(Social Europe, 29. 3. 2016)

Зигмунт Бауман

Да ли је збиља најскоријим терористичким нападима у Бриселу погођено само „срце Европе,” како то бројни званично изречени ставови тврде – а међу њима је и онај најауторитативнијег и нашироко читаног колумнисте Њујорк тајмса, Роџера Коена (Roger Cohen), који то инсинуира у свом уводнику од 22. марта? Или би овакав симболизам који терористима несумњиво годи можда требало да осудимо и убудуће избегавамо?

То „срце” које су терористи одабрали, нациљали и силно се напрегли да погоде, јесте низ локација на којима су ТВ камере бројне, увек присутне, а са њима и новинари–дописници, вечито жедни нових шокантних сензација које могу да им, макар и на само неколико дана, обезбеде висок ниво гледаности. На десетине пута више жртава побијених тамо негде између северне и јужне обратнице (на местима попут Сомалије, Јемена или Малија) немају никакве шансе да буду под лупу стављене и увеличане онако како нам се то нуди у вези са нападима на места каква су Њујорк, Мадрид, Лондон, Париз или Брисел. У тим местима шапат стављен у појачало добије снагу грмљавине, а све то уз минималан износ трошкова – за једну авионску карту, један калашњиков, примитивну импровизовану експлозивну направу и животе једног или шачице очајника – све оно што ће неком сопствене величине жељном заверенику осигурати небројене сате, дане па и недеље бесплатног времена на ТВ-у. А, што је уједно и најважније, исто то ће да покрене и нову лавину удараца које ће локални владаоци усмерити у правцу демократских вредности које су сами задужени да штите, истих оних за које су терористи заклети да их униште.

Ово је одавно водећа стратегија глобалних терориста – захваљујући осредњости њихових увелико ограничених ресурса, они рачунају с тим да ће да подстакну и мобилишу своје заклете противнике који, у поређењу са њиховима располажу наизглед неограниченим, а у ствари ипак ограниченим и на нападе осетљивим, ресурсима. Терористи брзо – и мудро – схвате како најлакше могу да задобију велик и све већи публицитет, те како ће да извуку највећу корист од страха који шире својим скромним и доиста минималним средствима – са поуздањем у жестину (и инвестирањем у њу) са којом ће се њихов противник осетити обавезним да реагује, или ће сам тако одабрати, па ће тиме и он сам да припомогне да њихова очекивања и планови буду реализовани.

Терористи успевају (уз нашу помоћ, додуше!) да обезбеде – ма где да њихов бес буде искаљен – да ће његови ефекти и последице имати одјека у читавој Европској унији. Данас су управо успешно изведене узастопне терористичке акције, могло би се слободно рећи уз сву иронију, један од најснажнијих фактора обједињавања чланица Уније које се по свим другим питањима разилазе и која зато лагано пуца по свим шавовима. Страх, отпис све већих износа и количина средстава на подизање нових зидова, на издржавање нарастајућих армија органа безбедности и на руковање, куповину и уграђивање све већих и нових количина фантастично скупих модерних шпијунских џиџа-биџа (spying gadgets), све у узалудној нади да ће успети да предупреде следећи, па онда опет следећи, бар један напад терориста. Све то има утицаја не само на места на којима се очекује директан напад, већ и на места у удаљеним земљама Европе, оним у „другој брзини“, онима које терористи – будући да су трезвено прорачунали вероватан однос трошкова и добијених ефеката – уопште и нису намеравали да нападну.

Потпуно супротно срамном пророчанству Виктора Орбана да су „сви терористи имигранти”, безмало сви терористи који делају на европској сцени су домаћег порекла (home grown). Највештији, најаопакији, и најзлобнији планери међу терористима, они који закувавају, управљају или подстичу узастопне терористичке нападе из пуне безбедности својих далеких домова, можда заиста живе у страним земљама – но, њихови се пешадинци регрутују међу искљученим, дискриминисаним, пониженим, огорченим и освете жељним локалним младим људима пред којима стоји – поново уз нашу директну или индиректну, намерну или из обичне небриге насталу помоћ – њихова безизгледна будућност. Тиме што их држимо у немаштини, ми оне социјалне проблеме који просто жуде за одговарајућим социјалним активностима преображавамо у безбедносни проблем, који онда по правилу изискују одговор, који мора бити војни по својој природи. А то је можда и преовлађујући начин на који наше власти са терористима сарађују (sic! – прим. прев.), истрајавањем на правилу „око-за-око, зуб-за-зуб“: уместо заузимања морално узвишеног положаја комбинованог са одговарајућом дугорочном перспективом, ми настављамо да и даље ширимо њихову регрутациону базу, што они који терористима командују више него спремно дочекују и даље успешно експлоатишу.

Неспособни да људима исте вере обезбеде било какав смислени живот (а са нама који то или не желимо или једноставно нисмо за то заинтересовани), исламски фундаменталисти њима нуде други најбољи (таквим га макар они сами представљају) рецепт за спас униженог људског достојанства и самосвести; рецепт који има смисла. Многи се (премда, и то не бисмо никако смели да заборавимо, уз дужно признање нашим суседима муслиманима, ти „многи“ нису били а ни даље нису ништа више до тек минимална мањина муслимана рођених и одраслих у земљама Европе) предају том искушењу, након што су и сами испробали низ других путева до достизања људског достојанства, а ни једним од њих нису успели да тамо и дођу.

Пречесто се у новинским насловима, у коментарима експерата позваних у ТВ информативне емисије, па и у говорима политичара на највишим положајима, виђа или чује да смо сад у рату са тероризмом. Но, „рат са тероризмом” није (из низа разлога за које овде није место да буду на широко образлагани) ништа друго од обичан оксиморон. Ако тај израз применимо на актуелан низ терористичких напада и наших одговора на њих, огромна већина – а можда и све – метафора које би да нас упуте на искуство ратног ангажмана нас у ствари заводе и усмеравају у погрешном правцу. Њима се истина о садашњем стању у којем смо прикрива, уместо да нам омогуће да то стање како треба разумемо. Све у свему, коришћење ратоборних метафора у нашим покушајима да сасечемо корене глобалног тероризма уопште није препоручљиво.

У већини ратова се зараћене стране на крају раздвоје на оне који побеђују и оне који губе, на оне који тријумфују и на поражене. Већ и само због тога нашу борбу против тероризма није могуће сврстати у категорију рата. Из те борбе ни једна страна (осим можда произвођача, продаваца и кријумчара оружја којим се убијамо) неће изаћи као победник. Глобална трговина оружјем – којој је макар практично ако не и теоретски дата пуна слобода, а коју предводе профитом вођени трговци у дослуху са похлепним владама које би да и тиме увећају свој БНД – до данас су успели да нашу планету претворе у минско поље за које је извесно да ће на први погрешан корак довести до неке експлозије, али за које нисмо у стању да предвидимо када ће се и где та експлозија догодити. Наоружање спремно да га криминалци употребе је сваком на дохвату (и како је и сам Антон Чехов саветујући надобудне младе драмске писце рекао – „ако пушка на зиду виси у првом чину неког комада, онда ће неко из ње запуцати у трећем”). И сам избор мете је, на крају, зависан од врсте ватреног оружја којим располажете. А према логици обрнутог инструментално-рационалног људског деловања („реци ми како бих могао овај уређај да искористим”; „ја то могу, онда ћу то и да урадим!”), нове прилике, могућности и нове шансе воде до ре-евалуације релативних привлачности образаца понашања за које постоји могућност да буду изабрани, па да онда уз помоћ других (by proxy) револуционарно измене вероватноћу ових уместо оних начина понашања, који ће највероватније бити изабрани међу свим расположивим алтернативама.

У оквирима наше увелико глобализоване планете, разминиравање ових минских поља (или, у истом смислу, друга идеја о изградњи водом окружених утврђења – o подизању зидова од којих се очекује и који се граде зато да би нас заштитили или зато да мигранте зауставе испред „нашег властитог дворишта”) тешко да је уопште претпоставка која би могла постати реалистична или ефикасна било када у сагледивој будућности. Када је са овим упоредимо, намера да се корени овог проблема пресеку – а то је да се онима који терор воле и који га промовишу ускрати луксуз богате и даље нарастајуће популације из које ће регрутовати људе присиљене или наговорене да тим њиховим оружјима рукују за њихове неправичне циљеве – колико год ти циљеви сами за себе сановити и примамљиви могли изгледати, ипак звучи као нешто много реалније.

Једини (али озбиљан) разлог да будемo заплашени јесте (надајмо се мала) могућност да Европа напусти све вредности иза којих стоји, па да се приклони менталном склопу терориста, њиховом начину понашања и правилима – па да тако почини, хoтимичнo сопствено самоубиство на теренима истине, морала и лепоте – и да једнако тако престане да и даље живи као место на којем су се родиле идеје о слободи, једнакости и братству.

Зигмунт Бауман (Zygmunt Bauman) је један од најважнијих и најутицајнијх социолога данашњице. Објавио је готово шездесет књига од којих се немали број убраја у класике социолошке и теоријске литературе. Подручја његових интересовања су глобализација, модернизам, постмодернизам, конзумеризам и етика. Рођен је 1925. године у Пољској, а од 1971. живи у Енглеској где је професор eмеритус на Универзитету у Лидсу (Leeds – Велика Британија). Неки од његових најпознатијих наслова су „Модерност и холокауст“, „Глобализација: људске посљедице“, „Индивидуализирано друштво“, „Текућа модерност“ (Liquid Modernity), „Текући живот“, „Постмодерна етика“, „Друштво под опсадом“…

Са енглеског превео и белешку о аутору написао: Стеван Бабић

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7mZ

Categories: Посрбљено

Tags: Зигмунт Бауман, Роџер Коен, Стеван Бабић, рат против тероризма, свет