Ендру Сириос: Размишљање о венецуеланском економском чуду

(Мизесов институт, 23. 10. 2015[1]

Пре две године, Салон је узео кратак предах од критиковања либертаријанизма да би дао простора Дејвиду Сироти да напише срамни чланак у коме се уздиже социјализам и који се показао као изванредна студија случаја која је показала опасности социјалистичке економије и, наравно, опасност да се о неким стварима прерано говори.

mises

Чланак је био насловљен као Економско чудо Уга Чавеса и никако није био једини те врсте који је објављен у то доба. Може да делује као изигравање свезнајућих генерала после битке да критикујемо такву глупост, али такође може бити врло инструктивно. Међутим, поглед на садашњу Венецуелу у поређењу са оном државом коју је Сирота видео 2013. године – и за коју је веровао да представља алтернативу америчком капитализму (о истински слободном тржишту није ни дискутовано) – може да послужи као добар пример оног што је Николас Качаноски назвао „трговачком варком која стоји иза економског популизма[2].“ Укратко, да владине политичке мере – које су у великој мери концентрисане на потрошњу а врло мало на инвестиције – показују добре економске показатеље на почетку, које убрзо прате неизбежни пад и вероватна катастрофа.

Сиротин чланак барем почиње ламентирањем над лошим показатељима у вези са стањем грађанских права током Чавесове владавине (попут гашења ТВ станица које су критичне према њему) и бележењем „експлозије насилног криминала“. Овде је заправо реч о потцењивању реалног стања, пошто се Венецуела рангира као друга у свету по броју убистава по глави уз застрашујући показатељ од 53,7 убистава на 100.000 становника годишње! (Толико о томе да социјализам води искорењивању злочина.) На крају долази до свог случаја за „економско чудо“ које је Венецуела искусила током Чавеса (који, морам да нагласим, чини свега један одељак целокупног чланка):

…у складу са подацима које је прикупио британски Гардијан током прве деценије Чавесове власти венецуелански бруто друштвени производ се више него удвостручио а смртност деце и незапосленост су преполовљени. Затим је ту изузетни графикон из Светске банке који показује да је под Чавесовом верзијом социјализма сиромаштво у Венецуели нагло пало (исти чланак из Гардијана бележи да је стопа „екстремног сиромаштва“ пала од 23,4 процента 1999. на 8,5 процената само једну деценију касније). Све у свему, то поставља Венецуелу на треће место на листи земаља Латинске Америке са најнижом стопом сиромаштва.

Колико је ово последица тога што је Венецуела држава богата нафтом јесте дискутабилно. Али такође је веома важно забележити да су ови позитивни (и слабо приказани) трендови присутни широм Латинске Америке, укључујући државу попут Колумбије која води супротну економску политику. Судећи по подацима Светске банке између 2005. и 2013. стопа сиромаштва у Колумбији (коју треба разликовати од стопе екстремног сиромаштва) опала је са 45 процената на 30,6 процената; у Перуу је пала са 55,6% на 23,9%; у Еквадору са 42,2% на 25,6%. У Венецуели се, с друге стране, десио пад са 43,7% на 25,4% што изгледа да се уклапа у просек. Иста ствар се може рећи за бруто друштвени производ и стопу смртности деце у Венецуели где се она такође уклапа негде на средини ове групе земаља.

И наравно, све је ово било пре недавне економске кризе у Венецуели.

Пад цене нафте је сигурно погодио Венецуелу, али опет, раст цене током претходне деценије највероватније је значајно допринео њеном „економском чуду“. Међутим, венецуелански проблеми су почели да се појављују и пре пада цена нафте. Још у октобру 2014. године, непосредно пре него што су цене нафте потонуле, Венецуела је имала буџетски дефицит од 17 процената и суочила се са низом несташица. Поврх тога, иако су сви велики извозници нафте били погођени због ниских цена овог енергента, сви су лакше одолели овој бури од Венецуеле.

Изгледа да је пад цене горива само погоршао, или боље рећи, оголио проблеме које је изазвала Чавесова екстремно популистичка политика (као и политика његовог наследника Николаса Мадура). Као што је Николас Качаноски забележио у свом приказу рада Рудигера Дорнбуша и Себастијана Едвардса о латиноамеричком популизму режими који воде такву политику пролазе кроз четири економске фазе. У фази један:

Популисти дају дијагнозу шта не ваља у економији и то се потврђује током првих година њихове владе. Макроекономски показатељи показују добре резултате као што су бруто друштвени производ, пад незапослености, раст реалних зарада и тако даље. Због процепа дохотка, цех се плаћа на рачун резерви централне банке и додатним регулативама (максимирањем цена скопчаним са субвенционисањем фирми), док је инфлација углавном још увек под контролом.

Ово је стадијум у коме се Венецуела налазила када је Салон нашао за сходно да објави први Сиротин чланак 2013. године.

Али онда долази фаза два, током које почиње да се појављује ефекат уских грла и током које „сива економија почиње да расте како се погоршава фискални дефицит…“ У трећој фази „проблеми са несташицама се усложњавају, инфлација скаче, а због тога што номинални курс не прати темпо инфлације долази до одливања капитала (резерви).“

У питању је тачно оно што се сада догађа у Венецуели. Пројектована инфлација у Венецуели за 2015. је фрапантна 64 процента! Наредна земља по стопи инфлације у Латинској Америци је Аргентина са 10,9%. ЦИА публикација Фактбук процењује буџетски дефицит на 29,4% док је агенција Муди оборила кредитни рејтинг Венецуеле на најнижи могући ниво за земље које нису банкротирале. А већ се чују озбиљни гласови да ни ово није искључено.

Влада је увела контролу цена како би се изборила са инфлацијом што је, очекивано, довело до масовних несташица које су присилиле Венецуеланце да се окрену црној берзи за прибављање и основних животних потрепштина као што су млеко и тоалетни папир.

Стопа незапослености у Венецуели скочила је са 5,5 на 7,9% у јануару 2015, а по свој прилици она ће наставити да расте. Чак и да се задржи на овом нивоу то ће и даље бити трећа највиша стопа незапослености на јужноамеричком континенту (ако се изузму државе Средње Америке). И као што се могло очекивати стопа сиромаштва је поново почела да расте.

Након треће долази четврта фаза коју Качаноски описује на следећи начин:

Нова влада преузима управу и принуђена је да прибегне „ортодоксним“ прилагођавањима, могуће уз надгледање ММФ-а или неке друге међународне организације која ће обезбедити средства неопходна за спровођење реформи. Пошто је капитал искоришћен на потрошњу и неповратно изгубљен, плате падају на ниво који је нижи од оног који је постојао пре избора популистичке владе. „Ортодоксна“ влада је затим одговорна да скупља остатке и покрива губитке неуспешне политике пређашњег популистичког режима.

Остаје да се види да ли ће до овога доћи. Али оно што се јасно уочава на примеру ове економске кризе је да краткорочни успеси не треба да се узму као доказ да су постигнута дугорочна решења. На дуге стазе, државе које примењују оваква политичка решења имају конзистентан учинак, који је онакав који сада можемо да посведочимо у Венецуели.

Видећемо да ли ће Салон објавити наставак споменутог чланка.

Аутор је партнер у компанији која се бави инвестирањем у изградњи. Дипломирао је пословни менанџмент и историју на Универзитету у Орегону

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. СС: Мизесов институт је водећа институција на ширењу учења Лудвига фон Мизеса (1881-1973), главног поборника тзв. аустријске економске школе која сматра да је главни узрок економских проблема мешање државе у тржишне токове.

[2] Прим. ММ: У изворном тексту аутор је употребио израз „bait and switch“ који се односи на специфичан облик трговачке варке где се производ купцу рекламира по једној цени, да би по доласку у продавницу купац открио да рекламирани производ није доступан или да није доступан по рекламираној цени.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6ED



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар