Љубомир Симовић: Неко овом народу избегава да каже истину о Косову

Аутор неколико драма које су постале култне у домаћим, али и низу светских позоришта, превођене на исто толико страних језика, потписник забрањиваних стихова, мајстор песничких слика и нијансиране ироније која прожима његову драму, прозу, поезију, али и јавне наступе у којима поставља светло самоспознаје у лице свих друштвених намерних и ненамерних заблуда, обележава на данашњи дан свој 80. рођендан. Љубомир Симовић овим поводом за Данас говори о савременим „урбаним узусима“, митовима и стварности…

ljubomir-simovic

Нема више града онаквог у каквом сте одрасли, нема обичаја на које сте навикли, нема ни људи, књига нити разговора… Може ли човек да опстаје у својој песми, у сећању?

– Смем ли да се зауставим на првом делу вашег питања: „Нема више града онаквог…“, и тако даље? Зашто се зауставити на томе? Зато што су градови расту механички, неконтролисано, мимо свих урбанистичких планова. Дивља градња је јача од свих планова и закона. Давно сам рекао да је моје родно Ужице било урбаније онда када је имало осам хиљада него данас, када има 80.000 становника. Идентитет данашњег града не угрожава само стихија избеглица и досељеника, који траже место на коме ће подићи било какав кров под који ће склонити голу главу. Тај идентитет угрожава и сама градска и републичка власт. Ако сте помислили да циљам на пројекат „Београд на води“, погодили сте. Откад се тај пројекат појавио, и откад сам видео његову макету, најредовније пратим све што је са тим у вези. Том пројекту се, свакако са својим аргументима, противе, пре свега, архитекте и урбанисти, инжењери, економисти, правници, социолози, новинари, академици, професори, редитељи, грађани. Ванредни професор архитектуре и урбанизма на Универзитету у Њујорку, Миодраг Митрашиновић, на пример, сматра да је тај пројекат: „У најмању руку непристојан. Са професионалне тачке гледишта. И у много чему неписмен.“ Бојан Ковачевић упозорава на постојање „свесних манипулација ноторним појмовима архитектонске струке“. Борислав Стојков пише серију сјајних, богато аргументованих текстова, у којима показује како се овим пројектом Београд урбано претвара у „плутополис, физичку и социјалну структуру у којој доминирају велики капитал, гигантски објекти и класна сегрегација, град без идентитета“. Џон Лемпи, професор историје на Мериленд универзитету, за „Београд на води“ и за пругу Београд-Будимпешта, каже да нису инвестициони пројекти у производњи и извозу него да су то „пројекти који подсећају на инвестиционе планове Доналда Трампа.“ Критике тог пројекта пишу и Момчило Грубач, Миодраг Зец, Милан Ковачевић, пишу Мрђан Бајић и Слободан Гиша Богуновић, пише Ксенија Петовар, пише на десетине забринутих грађана! Иницијални одбор за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ је у октобру прошле године јавности упутио „Примедбе и сугестије“ поводом „Београда на води“. Академија архитектуре Србије упозорава да су „представници власти пристали на најскандалознији члан уговора, којим се на простору Савског амфитеатра стављају ван снаге сви важећи закони Србије“, и тражи да се уговор са арапским инвеститором раскине, и да се за тај посао распише међународни конкурс.

Како је власт на све то реаговала?

– Власт је реаговала у свом стилу. Кад је у Скупштини Србије изгласан лекс специјалис за „Београд на води“, напредњаци су пред Скупштину довели демонстранте са транспарентима на којима је писало: „Вучићу, све их ухапси!“. Ухапси кога? Ухапси архитекте, урбанисте, планере, инжењере, ухапси економисте, правнике и социологе, ухапси новинаре, писце, глумце, професоре, академике, ухапси све писмене, све Београђане, ако треба ухапси и целу Србију, само усрећи те демонстранте, који не знају против чега се буне, и заштити оне који једини знају какве су уговоре потписали! И који би да на обали Саве подигну Абу Даби. Долазим у искушење да се за опис ове масовне сцене хапшења послужим језиком Луја Фердинанда Селина, и то, ако је могуће, у његовом најсочнијем издању!

Противници овог пројекта окупљају се, и протестују, под девизом „Не да(ви)мо Београд“.

– Ја мислим да би било много примереније и ефикасније ако бисмо се сви окупили под слоганом који би гласио једноставније и тачније: „Одбрана Београда“!

Истини за вољу, данас нема више ни забрањених песника нити њихове поезије, међу којима сте својевремено били и ви. Да ли (сад тек) треба да се плашимо?

– Ово су другачија времена од оних у којима су писци прогоњени и књиге забрањиване. Онима који данас владају књиге уопште нису у видном пољу. Што би могло да значи да не треба да се плашимо забрана и хапшења, него нечег другог. Јесте ли приметили како посланици, страначки функционери, министри, шефови посланичких клубова, чланови главних и извршних одбора, муњевито, и како арогантно, и како агресивно, и како удворички реагују на сваки покушај критике премијера? Кад год их чујем, сетим се онога што Есхилов Прометеј каже Зевсовом гласнику:

Твој говор достојанствен, охолости пун,
ко божијој што доликује послузи.

Када застанемо у овој нашој стварности и осврнемо се на две Ваше најпознатије драме, „Путујуће позориште Шопаловић“ и „Чудо у Шаргану“, стиче се утисак да су се два заплета слила у један и саткала наш живот. У драмском расплету глумци одлазе својим путем, са својом шареном лажом, али остављају Ужичане са даром, промењене… Шта се нама дешава?

– О томе шта нам се дешава говорио сам недавно, у рубрици „Завештања“, коју већ неколико година, уз учешће наших глумаца, припремам за Дан Академије. Тој рубрици сам ове године дао наслов „Пут до пародије“, и у њој је, поред осталог, прочитана и Дисова песма „Наши дани“, написана 1912. године. То је, сетићете се, она чувена песма у којој Дис, између осталог, каже:

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

И каже:

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.

И, у истом тону, све до краја:

Своју мудрост расточисмо на изборе,
А поразе прогласисмо за победе,
Сад сву славу пронађосмо у партији,

…и тако даље. У једној градацији која се завршава грмљавином. Закључујући да ову песму можемо оценити као репрезентативан пример критичке књижевности, поставио сам питање: „Може ли се ићи даље од тога?“ Ево како сам одговорио: Може.

Да се може ићи даље од тога указује нам, у свом „Дневнику“, Витолд Гомбрович, када, уместо „критичка књижевност“, неочекивано каже: „апсолутна пародија“! „Сироти Жари, аутор сјајног ‘Краља Ибија’“, каже Гомбрович, „никада није замишљао да апсолутна пародија може постати нешто озбиљно и преко потребно.“ А ми бисмо, с обзиром на наша искуства, могли ићи и корак даље, и казати: Постоје истине које се не могу изразити другачије до пародијом. Апсолутном!

Питали сте ме: Шта нам се дешава?… Јесте ли видели најновије перформансе наших политичара, „Хиџаб“ и „Три пољупца“?

У којој мери се данашња политика базира на митовима, и који су домети такве политике?

– Ту имате целу серију погрешних потеза. Први погрешан потез је: заснивати политику на миту. Други погрешан потез је: заснивати је на погрешно прочитаном миту. И трећи: заснивати је на свесно фалсификованом миту. Ми смо пролазили кроз све те три фазе.

Како тумачите изјаву председника САНУ Владимира Костића да је Косово за Србију изгубљено, као и политичку хајку насталу тим поводом?

– Пре свега, требало је чути или прочитати Костићев интервју у целини. Политичари то у целини нису ни чули ни прочитали, него су реаговали на оно што су им њихови за то задужени службеници из те целине изабрали и пренели. Костић је, између осталог, рекао да Косово „де факто и јуре више није у нашим рукама“, и да „то неко овом народу мора да каже“. Што значи да то, ту истину, неко овом народу избегава да каже. Политичари мисле да је довољно изјавити „Косово је Србија“, казати „Никада нећемо признати независност Косова“, и да су тим завршили посао. А Србима на Косову је сваког дана све теже и све горе. Све теже и све горе. И оно најмање што се у Бриселу испословало, Заједница српских општина, сваким даном је све неизвесније. Бојим се да Србима на Косову нико, ни Брисел, ни Србија, ни влада независног Косова, ништа не гарантују.

Опорављена и консолидована САНУ

Дугогодишњи сте члан једне од најважнијих установа посвећених науци и уметности. Како утицај САНУ видите у време када сте Ви постали њен члан, 1988, и како га видите данас, више од четврт века касније? Да ли су се њена улога и њен утицај данас променили?

– САНУ је током протеклих деценија, пролазила, буквално, кроз „топлог зеца“. Нападана је због Меморандума, који никада није усвојен као њен званичан документ, јер је украден и објављен пре него што је његов текст представљен Скупштини Академије. Па је рад и став Академије посматран и цењен кроз делатност оних академика блиских СПС-у, који су подржавали Милошевића, али се занемаривала она огромна већина која је, већ 1992, од Милошевића тражила да се повуче са политичке сцене. Да поднесе оставку. И да сада не улазимо у „ситна цревца“, што би рекао Басара. После удараца које евентуално јесте, и после оних које није заслужила, САНУ је морала да се опорави и консолидује. И она се, у мандатима Николе Хајдина, опоравила и консолидовала. Сад су на чело куће дошли млађи људи, који ће се, ослобођени наслеђених и исфабрикованих хипотека, залагати за то да ова кућа, видљивије и отвореније, буде оно како је дефинише њено име: Српска академија наука и уметности.

(Данас/НСПМ, 1. 12. 2015)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6C2

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. ПОКЛАЊАТИ СЕ МОЖЕ САМО ЛИЧНА СВОЈИНА

    Чуди ме да и Симовић оправдава „слободу мишљења“ челника САНУ да „Косово треба предати достојанствено“. Да ли је, Симовићу, „слобода мишљења“ да треба „предати“ некоме неко нешто што није његова лична својина?
    Нико нема права на „слободу мишљења“ да преда некоме неко нешто што није његова лична својина; то није слобода мишљења, него чиста издаја. Поклањати можемо само нешто што је лична својина.

    Свиђа ми се

  2. G Zbiljicu,
    Ako ponovo procitate tekst, videcete da Ljubomir Simovic uopste ne pominje reci “predaja” i “poklanjanje” Kosova. To su VASE reci.

    Autor samo ponavlja reci akademika Kostica da “Kosovo de fakto i de jure vise nije u srpskim rukama” i “da to neko ovom narodu mora da kaze”.

    I dodaje da nas taj NEKO uspavljuje sa parolama “Kosovo je Srbija” i “Nikad necemo priznati nezavisnost Kosova”, a da je Srbima na Kosovu sve teze.

    Inace tekst je prevashodno kritika danasnje arogantne i nesposobne vlasti koju je Simovic oslikao Disovom pesmom “Nasi dani”.

    Свиђа ми се

  3. Kad bi kojim slucajem Srbija povratila Kosovo, Srbi bi ziveli sa 2 miliona Albanaca koji Srbe iskreno i duboko mrze. U svim institucijama i u Parlamentu jedna trecina poslanika bi bili muslimani sa Kosova i Sandzaka.
    Sta bi Srbi time dobili ?

    Свиђа ми се

  4. Молба редакцији СС

    Одавно се питам шта би се десило кад би Косово сутра било враћено Србији. Обзиром да је БЛИЦ јуче објавио чланак Љубомира Симовића : „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате ?“, молио бих редакцију да, ако је могуће, објави Симовићев чланак. Мислим да ће ова тема интересовати и друге читаоце

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s