Радован Пантовић
Машући ножем у објектив камере, пре пар година, негде на обали Средоземља, Џихади Џозеф, очито западњак, клео се Алаху и поручио „крсташима” да ће њихову крв помешати са морем у којем почива Осама бин Ладен. Неколико секунди касније, наредио је погубљење. Вода и морска пена зацрвенеле су се на пешчаној плажи, а видео је обишао свет.
И док су западни експерти анализирали аутентичност снимка, светлосне ефекте, акценат злочинца и стопе у песку, исламска држава наставила је да расте.
Крв је сада обојила и плочнике Париза. ИСИЛ сајтови обећавају нове жртве и нову крв на улицама широм Европе.
Напад у Паризу (Фото: Бета/АП)
Језиве идеје модерног џихада заљуљале су се још прошле деценије на развалинама Ирака. После америчке интервенције, тамо је никло на десетине затворских кампова, у којима је завршила свака идеја о отпору. Кроз њих је прошла већина садашњих лидера Исила, па и сам вођа Абу Бакар ел Багдади. У затвору Бука на југу Ирака, пред носем Американаца, скован је план и исписана антизападна стратегија Исила, а ел Багдади израстао у вођу.
Калифат је данас недефинисана територија западног Ирака и источне Сирије, под контролом терористичке групе или парадржаве, вођене идеологијом чистог ислама. Има више од 50 хиљада бораца, десетине нафтних поља и милион долара дневно од илегалне продаје нафте. Али њена највећа снага је фанатични, радикални исламизам.
Саид Кутб, 1965. године (Извор: Википедија)
Идеологија ИСИЛ-а, ослоњена на учење творца исламске библије („Знаци поред пута“) Саида Кутба, добила је невиђену снагу. Кутб (1906-1966), Египћанин, такозвани Маркс исламског фундаментализма, половином двадесетог века постаје главни идеолог модерног џихада у коме је тероризам легитимно средство политичке борбе. Муслимански јеретик и левичар, Кутб, ислам третира као идеологију и сматра да је најбоља комбинација хришћанства и социјализма! У његовој визији света, секуларни запад води поробљавању и дехуманизацији човека а једини прави пут је пут Курана. Он је гарант достојанства, једнакости и слободе. Кутб сматра да мерило успеха једне цивилизације није материјални, него морални прогрес. Отуда само дух ислама може цивилизовати морално трули запад. У последњој фази и Џихадом.
Његове присталице пораз сматрају немогућим, јер извесност победе је у срцу ислама и нераскидивог споја с богом. То даје фанатичну вољу онима који су се у политичкој борби предали религији и определили за тероризам и насиље.
Са тим убеђењима хиљаде младих са запада одлазе на Левант пуни наде и спремни на све. Наравно и смрт. Пре самоубилачких напада, о томе сведоче њихове видео поруке: „Лек за депресију је џихад! Не лажној слободи и демократији! Осетите част коју ми осећамо! Осетите радост коју ми доживљавамо!“
Семе ових убеђења није само на истоку. Разасуто је и по западу. Назире се кроз отуђеност, изолацију, кризу идентитета и раслојавање друштва. У таквим условима, запазио је још Фројд, неодољив је шарм ауторитарних идеологија, режима и лидера. Њима масовно хрле они који посумњају у припадност и сопствени идентитет.
Жртва напада у Паризу (Фото: Бета/АП)
У Европи, двеста година после Француске револуције, парола „једнакост, слобода, братство“, спала је, мање више, на само једно слово, „слобода”. Слобода у предавању свему, до сопствене негације. Не чуди онда што су нека европска деца моралну опомену Достојевског „без Бога је све дозвољено“ лако претворила у фанатични поклич „са Алахом је све допуштено“. Па и у Паризу.
(Радио Београд, 17. 11. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6uC
Categories: Преносимо
Оставите коментар