Драгослав Пакић: Оливер са пресудом, Блер без споменика

Оливер Ивановић (Фото: АП)

Оливер Ивановић (Фото: АП)

Оливер Ивановић пред судским властима „државе“ Косово може да игра само твист. Да је жив, комедију судског процеса са Оливером у главној улози, Чарлс Дикенс би назвао – Оливер Твист. Од тога Оливеру и његовој породици не би било ништа лакше.

Држава Србија се са својим естаблишментом оправдава да нема „капацитет“ да било шта предузме у циљу повољнијег решења за случај Ивановић, осим што очекује да Оливер једног дана постане Гуливер па би се о њему даље старао искључиво Џонатан Свифт. На оном свету кад тамо отпутује.

Као што се види, у Србији без Енглеза, иако је Оливеру пресудила Румунка, не може да се деси ни 27. март а камоли нешто крупније а да иза тога не стоји Тони Блер.

Саветник, какав је Блер, свакако заслужује много већа признања од повременог објављивања фотографије на којој му, веселом и насмејаном, српски премијер чврсто стиска руку.

Опозиција то објашњава као још један премијеров фото спин у коме се труди да покаже гласачкој машини како, Он премијер, ствар држи чврсто у својим рукама. Као кад пиша уз ветар док разговара са новинарима на конференцијама за штампу.

Новинари, међутим, и даље долазе на прес конференције главом без обзира. Или обзиром без главе. Још није поуздано утврђено која је варијанта истинита будући да о томе постоје подељена мишљења. За сада се чека извештај мултидисциплинарне екипе истраживачког новинарства. Извесно је да се хватачи белешки жале како их власт притиска, стеже и пресује као кад средњошколке – које су сазнале да, поред мобилних телефона има још нешто што би могло бити лепо и привлачно – пресују прве пролећне висибабе у својим хербаријумима. А шта за власт може бити лепше од новинара у хербаријуму.

За то време Блер и даље остаје без споменика. Да би се та очигледна грешка према Блеру исправила, градски оци се носе мишљу да се на неком погодном месту изгради велики споменик захвалности Блеру и премијеру на коме би писало: „Волимо Блера, као што је он волео нас 1999. године.“ Све припремне и друге (неко добацује мутне) радње за подизање споменика су успешно завршене. Остаје само да се нађе погодно место у граду. Невладине организације не жале стране донације за плаћање пропагандних огласа чија је порука да се издејствује реализација идеје налогодаваца доброчинитеља. Њихова је нескривена намера да се споменик подигне на месту постојећих рушевина зграда бившег Генералштаба.

"Селфи" Тонија Блера (фотомонтажа, Србија данас)

„Селфи“ Тонија Блера (фотомонтажа, Србија данас)

– Тако би се, инсистирају НВО, уклонило једно велико ругло које подсећа на деведесете.

– Јесте, кажу патриотске удруге, али би се створило ново ругло, које подсећа на деведесете. И Европу. Америку и Енглеску. И шире.

Друга Србија је a priori против патриотског блока сматрајући да у Новом Београду има толико блокова да нам је још један, нарочито патриотски, апсолутно непотребан. То би, како мисле, сав нормалан свет подсећало само на српско становиште. А хрватско је становиште од српског старије. У српском станују само ништарије.

Латинка Перовић сматра да и једни и други и трећи лутају у мраку сопственог незнања које вапи за историјском ревизијом под њеном диригентском палицом. Позива се на Доминантну и нежељену српску елиту која стоји на чврстом становишту, које, наравно, није српско, и предлаже да је сулудо трошити војвођанске новце на нове споменике. Довољно је, како тврди нежељена елита, да се на споменику захвалности Француској допише, обавезно латиницом: „Волимо Немачку као што је она волела нас 1941–1945. А и шире. Може и на немачком, аустријска варијанта: Serbien muss sterbien!

Извор: Дојче веле

Извор: Дојче веле

Стварањем ЕУ и Института за новију историју Србије ђаво више нема шта да ради и постао је потпуно излишна и превазиђена историјска фигура. Као и Доминантна елита.

Захваљујући, дакле, НВО, Другој Србији, премијеру, Латинки Перовић, Доминантној елити, војвођанским новцима и страним донацијама цивилном сектору – у који су се угурали, да би могли добити паре, сељаци прерушени у грађанисте – ми смо у Србију, поред Француске коју волимо, увели и Енглеску, Немачку и румунске судије које такође волимо. И не само њих.

– „Ацо, волимо те“!- кличе пола Србије.

– „Волим и ја вас, само не постизавам. Много радим. А и ред је да мало попричекате док не дођете на ред. Обећавам вам да ћу и вас и моје непријатеље увести у ред. Ја не правим разлику кад је мој народ у питању. Погледајте само како се дисциплиновано стоји у реду пред контејнерима. Народне кухиње да не помињемо. Поменуло се, не повратило се!“

– „Боље сутра, које ће сигурно доћи, није Нова година па да се појави тачно у поноћ. Оно може да изненади сваког трена. Ако наставимо да радимо и да штедимо, може доћи пре поноћи.“

sns-kontejner

Архивска фотографија

– „Први резултати наших напора у штедњи већ су видљиви. Паковање јогурта од сто, већ је осамдесет грама. Кесица супе за четири тањира је за три особе. Утроје је супа некако укуснија. Ми смо једна од ретких земаља где је кило хлеба шесто грама.“

Ако се она дама у поодмаклим годинама, која упорно гледа индијске серије, нада да ће дочекати крај серије да сазна исход, а сигурно неће, што се и ми не бисмо надали уласку у Европу?

Сајт Ђ. Вукадиновића НСПМ, због штедње и предстојећих избора, скратио је свој слоган „Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ“. Сада гласи: „Коме је до морала у политици, нека иде у ПМ!“


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-71U

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s