Миша Ђурковић: Фракцијски сукоби унутар СНС, савремене верзије Савеза комуниста

Демонтажа државе

Док се политички играчи концентришу на питање како преживети следећу поделу карата, институције и системи који чине државу полако одумиру

djurkovic-misa (1)

Миша Ђурковић

Домаћа политика и друштвени живот упали су у једну врсту нервозе какву одавно не памтимо. За мање од пола године очекују се избори, преговара свако са сваким, и сви играчи се труде да заузму што боље позиције пред трку која креће мало после Нове године.

Наравно, када се погледа суверена доминација СНС-a у истраживањима јавног мњења и чињеница да, осим СПС-а, свима осталима „виси” цензус, читалац се запита о чему ја то причам. Но, ко разуме шта је у позадини бруталног обрачуна два водећа овдашња таблоида, схвата да у подземним кулоарима политике ври као у кошници. Обавештени извори тврде да, на пример, у градском одбору СНС-a у Новом Саду постоји између пет и осам озбиљно закрвљених фракција које се боре и за контролу политичких ресурса у Војводини и чак за места на градској одборничкој листи која ће гарантовати сигурно место у новосадској скупштини. А свега тога нема довољно за све, иако њихова партија контролише све што може у целој земљи.

О фракцијским сукобима унутар савремене верзије Савеза комуниста, речито сведоче сада већ редовне колумне посланика Владимира Ђукановића на порталу „Нови стандард”. Ђукановић, који месецима води рат против Зоране Михајловић и напада Кори Удовички, још пре неколико месеци врло разочарано je писао о помирењу „Курира” и председника Николића. Велика вест коју сви на политичкој сцени очекују јесте повратак председника Николића у политичку арену с новом странком. Он то до сада никада није озбиљно демантовао, а тврди се да, осим „Курира”, има и велику подршку неких домаћих тајкуна, као и да ће Дачић ово дочекати с великим симпатијама. У сваком случају, ово је једини сценарио који би у предстојеће изборе могао да унесе озбиљну динамику и неизвесност.

Једна од колумни Владимира Ђукановића (Нови стандард, 17.8.2015)

Једна од колумни Владимира Ђукановића (Нови стандард, 17.8.2015)

Но, док се политички играчи концентришу на питање како преживети следећу поделу карата, институције и системи који чине државу полако одумиру. Узмимо неколико примера. Ја, на пример, верујем председнику владе који се жали да га стране службе подривају, да му пакују афере, и да роваре у земљи слично као што су то радиле нпр. 2002. и 2003. године. Али не разумем зашто сам премијер ради ствари којима им фактички помаже и руши и сопствену и позицију ове државе. Важан део субверзивног деловања страних служби је манипулација јавним простором и вестима. Ако они то већ раде, ваљда би основни инстинкт био ојачавање домаћих државних информативних система. Уместо тога, ова влада је једина у Европи укинула државну информативну агенцију и тиме јавни простор де факто препустила странцима и страним сервисима. О језивим резултатима укупне медијске политике, која је довела до тровања јавне сфере ријалити програмима, овде нема простора да говоримо.

Пример број два. Подаци од пре пола године говорили су да странци већ контролишу око 75 одсто банкарског сектора у Србији. У међувремену је Чачанска банка продата Турцима а, као што знамо, спрема се и продаја највеће домаће банке Комерцијалне банке. Кад и она оде, домаћи банкарски субјекти контролисаће свега десетак одсто домаћег тржишта. Ако неко мисли да је то нормално, нека нам објасни зашто је у озбиљним западним земљама правило да странци не смеју да контролишу више од двадесет одсто банкарског тржишта и зашто се Орбан труди да бар 50 одсто тог тржишта врати у домаће руке.

Извор: Слободна Босна

Извор: Слободна Босна

Могли бисмо и даље овако (нпр. Бриселски споразум и демонтажа државног суверенитета на северу Космета, или прича о томе како се систематски убијају друштвене науке у Србији, тако што се постепено укида одговарајуће одељење у САНУ). Али ограничимо се на пример „Телекома”. Не постоји апсолутно ниједан рационалан разлог да се ова компанија прода. Рачуница је проста: годишње ова компанија доноси чистих 200 милиона евра. Кад се ускоро заврши отплата кредита узетог за куповину „Телекома Српске”, ова бројка ће се и повећати. Осим тога, „Телеком” има огромну улогу и у развоју домаће технологије, и због многих домаћих фирми које су за њега везане, и зато што се из његових прихода спонзоришу многобројни културни, спортски и остали програми. И све то уз 8.000 запослених, што значи да се фактички преко њега води и социјална политика јер реално постојећи вишак радника не би имао где да се запосли. Дакле, продавањем овог ресурса губе и држава и сама влада, па се опет поставља питање зашто Вучић сам себи избија механизме за вођење политике?

Штавише, премијер је почео све нас који се противимо продаји „Телекома” да вређа. Говори да немамо појма, да смо незналице, да не знамо о чему причамо, тврди да хоћемо да вратимо самоуправљање, да наводно обарамо цену, итд. Ово му је, иначе, у последње време постао манир. Ево, признаћу све за шта нас оптужује чим дозволи бар једну јавну расправу на државном сервису у којој ће коначно да обезбеди грађанима Србије да чују аргументе Александре Смиљанић и Јасмине Вујић против продаје „Телекома”.

Научни саветник у Институту за европске студије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6rP



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар