Полемика око Меморијала српским жртвама у XX веку

ss-face-240Док над нашим главама виси гиљотина у виду глобалне пресуде да смо геноцидан народ, ми водимо расправе ко ће основати Музеј наших жртава геноцида. Тако се показало да ћирилица није једино место, неспорно по својој природи, за чије залагање нам је потребна (да искористим стару српску реч) синергија а не борба за медаље и ко је први узвикнуо „имам идеју“ (видети серијал „Црна Гуја“ посвећен Великом рату).

Дакле, на нашем Титанику ништа ново: иако нас потапају, ми плешемо до краја мржње и неразумевања.

А. Л.

Вељко Ђурић Мишина: Дуг пут до меморијала

Пут до меморијала о српским жртвама у ХХ веку води од Музеја жртава геноцида. Музеј се најчешће помене узгредно када се говори о меморијализацији Старог сајмишта

Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја жртава геноцида

Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја жртава геноцида

Мало је познато да у Београду већ две деценије постоји Музеј жртава геноцида. Створен је ради трајног сећања на жртве геноцида првенствено над Србима, потом над Јеврејима, Ромима и припадницима других народа и националних мањина у некадашњој Југославији. Посао се обавља прикупљањем, обрадом и презентацијом музејског, архивског и других врста материјала који чине једну музејску установу. Музеј нема изложбени простор, па своје изложбе поставља у сродним институцијама или на отвореном простору.

Највише пажње радници Музеја жртава геноцида посветили су истраживању српског страдања у Другом светском рату и то, поред осталог, показали низом изложби, књига и монографија.

С обзиром на име и садржај истраживања јасно је зашто Музеј нема богате збирке тродимензионалног музејског материјала. Додуше, има оно што би се могло назвати Документационим центром. Наиме, Музеј чува (у дигиталној форми) више од 200.000 фотографија, више од 100.000 докумената, десетак личних фондова и библиотеку са више од 5.000 наслова.

Музеј се најчешће помене узгредно када се говори о меморијализацији Старог сајмишта. План о Старом сајмишту Музеј је поновио пре више од две године нагласивши да најпре треба донети закон о Меморијалном комплексу Старо сајмиште, потом приступити стварању услова за Музеј, Архив, Библиотеку, Институт за истраживање геноцида и Образовни центар.

На овом месту треба поменути и некадашњу иницијативу о меморијализацији коју је покренула медијска кућа Б 92, али је све остало само на томе. Додуше, остао је и траг о намерном забораву српских жртава у некадашњем логору форсирањем нечега уопштеног и неутралног.

Постојала је и једна комисија Скупштине града Београда, али она никада јавно није саопштила своје предлоге!

Колико ми је познато, интересовање градских власти за Старо сајмиште уследило је тек после интервенције Израела и Јеврејске заједнице у Београду па је, у другој половини прошле године, формирана нова комисија чији је задатак био да сачини предлог меморијализације.

Одлука о новој комисији је после неколико дана, на интервенцију моћника из (не)владиног сектора, поништена. Рашомонијада је окончана формирањем нове комисије на челу са епископом Јованом Ћулибрком (који је иначе и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида и нарочите комисије Сабора Српске православне цркве за Јасеновац). Његовим постављењем су покренуте конкретне акције (припрема закона о Меморијалном комплексу, почетак процеса оспособљавања Куле и других објеката, увођење у процес др Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал“ из Јерусалима…).

У јавности се већ годинама помиње потреба стварања једног посебног меморијала који би требало да покаже српско страдање током 20. века. Први који је дао идеју и то пре седам-осам година обзнанио на једном интернет-порталу био је Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда. Идеју је група угледних Срба окупљених у „Друштво за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида“ (академик Василије Крестић, дипломате Живорад и Владислав Јовановић, публициста Миливоје Иванишевић и други) донекле конкретизовала, разрадила програм…

Средином јула ове године на интернету је „осванула“ вест о Драгану Ђоговићу, богатом Србину, филантропу, хуманисти… који намерава да формира фондацију за изградњу Музеја геноцида над српским народом.

Крајем јула Ненад Поповић, бизнисмен и политичар, обзнанио је своју иницијативу за изградњу „Меморијалног комплекса српских жртава геноцида“. Поповић је предложио стварање „комплекса који ће чинити музеј геноцида, архиве, споменици, едукативни центри са мултимедијалним садржајима, изложбени простор“, наведено према интернет-сајту СНП. Без жеље да нешто више коментаришем, морам да констатујем да ни назив није довољно јасан јер је двосмислен.

Да сам циник, питао бих Ђоговића и Поповића када су последњи пут били на некој од изложби или када су последњи пут прочитали неку књигу са тематиком из историје.

Као професионални музеалац, са искуством од готово две деценије, добро знам пут стварања једног музеја, од идеје до сталне поставке. Стога одговорно тврдим да поменути предлози Ђоговића и Поповића могу само да се квалификују као лична и политичка промоција. Не спорим ничије предлоге, спорим разлоге и намере. Уосталом, да се подсетимо.

Пут од идеје до отварања меморијала је веома компликован и дугачак: предлог о оснивању и изградњи нове институције Народној скупштини, формирање посебне комисије за оцену предлога, предлог закона о оснивању нове институције, јавна расправа, консултовање историчара и других стручњака, усвајање закона о оснивању, обезбеђење финансија, формирање нарочитог одбора који ће водити пројекат, избор локације, конкурс за идејно решење, конкурс за извођача радова, изградња, формирање радне групе за израду концепције, припрема сталне поставке… и свечано отварање. И све то за само пет-шест година!

Пут до меморијала о жртвама српског народа у 20. веку, ипак, води од Музеја жртава геноцида и Старог сајмишта.

(Вечерње новости, 19. 8. 2015)

Драган Ђоговић: Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишини

Поштовани господине проф. др Ђурић Мишина,

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста. Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста.
Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори

Поводом Вашег ауторског текста, објављеног у „Вечерњим новинама“ 19.08.2015. у којем сте видно револтирани због моје иницијативе за формирањем Музеја геноцида над српским народом, покушали да увјерите јавност да је дуг пут до меморијала, а моју покретачку иницијативу омаловажите и прикажете као личну промоцију богатог Србина из дијаспоре, обраћам Вам се овим отвореним писмом, под мотом: „Прво испеци па онда реци“ – следећим аргументима:

Вашим почетним пасусом у тексту наводите да је мало познато да у Београду већ двије деценије постоји Музеј жртава геноцида, a који се бави прикупљањем, обрадом и презентацијом музејског, архивског и других врста материјала који чине једну музејску установу, и да Музеј нема изложбени простор, па своје изложбе поставља у сродним институцијама или на отвореном простору.

Е, баш у том грму лежи зец, господине Ђурић Мишина!

Уопште није тачно да је мало већ увелико и нашироко познато да такав квази „Музеј“ постоји, али за мене, а највјероватније и многе друге је несхватљиво, непримјерно и апсолутно ирационално да ту прћију од 157 м2 на Тргу Николе Пашића бр. 11, сви Ви у њој запослени, и све српске власти од 2000-те године називате Музејом жртава геноцида.

Толики квадратни простор, као прво, има сам за себе сваки портир на улазним вратима у било којој градској установи. Као друго, жалосна је очигледна чињеница да појам Музеј, првобитна ријеч у називу Ваше установе, не одговара адекватној дефиницији која укратко гласи: Музеј (од старогрчког, мусíо – сједиште) је назив за установу и зграду, у којој се чувају, проучавају и свакодневно излажу за јавност археолошке, историјске, етнографске, техничке, војне итд. збирке старинских предмета, умјетнина и друге врсте документарне историјске грађе.

Дакле, називати некакву рупетину на неком спрату Музејом, а који то није, класична је обмана, и замајавање грађана. Примјерније, реалније и најпоштеније би било назвати га „Документациони центар жртава геноцида“.

Вас господине Ђурић Мишина, изгледа уопште не тангира, што годишње велики број домаћих и страних интересаната са намјером да посјете Музеј жртава геноцида , и упознају се са размјерама геноцидног страдања српског народа, остану у чуду кад схвате да се умјесто Музеја налазе пред затвореним вратима једне обичне оронуле стамбене зграде.

Наравно, јер путник намјерник назив Музеј дословном логиком схвата, и са адресом у џепу упућује се ка његовој локацији.

Даље, у тексту се цинично питате дали сам ја лично уопште икада посјетио Вашу изложбу. Ако Вас заиста интересује, ево Вам одговора: Нисам никада, а и немам намјеру да посјећујем једну овако изразито важну и драгоцјену изложбу која се врши у Вашој организацији на чергаршки начин, по некаквим парковима, парк-плацовима, сокацима и буварама затвореног типа.

Или, другим сликовитим обликом изражено: Ајд‘, пакуј у картонске кутије, товари у камионе, под шатором излажи, и враћај под хитно назад, ако удари недај Боже киша, гром, или нека друга елементарна непогода.

Иронично оцјењујем, да је оваква метода „одлична промоција”, за државне органе који теже да Србија постане савремено уређена држава.

Сувишно је наговјештавати, да ниједна, чак и најнеозбиљнија земља на свијету, не би дозволила да се на такав бизаран начин, као што радите Ви, презентира домаћој и страној јавности геноцидна страдања свог властитог народа.

Стога, ова моја иницијатива за формирањем Меморијалног центра, ради трајног сјећања на српске жртве геноцида, која је иначе само један сегмент са скале свих мојих досадашњих и будућих родољубивих и хуманитарних активности за српски народ и отаџбину, има сврху да се преузме први корак, одговорност, и истраје у отпочетој иницијативи, да би српски народ коначно добио Меморијални центар који по свим принципима моралности и поштовања према српским жртвама, одавно треба већ да постоји.

Са моје стране апсолутно је исправно и у реду ову изразито важну иницијативу покренути, чак и ако постоји велики ризик неуспјеха.

У тексту даље наводите да је први који је дао идеју стварања једног посебног меморијала који би требало да покаже српско страдање током 20. вијека, и то пре седам-осам година обзнанио на некаквом интернет-порталу, био Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда.

Можда је за Вас био први, али у стварности није, јер сам још далеке 1989-те године послао предлог за формирањем Музеја, потписан под знаком подршке, од стране још 150 знаменитих српских дијаспораца из тог времена, тадашњим београдским властима.

Идеју сам вукао са собом још из ђачких дана, када сам као дванаестогодишњак наставнику историје изразио своје мишљење да није у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а још увјек нигде нема меморијала за српске жртве, због чега сам приведен у милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих још и данас звони глава, а мој отац накнадно имао грдних проблема.

Враћам се на поенту.

На основу сроченог садржаја Вашег текста, (за којег до пре пар дана нисам знао, иначе би у мом недавном четрнаестоминутном гостовању по овој теми, у јутарњем програму Happy TV, код уреднице госпође Снежане Петовић, сигурно још пар ријечи надовезао) стекао сам чврст утисак да припадате истом слоју оних људи који перманентно намећу ембарго над свим иницијативним напорима за формирањем Музеја.

Категорично тврдите, да пут до меморијала о жртвама српског народа води од Музеја жртава геноцида. Зашто онда из редова Ваше установе свих ових минулих година никада није потекла оваква иницијатива, и притисак на надлежне власти?

Зато, а ово са сигурношћу тврдим; што не можете, нити смијете, да је покренете сами.

Умјесто да на позицији в. д. директора „Музеја“ жртава геноцида коју обављате, вриједно и часно наставите зацртаним путем сјајног рада и труда оснивача Вашег „Музеја“ др Милана Булајића (од стране петооктобараца 2002. године куриозно свргнут са дужности директора, због политичке воље да се страдања српског народа заташка и прикрије) и подржите иницијативу, Ви сте нашли приоритетно за сходно да се противите тезом да је пут од идеје до отварања меморијала веома компликован, и дугачак процес, те због тога индиректно сугеришете да се од идеје треба одустати.

Некима је слагање Лего коцкица компликована и немогућа мисија, господине Ђурић Мишина, а некима крампом дубоку рупу у води ископати, не представља никакав проблем.

С поштовањем

Драган Ђоговић

Српски дијаспорац из Дизелдорфa, Њемачка

(Васељенска, 28. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5T4



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Ако вам је Музеј на памети, онда ћете оставити препуцавање и урадити свако своје да он почне да ради у одговарајућој згради у догледно време. За такав циљ прави људи ће много шта сувишног и непотребног занемарити и заборавити, и усредсредити се на његово остварење. За то су потребни и један, и други, и још многи.

  2. @ cp6cku
    Потпуно сте у праву! Камо среће, да можемо о било чему да се споразумемо, на начин који сугеришете. У конкретном случају, имамо „музеј“ по закону из давних времена и предлог да се оснује нешто друго, што би заиста престављало МУЗЕЈ или МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Наравно, да в.д. садашњег „музеја“, који није никакав музеј мора да брани сопствени положај и значај. Иначе је в.д. изузетно препотентан човек, који наступа у стилу, ја па ја и нико више. Присуствовао сам трибини, на којој је као један у радном председништву причао само о себи. Тема на дневном реду му је била споредна. Тако и овде. Човек мисли само о себи и онда му је свака заједница непотребна. У сваком случају, мислим, да је Ђоговић добро одговорио.

Оставите коментар