Од следеће године тениски стадион Род Лејвер у Мелбурну носиће ново име. Зваће се Новак Ђоковић.
Тако ће енглески језик, као и новоцрногорски, добити два нова слова – Ђ и Ћ које Енглези никад неће научити да изговоре правилно. Нека им за утеху служи црногорски пример. Не знају ни Монтенегрини новоцрногорски.
Уколико Руси, Чеси, Словаци, Срби… наставе да роваре по травнатим теренима Вимблдона, остављајући публику нему, тиху и без речи, овај стадион би се могао звати Тихи Дон, или бар Јасна Пољана пошто Енглези много воле траву.
Својевремено је англосаксонска и друга антисловенска публика за Лендла, Чеха иначе, сматрала да је леден и хладан. Без емоција. Данас за Ђоковића тврде да је некако тврд, надмен и крут. Не вреди им објашњење да се те особине налазе у самом корену Ђоковићевог презимена. Ђоковић се не устручава да им то јавно покаже, али слаба вајда.
Захваљујући тенису дешавају се и невероватне ствари. Тако Енглези више воле Мареја Шкота него Ђоковића Србина. Такорећи до јуче то је било незамисливо. Осим тога, Ђоковићеви турнирски наступи су веома слични индијским серијама. Не види им се крај. А Енглезе подсећати на Индију помало је болно и у многоме срамотно.
Друга је ствар са Американцима. Они не воле никога, а Ђоковић је за њих само мали Рус. Страхују само да и Путин не почне да игра тенис.
Шпанци су у Надала изгубили сваку наду. Као и Надал, уосталом. Меси би им могао бити месија и вођа, али он је, иако Аргентинац, у Каталонији која неће да је Шпанија.
Српска опозиција рачуна да би на предстојећим изборима могла имати успеха уколико би јој на челу била нека нестраначка личност и при томе мисле на Ђоковића. Проблем је, међутим, што је Ђоковић изразито страначка личност. Он је увек на страни Србије.
Једино Вучићу није потребан нико. Он ионако игра само шах. И увек само у авиону. Зато је у праву када тврди да је његова игра на висини.
Тома је донео одлуку да убудуће присуствује додељивању пехара на великим турнирима под условом да се у сваком пехару нађу бар по две флаше „томоваче“ made in Бајчетина. Ако не може у пехару, онда бар на тањирићу, трофеју поражених, који је душу дао и као створен за послуживање домаће мученице која се тако не зове зато што долази из Србије.
Чанак одбија сваку коалицију са психопатама. Неки то узимају као доказ да се Чанак најзад посвађао и са самим собом. Он са тенисом нема никаквих додирних тачака изузев у кошмарним сновима када у бунилу сања како би Србијанци могли да направе тениски терен од целе Војводине. Зато што је Војводина равна па би инвестиције биле незнатне, а, осим тога, тенис доноси веће приходе од пољопривреде па би Београд могао да настави да пљачка војвођанске новце до изнемоглости.
Мареј, Федерер и Надал су одржали оснивачку скупштину уједињене тениске опозиције и сматрају да би на предстојећим турнирима имали далеко више успеха ако би им на челу била нека нестраначка личност. Познаваоци прилика у свету тениса подвлаче како би, као најпогоднија личност, то могао бити нико други до Новак Ђоковић. Новак се, међутим, још увек мисли што тениску опозицију уопште не изненађује. Они знају да их Ђоковић тако и побеђује што непрестано мисли.
Ако је стварно зрела мисао и сам процес мишљења гарант могућег успеха, онда су изгледи српске опозиције на евентуалну победу потпуно безнадежни.
Опозиција је свесна својих слабости, али рачуна да је Бог увек на страни слабијих што је тачно. Незгода је што у Србији Бог још увек нема право гласа.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-711
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар