет – како? У сваком случају, изгледа да нећу издржати ни обећаних 15 година у Србији. Победили су ме гори од мене, гори од најгорих, мучки.
Одједном ми је синуло. Народ! Нек народ одлучи да ли настављам борбу. Сатима сам смишљао како да провучем нит кривудавим путем до циља, кроз све иглене уши, као Одисеј стрелу кроз ушице секира.
Када сам жени саопштио план, гледала ме је још тужније, као да ми се стање сасвим погоршало. Старија деца су сумњичаво понављала: „Народ ће нам дати пет хиљада евра… за књигу После Вучића… преко интернета?”
Поново сам одговарао: „Веруј!”
Кад је први новац почео да стиже наредног јутра… Не може се описати.
Остварили сте ми снове. Кад сам као студент у Матици српској читао Вукова прва издања, дивио сам се његовим листама пренумераната: „Какав је то народ био!” И даље смо тај исти народ.Без подршке, рђа дотуче и најбоље. С подршком, не могу нам ништа.
Почетак суверенистичке страначке политике морају бити суверенистичке финансије. Сви наши национални пројекти, све установе, сва велелепна здања су задужбине имућних Срба из прошлости. Али комунистички НАТО тајкуни нису српски задужбинари.
Средњи привредници ионако грцају под притиском државе, само им фали да се замерају властима. Дијаспора је „разочарана”, ма шта то значило. Да је барем извршена реституција, нашло би се другачијих, независних финансијера који би од милион евра годишње ренте одвајали сто хиљада за политику независности, као што су Срби одувек давали десетак за опште добро. Али немамо ни то. Сваки извор финансирања је зазидан у пирамиду покоравања. Странке се у Србији финансирају преко власти, преко других странака, преко тајкуна, преко мафије, или директно преко странаца.
Ако политички лидер кошта бар 25.000 евра годишње, функционисање странке и излазак на изборе бар по пола милиона, да ли мали али масовни народни прилози могу бити решење?
Целу књигу можете преузети ОВДЕ.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7su
Categories: Преносимо
Оставите коментар