Вељко Брборић: Од српскохрватског ка српском

После распада друге Југославије нестало је језичко и правописно јединство четири истојезичне републике

Новосадски књижевни договор био је крајем 1954. Тада је формирана заједничка једанаесточлана правописна комисија из различитих република и различитих лингвистичких центара, с циљем да се постигне потпуна унификација правописа српскохрватског језика. Коначну стилизацију текста урадили су Михаило Стевановић и Људевит Јонке, док су речник средили Радомир Алексић, Јован Вуковић и Мате Храсте.

veljko-brboric

Проф. др Вељко Брборић

Може се рећи да је то био компромис између изворног Белићевог и изворног Боранићевог правописа, са већим уступцима српске стране. Био је то покушај другог целовитог правописног заједништва Срба и Хрвата у 20. веку, после оног из 1930.

Правописна комисија радила је дуго, с доста несугласица, да би се после шестогодишњег рада (од 1954. до 1960) појавио правопис који је отклонио неке слабости постојеће норме (нпр. изостављање ј у примерима ракиски, змиски, историски; а и одустајање од формалне интерпункције код Боранића), али је и донео многе правописне дублете. Правопис је тешко настао, па је то онемогућило било какво исправљање очигледних слабости и он се до последње деценије 20. века појављивао увек у неизмењеном облику (фототипски). Матица српска је тиме постала институција која се старала о српској ортографији од 1960. године до данас.

Неке слабости заједничког Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960. биле су више него очигледне одмах по његовом изласку, али док је постојало државно заједништво, српска страна се уздржавала од било каквог иновирања правописне норме. Истина, повремено су вођене расправе и разговори о мањкавостима правописне норме, а најстудиознија је књига Прилози правопису (1989).

После распада друге Југославије нестало је језичко и правописно јединство четири истојезичне републике. Заправо, постојало је јединство Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, док се то за Хрватску не може рећи. Наиме, Хрвати су још од 1967. године на језичко и правописно јединство гледали с оспоравањима. Први покушај „бежања“ од јединства била је Декларација о хрватском језику, а онда су раних седамдесетих уследиле и уставне одредбе о хрватском језику и засебан Хрватски правопис, да би до коначног правописног раскида довела појава Правописног приручника хрватскога или српскога језика (1986) Владимира Анића и Јосипа Силића.

Српски правопис, као и његов језик, с почетка 20. века скоро цео век провео је у заједништву из кога је изашао крајем века. Поучно звуче стихови Матије Бећковића из песме Побуна језика (Српски језик се отреса од срама / Враћа се кући из дугог изгнанства / Сит довијања, гмизања, поданства / Ледену грбу са себе одлама).

Савремени српски правопис остаје са двоазбучјем, где се ћирилица бори за декларативну равноправност, двојством књижевног наречја (екавице и ијекавице), отворености и толеранцијом према преузетим речима из других језика, без било каквог затварања и повратка уназад.

У новим околностима 1993. године појавио се Правопис српскога језика, који као приређивачи потписују Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица. Иако се ради о континуитету правописне норме, овде су учињене и одређене измене.

Последња деценија 20. века донела је неколико правописних приручника различитог обима, квалитета и намене. Појављивање великог броја приручника није лако објаснити. Наиме, један језик, тако је у целом свету, може имати само једну ортографску норму. То никако не значи да не може бити неколико правописних приручника, али они у решењима морају бити у целини сагласни, без разлике, чак и у појединостима. Разлика може бити у начину репрезентовања материје, а постојање различитих правописних узуса доноси нестабилност и штету језичкој култури. Неки приручници разликовали су се у правописним решењима, што је било непотребно и недопустиво. Од свих приручника данас су два у службеној употреби (имају одобрење ресорних министарстава): Правопис српскога језика Матице српске и ауторски Правопис српског језика (приручник за школе) Милорада Дешића. Измењено и допуњено издање Правописа српскога језика из 1993. појавило се 2010. године, а у његовој редакцији учествовали су Мато Пижурица, Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић. Ново школско издање ауторског Правописа Милорада Дешића појавило се 2015. године.

Данашњи правопис и његова решења резултат су правописне еволуције код Срба од 1818. и Вуковог Српског рјечника. Тај еволутивни ток, оптерећен компромисима, имао је мањих измена, али не и великих правописних преокрета. Измене су се очитовале израдом нових приручника – Белићевим Правописом српскохрватског књижевног језика (1923), Правописом српскохрватског књижевнога језика из 1960. Матице српске и Матице хрватске и Правописом српскога језика из 1993. Матице српске. Ове промене правописних правила могу се окарактерисати као разрада постојећег стања и трагање за бољим решењима. Ортографски приручници код Срба садржавали су у двадесетом веку и оно што надилази правописну норму, оно што и сами аутори (приређивачи) називају „прекорацима у граматичку и речничку културну норму“, што заправо приручник чини употребљивијим и информативнијим.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

(Политика, 16. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-61W

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. СРПСКИ ЛИНГВИСТИ У ЛАТИНИЧЕЊУ СРБА КРИЈУ СВОЈУ УЛОГУ КАО ЗМИЈА НОГЕ

    Кад је реч о правопису, неизбежно је да се нешто више каже о писму. Од мене врло уважен Вељко Брборић је то питање овде потпуно занемарио. Није ни реч рекао о томе како се, с којим циљем и зашто, тј. тачно на који начин сасекло српско писмо.
    У вези с линчовањем српске азбуке, В. Брборић је промашио целу погубност Новосадског договора. Он није ни реч рекао о томе што је постојао нескривени налог комунистичке власти да се, уз злоупотребу решења писма код Срба, српско писмо постепено замени хрватском абецедом. Учињено је то грубо и преко српских лингвиста после 1954. године и њихових обмана у вези с писмом. Они ту своју „заслугу“ још крију као змија ноге. А, уз то, својим решењем питања писма (настављање неприродног и неодрживог двоазбучја у правопису) и данас, практично и упорно, директно линчују српску азбуку, одузимајући јој суверенитет у језику Срба како што нико на свету не ради.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s