Сајмон Џенкинс: Зашто Запад треба да слуша Путина о Сирији

(Гардијан, 29. 9. 2015)

Као што сви знају, једини начин да се заустави покољ у Сирији за Сједињене Америчке Државе и њихове савезнике јесте да раде са председником Асадом – и да забораве на бригу шта им се чини добрим

sj-putin-s

Путин је у праву. Сви знају да је Путин у праву, да је једини пут да се напредује у Сирији, а да то не буде ка вечном покољу, преко установљене владе Башара ал-Асада и његових либанских и иранских савезника.

То је реалполитика. То је оно што налаже прагматичност. На безбедном Западу, спољна политика је дуго била грана унутрашње политике, са додатним проповедањем. „Шта радити“, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, чак и Украјини, било је диктирано не тиме шта може да ради већ шта делује добро. Мегафон је моћнији од мозга.

Фото: Xinhua/Landov/Barcroft Media

Фото: Xinhua/Landov/Barcroft Media

Резултат америчког и британског шепурења у Уједињеним нацијама ове недеље – утркивање ко може да буде грубљи према Асаду – јесте то да је Владимир Путин уврстио још додатних карата у свој шпил. Путин је већ обавио две главне дужности руског лидера, враћањем стабилности и поноса. Он се сада суочава са турбулентном руском мањином преко његових европских граница и озбиљним претњама  муслиманских држава са југа. Он сада постаје играч на већој позорници. Прочитао је јасно Иран, Индију и Сирију. Он није будала.

У посети Лондону претходног јуна, ветеран у дипломатији Хенри Кисинџер молио је своју публику да види Русију као савезника, а не као непријатеља, против муслиманског фундаментализма. Русија и Запад деле цивилизацију и дугорочне интересе, рекао је том приликом. Морају да раде као један. Лако је западним демократијама, које су изграђене током векова, да се подсмевају руским несавршеностима и Путиновим циничним пренемагањима у Украјини. Али идеја да ће економске санкције довести до промене гледишта Москве или слабљења њихове [руске] клептократије је идиотска.

Фото: АП

Фото: АП

Сирија пролази кроз најгрознију анархију неупоредива са било ком местом у свету. Ако је икада било убедљивог случаја за хуманитарне „снаге на терену“ то мора да важи и овде. Они који траже овако нешто не могу да се одлуче за своје омиљене злочинце. Све стране у рату убијају недужне људе, што укључује и западну овисност о бомбардовању из ваздуха (као што је јуче изјавио Хилари Бен на лабуристичкој страначкој конфенренцији). Русија је прихватила да насилно обарање Асада – што Британија предвиђа од 2011. године – није реалистичан пут ка миру. Ако он треба да иде, то ће бити након потискивања његових непријатеља, не пре тога.

Права природа западног ангажовања у Сирији је откривена у запажању Барака Обаме у Уједињеним нацијама да „то што су алтернативе сигурно горе“ није разлог да се подрже тирани. Другим речима, америчко самозадовољство је важније од сиријских живота. Ова угодна максима води западну политику у региону више од деценије. Она се показала катастрофална. Ако већ немамо ништа паметно да кажемо о Сирији, требало би да слушамо Путина. Он има.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5TK

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s