Душан Пророковић: Друг Тачи и прелетачи

Душан Пророковић

Душан Пророковић

Када сам још пре десетак година сакупљао архивску грађу за писање монографије о Косову, посебну пажњу сам посветио периоду 1968-1974. Тада се, током расправе о промени унутрашњег уређења Југославије и на крају изгласавањем новог Устава, трасирао пут за будућу трагедију.

Док сам све те стенограме, одлуке, амандмане и сличне материјале читао и разврставао, у глави ми је стално било једно питање: како српски комунисти нису могли да виде куда све то води?

Било је међу њима паметних људи, вештих политичара, безбедносне службе су имале одличне информације и процене, дипломатска представништва су достављала податке о томе ко се све споља и на који начин меша у југословенску кризу (још тада!).

Како су онда могли да поверују да ће (кон)федерализацијом Југославије бити смирене тензије, а поготово – одакле им идеја да давањем широких овлашћења САП Косову (тада је и Метохија избачена из службеног назива) може бити решено косовско питање?

Остало је забележено да су свега седам година после доношења Устава, 1981. године, косовскометохијски Албанци подигли нови устанак. Добили су све (чак и могућност одржавања „специјалних“ веза са Албанијом), а одмах потом тражили још више (циљ демонстрација 1981. био је захтев за стварање „Републике Косово“).

Јавне расправе, наравно, у једнопартијском систему није било, али се део јавности жестоко побунио. Остао је упамћен професор Михајло Ђурић, који је у својој анализи „нацртао“ шта ће се у Југославији дешавати петнаест година касније.

Зато је и власт морала у појединим приликама да одговара. Током посете Светозареву, Петар Стамболић је испрозивао „реакционарну десницу“ и поставио питање: „куда то Срби могу, осим у Југославији?“ Или, ето, уступке на Косову смо правили да бисмо сачували Југославију! Каква катастрофална процена. Какав фијаско српских комуниста. Југославија се одавно распала, а косовско питање је и даље остало актуелно.

Само, због тих уступака је данас позиција Србије у овој „геополитичкој партији“ значајно погоршана. Данас више немамо Југославију, али имамо ЕУ! Сви уступци које Србија прави на Косову образлажу се потребом да будемо „део уређене Европе“.

Због тога су српски посланици својим присуством и давањем кворума омогућили избор Хашима Тачија за „председника Косова“ (тачан назив функције док год важи Резолуција 1244 СБ УН је „привременог председника“). Тачи им се због тога посебно захвалио. Једини (за јавност) смислен одговор зашто се тако поступило дао је Ивица Дачић.

Да парафразирам, Срби су помогли Тачију, а сада ће он помоћи нама у решавању неких питања на Косову.

Међутим, и ово што говори шеф наше дипломатије је далеко од истине. Два дана после избора Тачија на седници СБ УН он је изјавио да „Србија не може бити врећа за ударање“. Ако је, како Дачић каже, позиција Србије ојачана, како онда свега 48 сати после тога можемо бити „врећа за ударање“.

И откуда онда, на истој седници, онакав иступ Фљоре Читаку, која је поново гуслала о „државним злочинима“ Србије на КиМ и још правдала поступке „Уставног суда Косова“ по питању Заједнице српских општина.

Иначе, дан после избора Тачија у засеоку Пејчићи, надомак Призрена, обијена је и опљачкана Црква Успења Пресвете Богородице. Толико о бољем положају Срба. Даље проблеме на Косову и Метохији треба очекивати. Избор Тачија са тим нема никакве везе. И то нема никакве везе ни са „реакционарном десницом“, већ са сасвим другим факторима који утичу на регионалну безбедност. Нешто је требало да научимо из 1974. године.

А што се Тачија тиче, да се не кријемо иза фраза о „заштити Срба са Косова“. Српски посланици су омогућили његов избор због притиска из Вашингтона. Кругови око Хилари Клинтон, који се много питају (можда ће се још више питати од 2017?), неће дозволити да Тачи заврши пред тек формираним Специјалним судом за ратне злочине бивше ОВК. Иако су докази о трговини органима које је прикупио Дик Марти солидна основа за покретање истраге против њега.

Сада ће Тачија штитити „председничка функција“.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе

(Вечерње новости, 3. 3. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7ck

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. У реакционарној дискусији о југословенској троцкистичко – кумунистичкој федерацији, која се развијала у току Другог св. рата и после, по унапред утвђеним и диригованим инструкцијама учествовали су „експерти“ лондонског Форин офиса, вашингтонског Стејт департмента, римског Интермариума и московске Коминтерне, који су у Југославији оживели повампирену малу Аустро-Угарску, која је у „себи била парализована и на дуг рок неодржива“, како то лепо рече Проф. Др. Мирко Косић. Нема више југословенске троцкистичко-комунистиче и интермаријумске федерације у којој су Срби трајно разбијени у шест „независних“ држава и две аутономне покрајине. Тако су југословенски троцкисти-комунисти и интермариумци „решили“ национално питање. Разуме се, само су Србе разбили и осакатили и лишили супстанце стварајући нове нације на њихов рачун.

    Ево шта каже Моша Пијаде, ментор југословенског фирера, о монархији и националном питању:

    „Демократска Федеративна Југославија, рођена у Јајцу била је већ народна република иако није носила то име. Уставовтворна скупштина угасиће монархију и онај последњи дах који је остао на пожутелим несавременим међународним папирима. То ће бити и формална потврда одлуке коју је народ сам већ донео на изборима од 11 новембра. Јер на дан избора, од 7,432, 469 бирача гласало је за федеративну народну републику 90,48%, дакле огромна већина народа. Кутија без листе, чије се све куглице никако немогу рачунати као активни гласови за монархију, дошла је од броја уписаних бирача само на 8,2% а од свих који су изашли на биралиште само 9,52%. Погледамо ли како је гласао народ у двема бројно најачим и политички најважнијим јединицама, Србији и Хрватској, видећемо колико је у њима тежак пораз реакције која је сву наду полагала у те земље. И Србија и Хрватска одлучно су гласале за народну републику. У Хрватској је за републику гласало 91,52% бирача. У Србији галасало је за народну републику од уписаних бирача 68%, а од оних који су изашли на биралиште 88,59%. Воља народа дошла је је до пуног, одлучног и коначног израза. Одлука коју ће Уставотворна скупштина донети, да Југославија буде федеративна народна република биће само озакоњење јасно изражене слободне народне воље…“(Види: „Борба“, Београд, бр. 286, 26. новембар 1945; Моша Пијаде, Изабрани списи, 1. Том, 4. књига, Београд, 1966, стр. 103).

    Броз је у Београду 7. августа 1945. године у свом говору против монархије, дословно рекао:

    „Она није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог јесте федерација. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина, Црна Гора, увјерен сам, велика већина у Србији не жели монархију, не из некога каприса, него због тога што је то нешто неспојиво са оваквом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом националности, које су у овом рату дошле до свог ослобођења и равноправности осјетиле поново угрожене…“ (Види: Титов говор, „Борба“, Београд, 8. август 1945).

    Годину дана касније, Броз је 31. октобра 1946. године у свом говору у Загребу подвукао особеност решења националног питања у југословенском Рајхстагу:

    „У нашем уставу, рекао је Тито, јесте највредније то, да је он ријешио национално питање, да је он поставио темеље једној новој држави, која је баш због правилног рјешења националног питања постала тако чврста, тако јединствена, тако монолитна да јој данас завиде многи други народи. У чему се разликује данашње друштвено уређење од уређења у старој Југославији, па и од друштвеног уређења у многим другим државама. Оно се разликује ои томе што смо ми ријешили национално питање. У Старој Југославији национално питање било је неријешено. Умјесто тога било је национално угњетавање и неравноправности. Народи нијесу могли да се развијају и да гаје своју националну културу, јер национална права нијесу била једнака. У нашој новој Југославији свака нација, Хрвати, Словенци, и Македонци и Црногорци, као и националне мањине, имају своја пуна права, имају све услове који су потребни за развитак једног народа, имају све услове за развитак своје културе, имају све услове за пуни привредни развитак…“ (Види: „Политика“, бр. 12443, Београд, 1. новембар 1946).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s