Не читам ове новине, али данас док сам пролазио поред киоска, пао ми је поглед на насловну страну. Велики наслов: „Европа је у рату: можемо ли победити?“
Нисам видео ни лого новина, само наслов. Журио сам и прошао даље размишљајући: „Стварно, да ли можемо да победимо Европу?“ Заиста.
А онда сам се вратио корак уназад да прочитам још једном. И видео о којим се новинама ради и који је контекст. Онда сам почео да размишљам: „Наравно – којешта. Па не бисмо ваљда са тим муслиманским фанатицима против…“, а опет, „против кога. Шта су ме они задужили? И откуд смо и ми и они Европа – шта ми имамо заједничко“?
Као разумно биће сетио сам се да жалим невине жртве тероризма и да се поново ишчуђавам одакле ми тако глупо тумачење новинског наслова.
А ево годишњица је почетка напада те Европе са све Америком на ову шаку балканског јада која никако да се усправи и погледа куда уопште и може да иде. Колико су они овде оставили невиних жртава, а да се нису ни осврнули, а камоли их ожалили. А сиротих људи тамо ми ипак жао. Мада, искрено, не толико као оне наше деце које су хладнокрвно као у видео игрици побили ракетама из сигурног поднебесја.
„Европа је у рату: можемо ли победити?“ Не интересује ме Европа. Да ли ми можемо победити? Пре свега, победити малодушност којом смо отровани после завођења необјављене колонијалне управе, и незапамћене отимачине у којој су учествовали страни лопови и домаћи издајници. Комично – људи којима је Недић још увек највећи издајник.
А кад победимо малодушност, кад се сетимо да није срамота бити поражен од највеће војне силе у историји, али да је срамота заваравати себе да се ништа није десило – онда можда можемо победити у много чему.
Допуна наслова: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7jq
Categories: Преносимо
Оставите коментар