Матица хрватска ових је дана објавила језиво промашену књижурину професора Марка Самарџије. Онима који ће се позивати на углед професоров и накладников она представља непресушно врело да из ње црпе најглупље закључке
Дуље од два десетљећа пишем о нашој језикословној сцени. Толико да сам морао о њој чак и књигу објавити. Наши језикословци, и они непопустљиви и оштри, клоне се тешких ријечи, па их се, питам се, треба клонити и кад се пише о њима? Суздржаним, знанственим стилом новинари, међутим, не би смјели тврдити ништа. А новинарским стилом много што. Примјерице, Матица хрватска ових је дана објавила језиво промашену књижурину професора Марка Самарџије, „Српско-хрватски објаснидбени рјечник”. Мој, додуше несавршен, електронички аутоматски правопис одбија уопће прихватити ријеч „објаснидбени” па се питам треба ли ту „објасни-ти-мени” ријеч уопће пустити пред млађе читатеље, а да им се прије тога не објасни што, доврага, значи?
Књижурина, дакле, пада у воду већ од наслова, а и свих њезиних шесто тврдо увезаних страница, завриједило је да заувијек потоне на дно замућеног, старог језерца наше лексикографије и, кај би се рекло, рјечништва.
Књигочудовиште, дакле, професорово онако је, из перспективе незаинтересираног проматрача, бизарно, али ето из перспективе овога новинара оно је токсично. Гомили идиота, који ће се позивати на углед професоров и накладников, оно представља непресушно врело да из њега црпе најглупље закључке и њима малтретирају паметније или макар скромније од себе. Примјерице, на српском се добротвор каже добродетељ и баста. А хрватски се још каже доброчинитељ. Надаље, браћа далека, аветиње шумадијске, кажу авет, а Хрват ће рећи утвара или сабласт.
Сабласним се причиња што један такав Самарџијом поучен телац још додати може да сваки страни тропрсташ каже леш, а прави ће Хрват казати, дакако, трупло, или, ако је ученији, кадавер.
Даље баш свака будала може запамтити да Србин каже, јако ружно, лешинар, а наткултурни Хрват већ зна да се каже суп, орлушина, или, ако се већ мора, стрвинар. Што ћеш, у нас ни лешинари не једу лешине, само можда којипут стрв, али никако трупла. Њих ваљда папају обли, барокни анђели.
Професор је у својој градњи изгубио сваки појам о статици, те би његов објаснидбенац (ето нове ријечи за врсту професорову рјечничку!), да је зграда, пао на главе својих станара једнако тешко колико пада податак да се пашићевац хрватски каже, цитирам, „политички присташа Николе Пашића (1845.-1926.)”. Закај не „четник”. Краће је, учинковитије. Да не би ткогод помислио да се с професором шалим, у велебном његову дјелу на страници седамдесет и деветој почиње представљање ријечи што започињу са „ч”.
Елем, осим што је крупно приказано на ћирилици, испод тога одвратног ћириличног „ч” наш је професор смјело објавио фотографију четника, али правог, с реденицима, брадом, шубаром, кокардом, и нож вири, преко пола дакле странице, а под њом натукницу сљедећег садржаја: „ЧЕТНИК: онај који се бори у чети, који четује; 2. пов драговољац у борбама против Османлија; 3. пов припадник српских националистичких великосрпских постројба у Другоме свјетском рату; 4. у новије вријеме припадник неких политичких и(ли) паравојних организација које се у својем дјеловању позивају на четништво из Другога свјетског рата”.
Затим окрене мајмун наш читатељ сљедећу страницу, кадли тамо угледа само досадно у ступце поредане ријечи, онако више нормално, умјерено четничке: чабски бисер, чачанка, чакра, чакшираш… Једино бих овдје професора замолио, кад нађе времена, да нам открије како бисмо, ипак нешто сажетије, на хрватском казали „четник”.
Да се професор заплео у чакшире језичне и да се испетљати из њих није могао, сам потврђује предговором. Ондје је наиме набројао које је ријечи објашњавао, а које није. Ни један од тих критерија које је задао није провео у рјечнику.
Није их нити могао јер су непроведиви. Уопће ми се не мили објашњавати колико је неозбиљно од једног професора да тврди како није уврстио ријечи које се разликују само у једном слову, кад их је пун тај ево његов надрирјечник, за који не знаш ни је ли рјечник или ипак четнички лексикон, и какви су то уосталом критерији, „разлика једног слова”, и што је све ово скупа? И зашто професор мисли да Срби или Хрвати уопће знају што значи да се хрватски каже отужан, а српски тугаљив.
Некако је већ и писање о професоровој набреклој купусари тугаљиво, поготово што он тврди да тугаљив значи и шкакљив. Е бре, Срби, а ви ништа, послушајте како говорите, као геџе и опанчари, а погледајте какве красне ријечи имамо ми, господа Хрвати: ми лијепо кажемо тискати, па чак и штампати, а ви труковати.
Како сте јадни ви, Срби, за тучу кажете туча, а ми не само да кажемо туча него и град, а за ту вашу тучу мислимо да је примитивна јер у нас она значи једино атмосферску појаву, а у вас туча значи и атмосферску појаву и оно што ми називамо тучњавом. Реван је конзумент ових језикословних лудих гљива у опасности да га зачара спознаја како Србин нерадо говори цедуља, потврда или писамце, он радије каже усула. Како и не би говорио толико егзотично кад још, зацијело, уз опанке носи и пеленгаће, посебан српски одјевни предмет, односно, да цитирамо професора: „врста дугих вунених гаћа”. Србин, то јест, испричавам се, говорник српског, толико је заостао да ће и за нормалног „пса без родословља” грубо рећи авлијанер.
Укратко, боље да се одмакнемо од примјера и вратимо цјелини. Цијела ова невјеројатна бундева од књиге у својој је накани полицијски-истражитељска, увредљива, смијешна, а кад су посриједи хрватски и српски језик, зар професор мисли да је језик бојно поље на којем се бије увијек одлучан бој за ријечи. Али језик није фронта, а ријечи нису војници нити су цивилне жртве рата; не треба њих раздвајати нити им дијелити помоћ.
Оне смију путовати камо хоће и с ким хоће. Ријечи, надаље, нису избјеглице које ваља вратити или прослиједити, а задржати их евентуално један промил, и све што је професор Самарџија у своме језичном жару скарабуџио послужит ће једино, ето, свакој будали да своју памет хвали.
(Јутарњи лист/Видовдан, 9. 11. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6kh
Categories: Преносимо
Оставите коментар