Интервју са Матеом Капонетијем, представником Европског фронта солидарности за Косово
Матео Капонети
Европски фронт солидарности за Косово је организација основана 2012. године чији су чланови сада млади ентузијасти из целе Европе (Немачка, Финска, Шпанија, Пољска, Француска, Холандија, Белгија, Пољска, Чешка, Италија, Грчка. итд.).
Идејни творци ове организације су Матео Капонети и Патрик Вондрак који су концепт националног идентитета поставили као темељ организације. Главни циљ организације је да се помогне Србима у енклавама на Косову. Сваке године се организују 2-3 хуманитарне мисије, а овогодишња је трајала од 7. до 10. септембра када је Европски фронт солидарности за Косово (ЕФСК) посетио Косовску Митровицу, Призрен, Штрпце, Велику Хочу и Ораховац. Матео Капонети нам говори опширније о својој организацији и уопште о самој мисији.
Матео, кажи ми нешто више о почецима Европског фронта солидарности за Косово, како је основан и о његовим основним циљевима.
Ја сам одговоран за организацију која се зове Зенит. То је политички покрет у Италији и Белгији, радимо у Риму и Бриселу. Али у исто време смо одговорни за хуманитарну организацију која се зове Европски фронт солидарности за Косово коју смо основали пре три године заједно са европским пријатељима. То значи да имамо људе који се још увек боре за концепт идентитета у свету, 2015. године. Када смо почели овај пројекат размишљали смо о томе и изабрали да помажемо људима који имају то осећање. Имамо много волонтера из свих европских земаља: Финске, Немачке, Шпаније, Белгије, Холандије, Француске, Италије, Пољске и Грчке…
После једне године рада дошли смо овде у Београд и одлучили да идемо на Космет и организујемо нашу прву званичну мисију. ЕФСК није повезан ни са једном политичком партијом. Имамо волонтере из целе Европе који су нам помагали током ове три године у сакупљању новца и друге помоћи потребне Србима на Косову и Метохији.
Да ли ЕФСК има и неке званичне чланове у Србији?
Заправо не, наш избор је да не укључујемо Србе. Али изабрали смо да овде имамо пријатеље који нам могу помоћи око превода, смештаја, изнајмљивања возила и да имамо везе овде у Београду и посебно на Косову. Ово је важно јер смо овде стигли из друге земље, а када смо дошли првог пута нисмо знала каква је ситуација овде и шта се дешава.
Шта је био твој лични мотив да будеш део ове организације?
Био сам овде први пут са другим удружењем 2010. године. Имао сам друге планове, па смо основали хуманитарну организацију која може да укључи више младих људи, старости од 20 до 40 година, из читаве Европе. Разлог зашто сам ово изабрао и осетио нешто је то што, када сам био овде први пут, видео сам да у Европи постоји народ коме је потребна помоћ, не само због тога што је сиромашан, већ и због тога што брине о идентитету иако је то веома тешко. Одмах сам био одушевљен јер овакав народ више није лако имати у нашим западним земљама. Живимо у свету где људи не размишљају о свом идентитету и немају осећања према својим земљама и националностима. Ујединити хуманитарну помоћ са политичком борбом је сан.
На које још начине ЕФСК делује осим што прикупља новац и помоћ за Србе са Косова и Метохије?
Трудимо се да сваке године поставимо и реализујемо циљ. То је веома тешко за нас јер немамо званичну помоћ као велика хуманитарна организација призната од Италије, или помоћ из Европе. Стога, морамо да делујемо приватним путем. Организујемо састанке на којима објашњавамо ситуацију на Космету и шта је са људима који ту живе. И наравно када објасните, људима је много лакше да схвате политичке разлоге из којих дејствујемо. Ја мислим да сада, 2015, људи не желе да знају превише о политици. Заузети су својим приватним животима. Немају жељу да слушају о томе што се догодило у прошлости, у рату, нити о политичким гледиштима. Али када то објасните кроз хуманитарни пројекат лакше је допрети до људи, затражити им помоћ и више слушају оно што им говорите.
Млади Европљани из Европског фронта солидарности за Косово са српском децом на Космету (Фото: European Solidarity Front for Kosovo)
Како промовишете своје акције осим посредством интернета и која су задужења чланова, да ли имате подршку медија?
Тешко је јер уз себе немамо медије, не само за Косово и Метохију већ и за наше друге политичке покрете. Тешко нам је да објаснимо оно што радимо и оно што мислимо. Објављујемо то што радимо путем наших друштвених мрежа и веб сајтова. Понекад имамо и неке приватне контакте у новинама и неке радио станица нам дају неки простор да се боримо, да говоримо о ономе што смо видели и о ономе што радимо. Одржавамо неке званичне састанке у нашим градовима, у Риму, у Италији и дуж Европе где радимо исту ствар као у новинама и на једноставан начин објашњавамо путем спотова, фотографија и саопштења шта планирамо да постигнемо на нашим мисијама. Покушавамо да у медијима имамо пријатеље, али то није једноставно. То је прошлост, људе не занима шта се дешавало овде. То је нешто што је сада далеко и мислим да то није само наш проблем, већ и проблем српског народа. Превише заборављамо шта се дешавало на Косову и Метохији.
Кажи ми нешто више о мотивима ваших активиста да се прикључе организацији и помогну. Да ли је то била само иста идеологија или и нешто друго?
Да, наравно, то је политички покрет, организација, чланови имају иста размишљања, јер, као што сам ти рекао, то је удружење које брине о идентитетима народа. Сиромашни људи су свуда, можеш да одеш било где и организујеш хуманитарну мисију, пронађеш сиромашне људе којима би помогао, али ми смо изабрали да то радимо овако јер смо националисти и зато што имамо виђење јаке Европе. Европски народи су наши народи и желимо да помогнемо цивилима.
Да ли активисти Фронта имају обавезе које у својим земљама испуњавају за ову организацију?
Да, имамо огранке у свим европским земљама и сви су независни да делују како хоће, да прикупљају новац, говоре о томе шта се дешава овде и такође имају слободу да сами организују мисије. Сви они имају контакте директно на Косову и, као што сам ти рекао, свуда имамо чланове. Сматрам да је организација хуманитарних мисија као што то ми радимо нешто посебно јер је то права европска солидарност. Ако имате младе људе који возе из Немачке да би стигли овде, то је задивљујуће. То је дивно. Људи који се возе из Пољске и Чешке о сопственом су нешто посебно. Они то раде од срца и без икаквих интереса. То је најважнији моменат наших мисија и нешто што нисам очекивао када смо основали ову организацију.
Како вас људи могу контактирати да би приложили новац? Шта још може да се донира?
Имамо нашу Фејсбук страницу, наравно, на различитим језицима. Једна је на енглеском. То је European Solidarity Front for Kosovo. Исту имамо и на немачком, чешком и француском језику, а отворићемо и на шпанском. Сваке године се организују 2-3 мисије из различитог огранка. Моја је била четврта са Европским фронтом солидарности за Косово.
Шта сте успели да покријете најновијом мисијом?
Ове године смо били у Призрену да помогнемо Милици, последњем детету које живи овде и последњем студенту, па смо им однели књиге, оловке, прибор… У Призрену је раније било 12.000 Срба, сада их је само 30. Јако је тешко у Призрену, Приштини и можда у Дечанима јер су Албанци још увек агресивни према Србима. Није као на пример у Штрпцу или Косовској Митровици где постоји велика српска заједница. Били смо у Ораховцу ове године где смо помогли основној школи, као и вртићима у Ораховцу и у Великој Хочи. Посетили смо и неке породице такође. Онда смо посетили Штрпце поново и енклаву Брезовица, где смо били прошле године, и донели неку спортску опрему. Раније сам посетио и енклаву Гораждевац и, наравно, Велику Хочу. Били смо и у манастиру Високи Дечани и упознали монахе. Посетили смо и Газиместан, Косовску Митровицу, Пећку Патријаршију и Манастир Светих Арханђела. Тамо смо дошли да посетимо српске светиње јер иначе не можете разумети зашто смо ту, зашто долазимо и помажемо људима. Такође је важно показати историју и културу тих људи. То је света српска земља што је важно разумети.
Млади Европљани из Европског фронта солидарности за Косово са Србима из косметских енклава (Фото: European Solidarity Front for Kosovo)
Како се ситуација на Космету променила у односу на онда када си раније долазио?
Видим да се ситуација сваке године мења. Албанци имају новац, стварају такозвану нацију… У енклавама је супротно, Срби живе од данас до сутра, само да преживе. Немају посао, могу да раде само у оквиру енклава.
Како онда људи преживљавају?
Добијају неку помоћ од приватних удружења и од неког ко може да помогне, из државе Косово, нажалост. Они који имају посао, као наставници, на пример, добијају новац од Србије. Посетио сам Штрпце и видео да је овде стање потпуно другачије јер постоји велика српска заједница, као у Косовској Митровици. Имају продавнице, супермаркете, запослења, види се да је људима боље. Они полажу наду у будућност, живе нормалним животом пошто имају и друштвени живот. Имају барове и ресторане и то изгледа више као град него као енклава. Потпуно је другачије од оног што сам видео, на пример, у Ораховцу, Гораждевцу и Великој Хочи такође. Ту је ситуација тежа.
Вероватно си разговарао са људима на Косову и Метохији, на шта се жале?
Понављам сваки пут оно што људи кажу и мало додам томе и своје мишљење. Укратко, последња породица коју смо посетили у Великој Хочи имала је веома велики проблем прошле године. То је била веома сиромашна породица, борили су се са косовском државом тражећи им помоћ и после много година борбе добили су малу финансијску помоћ да изграде нормалну кућу у којој би могли живети са децом и ово много значи. Видим да постоје неке промене. Са политичког становишта, ово је веома опасно јер за Србију то значи да губи суверенитет у овој покрајини. Не знам да ли се нешто у позадини одвија између двају влада, али морам да кажем да је српски народ у неким енклавама веома удаљен од северног дела и да теже да имају више помоћи како од Косова, тако и од Србије.
Да ли сада у енклавама које сте се посетили постоје неке претње за Србе, напади, физичко насиље? Да ли су Срби безбедни?
То је свакодневни ризик и веома је тешко дати одговор на ово питање зато што морате остати ту са њима да бисте одговорили на ово. Људи не желе да говоре о својим проблемима. Не плаше се да проговоре, али су достојанствени. Није лако говорити о тешкој ситуацији у којој живите. Према томе, када дођете код њих морате бити мудри и разумети да се на нека питања не може одговорити, док нека друга је боље и не постављати. Али када погледате ове људе у очи одмах схватате како је живети са искуствима иза себе каква ми у великим градовима и западним земљама немамо.
Ко сада штити Србе на Косову и Метохији?
ЕУЛЕКС, КФОР и шиптарска косовска полиција. Понекад видите да КФОР улази у села да провери да ли се нешто дешава. Сада је у Косовској Митровици отворен мост и људи прелазе, али не превише њих. Мање полиције је присутно и биће их све мање и мање.
Ако се нешто догоди, да ли полиција реагује адекватно?
И да и не. Зависи од тога шта је проблем, где и када се дешава. На пример, Косовска Митровица је добро контролисана и ситуација је за сада мирна, али се сваког часа може догодити да искрсну невоље. Тако да је веома тешко одговорити на ово питање, јер, на пример, речено нам је да је било насиља у Ораховцу, Косовској Митровици и Призрену исто. Речено нам је да су неки Албанци пуштени из затвора и онда су правили проблеме, тако да ја о овоме стварно не могу дати прецизну информацију. Сваког дана нешто може да се деси. Сада је ситуација мирна, ништа се не дешава, али ако се сутра нешто деси у Косовској Митровици или у Ораховцу на пример, они моментално поново могу имати проблеме. То зависи од политичке ситуације која ће се изградити у будућности.
Шта треба да ураде они који желе да помогну српском народу на Косову путем ваших хуманитарних мисија?
Треба да нас прате, подрже, оду на фејсбук страницу и пронађу имејл адресу, контактирају нас и рећи ћемо шта да раде. Срби, на пример Београђани, ако желе да иду на Косово, онда морају отићи. Не треба да подржавају нас, већ да сами оду и свом народу покажу солидарност!
Да ли сте до сада имали неких проблема приликом мисија?
Не, није било проблема. Можда само прве године, имали смо неке проблеме на граници јер смо имали велике количине помоћи, па су морали наравно то да провере. Али можеш само да покажеш пасош и прелазиш границу. Када путујемо, нико нам ништа не каже. Наравно, за Србе је сигурно опасније и теже да иду у нека места.
Који су планови и акције у будућности Европског фронта солидарности за Косово?
Сада се враћамо кући и прво што ћемо урадити јесте да ћемо у нашим земљама нашим народима објаснити шта смо урадили и чекаћемо да нам наши контакти из енклава јаве шта им је потребно и целе године ћемо радити на остваривању тог циља, а онда ћемо се вратити наредне године.
Ти пратиш политику у Италији, као и светску политичку сцену, па да ли имаш нека предвиђања у вези са Косовом и будућношћу косовских Срба?
О будућности Косова је тешко говорити јер сви живимо у глобалном свету и Србија користи политику која једна врата отвара Русији, а друга Европи. Тако да зависи шта ће се десити са будућношћу Европе, то ће се одразити и на будућност Косова. Ако Србија изабере Европску унију, изгубиће суверенитет на Косову, из тог разлога не знам шта ће се десити. Народ је још увек повезан са Косовом јер је то заиста света земља и Срби и даље ту живе. Тако да Србија је у врло тешкој позицији јер ако изгуби суверенитет, мораће да гарантује за права свог народа на Косову и Метохији.
Александра Катанић
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 5. 4. 2016. у 21: 41 – преформулисан је наслов.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7el
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар