Драгослав Пакић: Де факто крстоломци и де јуре споменорушитељи

Петиционаши, не они из пете колоне, него из другосрбијанског круга двојком, масовно и срдачно поклонише своје потписе петицији у знак подршке председнику САНУ, др Костићу, због јавно изречене оцене „да Косово ни де факто, ни де јуре више није у српским рукама“.

Унесколомац

Унесколомац

И одмах се покајаше.

Сада, пошто су своје потписе великодушно дали петицији, не знају са чиме би и како да се потпишу на захвалници Старој Србији са новим погрдним именом БРЈМ. БЈРМовци обећаше УНЕСКОвцима да ће и Прохор Пчињски такође уступити Шиптарима на чување и поверење. За тај чин је тешко наћи праве речи хвале. Осим да им се призна аутокефалност Македонске православне и праведне мученичке цркве.

Како Српској Спарти, будућем новоименованом носачу НАТО авиона под називом Монте Негро, захвалити и захвалницу потписати за несебично залагање и давање сопственог пресвијетлог гласа Извршном савету Унеска да се српске светиње на Космету де факто и де јуре предају у руке и на бригу шиптарским крстоломцима и споменорушитељима.

„Виђу врага“ – веле Монтенегрини – „то нијесу српски манастири, него су наше црногорске тврђаве из којих смо се храбро борили против Турака и НАТО авијације“. И побиједили на челу са Грофом Монте Милом. Мало милом, мало силом, али победи се у манастире не гледа.

Сва расположива имена – Пешић, Србљановић, Лихт, Кандић, Бисерко, Шунатовац, Чедјовановић, Кораћ… – одавно су потрошена, сасвим излизана и у пешчаник, као у трап, затрпана са надом да ће се једног дивног 5. трена појавити на светлу дана као мумије египатских фараона пронађене у песку жарке Африке, целе, очуване и потпуно свеже.

Молба Соње Бисерко да је приме у УНЕСКО

Молба Соње Бисерко да је приме у УНЕСКО

За сада се на та имена једноставно не може рачунати. Просто су неурачунљива.

Још већа је мука ухватила ове добровољне даваоце сопственог имена у виду потписа на чудним папирима, када су се запитали ко ће потписати протест Нишлијама – који су изразили чуђење због америчке забринутости упућене Русима због употребе касетних бомби у рату у Сирији. Обхрвани надалеко познатом хуманошћу, амерички браниоци основних људских права – пре свега права на живот – забринуто саопштавају како од такве врсте бомби, то најбоље знају из искуства које ни Нишлијама није страно, најчешће страдају недужни људи.

Нишлије, међутим, у ове ствари немају право да се мешају јер и сами нису недужни. Напротив, дужни су до гуше што их и чини посебно симпатичним.

И поред тога, јужњачки менталитет провинцијалне Србије није у стању да разуме због чега су американској банкстерској елити најмилији управо они који дугују. Сви који су покушали да се ратосиљају доларских дугова прошли су као Чаушеску, Садам Хусеин, Гадафи….Не помажу велики труд и скоро свакодневно залагање врлих аналитичара наше тешко разумљиве стварности да тој и таквој Србији најзад дође из ду*ета у главу и да буде као сав остали свет. За судбину Чаушеског, Садама, Гадафија… дежурни аналитичари, скоро на свим каналима наше канализационе ТВ мреже, објашњавају простом и недоученом народу да су сви они – како се то модерно, китњасто и стилски веома описно каже – прошли онако како су прошли, добили оно што су добили и научили оно што су научили.

Наши аналитичари, петиционаши, доктори професори ФПН, ШКН, ЖДРП, лицемери, превртљивци, помодари и еурозаљубљеници непогрешиво и визионарски не чују оно што чују и не виде оно што виде.

Само једу оно што се не једе.

У Сарајеву се потписује и у Приштину одашиље петиција са само три речи на чистом „босанском“ језику: Халал вам било!

Из Загреба поручују: Бок, дечки! Срби су те манастире ионако саградили на хрватској земљи. И то у опанцима. Воли вас ваш Месић, разрушитељ целе Југе, а не само неких дотрајалих страћара.

Словенци у Прешерновом дому организују прославу годишњице штрајка Трепчиних рудара који нису заборавили словеначку помоћ у виду хране, лекова, пољских болница, медијске халабуке.

Словенци су сада на Космету да наплате своје услуге. Њима мртви и порушени српски манастири значе мртву и исту такву Србију.

За то време Србија безалтернативно корача ка Европи. Мало ли је?


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6dG



Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s