Војислав М. Станојчић: И споменик Пекићу у премијеровој предизборној кампањи

Није лако пратити све политичке вратоломије некадашњег Шешељевог најбољег ученика, посланика и ватреног члана (могло би се рећи и првог јуришника) Српске радикалне странке, али само они који су заборавили готово четвртвековна кривудања Александра Вучића у српској политици могли су да се изненаде када су га пре неки дан угледали на београдском Цветном тргу. Онде, међутим, није –захваљујући великим страним улагањима – отворио нову фабрику са више стотина радних места, већ је дошао да открије споменик књижевнику Бориславу Пекићу, који није био само велики српски писац него и један оснивача обновљене Демократске странке, а чији се програм од Вучићевих врлудања кроз политичку сцену Србије разликује као небо од земље.

pekic-vucic

Не тако давно, премијер је, пошто је „замолио” своје посланике у Народној скупштини да не гласају против Закона о националним пензијама, у последњи час успео да га сачува и тиме покаже како брине о култури, односно, културним радницима који су те пензије заслужили, а ево га сада на Цветном тргу да открије и споменик Бориславу Пекићу. „Све у овој земљи пада на његова плећа”, како саосећајно изјави један од његових усхићених следбеника. Што примећују и други, само не умеју да нађу тако лепе речи.

А какво би то било откривање споменика без говора премијера у његовом познатом стилу? „Он је поносан”, каже, „што је председник владе у тренутку када се Београд подизањем споменика макар мало одужио Бориславу Пекићу за све што је учинио за нашу земљу, за наш Београд, за нашу али и европску културу. Бора (!) није мислио да му је ико ишта дужан. Он се за демократску државу борио баш као да он лично њој враћа неки свој дуг. То прогањајуће осећање дуга према сопственој земљи, ту потребу да докажеш да си је достојан, и то тако што ћеш за њу да урадиш баш онолико колико је довољно не само да би је волео, него да би се њоме поносио”.

Како је кренуло, можда ће наша јавност ускоро у некој сличној прилици од премијера чути и да је, такорећи још од малих ногу, гајио изразите демократске склоности и да га је само неки случај спречио да се нађе међу оснивачима обновљене Демократске странке, па тако и у друштву са Бориславом Пекићем.

Политичке олује однеле су га, очигледно, на сасвим другу страну, те је у српској јавности остао познат и по томе што је као Министар информисања у влади Мирка Марјановића 1998. године потписао злогласни Закон о јавном информисању. Тај закон се памти не само по високим новчаним казнама за оне новинаре који нису подржавали политику Слободана Милошевића, већ и што су, захваљујући њему, угашени листови „Дневни телеграф”, „Европљанин” и „Наша борба”.

Није тешко замислити да би се на удару Закона за јавно информисање из 1998. године нашао и Борислав Пекић – само да је био жив у време када је почело његово примењивање. Зато Вучићево откривање споменика познатом српском писцу представља само још један његов – веома прозиран – део кампање за предстојеће изборе.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7du



Categories: Четири стотине речи

Tags: , ,

Оставите коментар