Ма колико се неко упињао да нам (до)каже да је Косово у саставу Републике Србије, зна се да је истина другачија. Хтео то неко да призна или не, Косово је данас држава, оивичена својим границама, својом царином, полицијом, државном управом, документима, ознакама, униформама, Срби полицајци у служби Министарства унутрашњих послова републике Косово, имajу исте униформе као и Албанци, али на рукаву знак, више, ваљда да се зна ко је ко. Уставом, законима… Споразумом о нормализацији односа, који се, иначе, потписује између две државе, Косово је ван Србије.
Реч Косово готово је нестала из свих новина, из свих политичких говора, ако се не узме у обзир шта говоре појединци, који по службеној дужности одлазе на Косово или у Брисел или, на пример, председник Томислав Николић, када га неко упита за његову, ко зна коју по реду, а углавном закаснелу платформу, о којој нико из ове власти неће да разговара, већ месецима. Дакле, где је Косово данас?
Тамо сам поново обишао многа места, попио кафу и разговарао са неким бившим колегама Aлбанцима, са којима смо се разилазили по питању Косова. Чак сам разговарао и са председником једног суда, о чијем сам смењивању деведесетих писао. Он ме је препознао и частио кафом, иако ме је сусрет са њим помало и уплашио. Али, одмах ми је рекао: „Шта је било, било је, оно што смо тражили ми смо добили. Оно, што је било ја сам затворио у једну теглу и дубоко закопао у земљу.Ти си радио свој посао, ја сам радио свој посао. Нама више овде нико не смета, ни Срби, чак је Србија и добра према нама, више него према другима, чак и Србима… Тражиш пасош, добијеш, тражиш пензију, и то можеш да добијеш, сви треба овде да живе, сви су добродошли нама не смета што нас третира, као своје грађане, јер многи од нас имају користи, наши грађани, бизнисмени, трговци, али са Србијом смо све завршили и све што је остало да се заврши су само финесе.“
На сваком кораку, од уласка на Косово, до ознака путних праваца, натписа на установама, све је подређено косовској држави, била она такозвана или стварна. А, како сада ствари стоје, она је стварна и свакако ојачана после потписивања нових споразума у Бриселу, са којима су сви задовољни, и Брисел, и Приштина, и Београд, посебно када се придаје важност ЗСО.
Ма колико говорили о некаквим компромисима, ипак је Косовo држава, која има представнике амбасада, дипломатско насеље, са којим је потписан споразум о придруживању Европској унији, која издаје сопствена документа, има свој катастар, своје националне паркове, своје регистрације, документа на којима пише Република Косово, и са којима Албанци пролазе преко такозваног административног прелаза, који је прави гранични прелаз између две државе. Косовски и српски полицајци врше контролу докумената, а Албанци показују углавном своја, и једнима и другима, с тим што им, кад уђу на територију Србије, издају посебан папир, који они стављају у свој новчаник, али имају и српске личне карте, са којима као „грађани Србије“ остварују права која им не припадају.
Један број Албанаца има српске здравствене легитимацијe, неки се хвале да могу да добију и дечји додатак, социјалну помоћ као и сви грађани Србије. Тако се троши огроман новац Србије за оне који од Србије не желе да чују ни слово „С“, а који Србију сви до једног сматрају иностранством, а Србија, са друге стране, без обзира на цену, некоме жели да се допадне. Некада се то радило за „датум“, данас за „поглавље“.
Готово да нема становника Косова, био он Србин или неке друге националности, Бошњак, Турчин, Горанац, Ром, који нема документа „Републике Косово“ и то с правом. Без тих докумената нико не може да пред надлежним институцијама оствари било које право. Лична карта служи за успостављање евиденције о потрошачима струје, да се региструје аутомобил, изврши упис у катастар, добије број мобилног (први пут да се добију лична документа из Централног регистра). На једном документу су четири важна лична документа: држављанство Републике Косово, извод рођених, венчани лист и уверење о месту становања. Та права припадају свима који су рођени на Косову, без обзира кад, а они могу да се подигну код матичара уз плаћање цене од једног евра у свакој месној канцеларији. Таква документа имају и „српски посланици“, који не могу то бити, ако немају лична документа у држави у којој су бирани, по законима те државе. Сви грађани Косова, без обзира на националност, који имају стамбене површине до 60 квадратних метара не плаћају порез на имовину, сви они који су навршили 65 година живота без обзира на веру, националност, боју коже, добијају 70 евра месечно као социјалну помоћ како би се помогло породицама, али се то може остварити уз помоћ личне карте Републике Косово, а новац за то издваја се из касе Европске уније. Катастарске књиге су потпуно сређене. У општини Драгаш када сам проверевао да ли је моја кућа уведена у катастар, нису отварали књиге већ компјутер, и на основу тога уз плаћање таксе од 175 евра, која не мора да се плати одмах, већ на рате, издаје се поседовни лист.
Изграђено је на десетине километара модерних путева. Свако село је повезано путем. Из Призрена до Приштине стиже се за тридесет минута брже новим путем. Приштина се после 16 година тешко препознаје. Рекли су ми да има неколико Срба, Косово Поље је непрепознатљиво, готово да се цела Дреница преселила у Приштину и у друге веће градове, гради се на све стране, а у очи пада да поред путева највише има хотела, ресторана и бензинских пумпи. Сви ресторани, сале за свадбе, венчања и друге свечаности, резервисани су три године унапред. Улице су препуне народа и нема локала, био кафић, ћевабџиница или бурекџиница која не ради, свеједно да ли је у центру или на периферији. Продавнице су пуне робе из Србије, а разлика је у томе што је ова роба далеко јефтинија у Подујеву, него у Краљеву, на пример. Иста је ситуација и са шећером, са брашном и цигаретама, а има и тестенина, на пример, које нигде не могу да се купе у Војводини, али их има у маркетима и малим продавницама на Косову. Доминирају производи из Србије, Турске, Словеније, Хрватске и Албаније.
Да ли су сви задовољни? На ово питање добијају се различити одговори. Има задовољних и незадовољних, огорчених и љутих, има богатих, а многи су сиромашни, без обзира ком народу припадају. Незапосленост је још увек велика, али сви нешто раде и живе. Албанци и на Косову, али и у Србији имају сва права. Они са којима сам седео и разговарао рекли су да има много Албанаца, који су до 1999. године радили на Косову, почели да подносе документа како би остварили своја права на пензију из Србије. Има оних који су то право остварили, али има и оних који не желе српску пензију. Проблеме имају и Срби, Бошњаци и Горанци. Посебно ове две групе људи, који или не могу да повежу стаж, или им се одуговлачи са решавањем. Сви они који су примали пензије до 1999. године, престало је исплаћивање. Образложење је свима дато после четири године. Наводно, имао сам и увид у документ из ПИО Србије где пише да је исплата пензије укинута јер Србија нема надлежности на Косову после доласка међународних снага. Доласком међународних снага на КиМ, целокупна администрација, па и део службе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, потпале су под њихову ингеренцију, тако да Републички фонд ПИО није у могућности да корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања врши исплату. Наглашава се да је решење „привремено“.
Такво решење добила је, на пример, мајка мог пријатеља Атиџа, по националности Бошњак. Повела је судски спор како би остварила право на породичну пензију, коју је до 1999. године примала. Спор је трајао готово пет година, када је Суд у Београду одбацио образложење ПИО. Од тада је прошло десетак година, а коначна судска одлука се не извршава иако је она правоснажна. Атиџа, која је уживалац породичне пензије, не може да оствари своје право.
Или Горанац, Ћамиљ Љ, запослен у „ЕлектроКосову“, који је зашао у 75. годину живота, нема право на пензију, јер му је радна књижица закључена печатом „Републике Косово“, коју Србија не признаје. Има и случај да је Горанац умро и имао више од четири деценије радног стажа коме је још за живота одбијен захтев за пензију. Неки добијају позиве из ПИО да се јављају сваких шест месеци или да пошаљу потврду УНМИК-а, да су живи или да не примају „косовску пензију“. Како је УНМИК своја овлашћења углавном пренео на државне институције Косова, такве потврде и не издаје, а Србија не признаје потврду са печатом Косово Република, која треба да се овери код нотара по цени од 40 евра.
Албанци који не добијају пензије спремају се, или су већ упутили тужбу Међународном суду правде, који је већ по овом питању решавао у корист некадашњих пензионера са Косова, иако има оних који то своје право остварују, а Бошњака и Горанаца је мало и не желе да „имају проблема“, јер се надају да ће остварити право које им припада, као и многим Албанцима са којима разговарају, а који их стално питају „да ли су добили пензију“, што је огроман проблем за овај део становника Косова.
Питање је само да ли о овим проблемима знају и надлежни у влади Србије. Да ли, на пример, знају да Министарство здравља две и по године не исплаћује расељеним медицинским радницима, минималац који су добијали. Путеви за остваривање ових и других права неалбанаца који живе на Косову или су расељена лица у Србији, дуги су и веома компликовани, иако сви знају да ће се на крају овај проблем решити уз исплате милионских сума.
Било како било, најбоље живе они који плате примају из Србије, било који посао да раде, или су српски политичари на Косову, који су ту да штите интересе Срба. Огорченост и љутња, посебно Срба који живе на Косову је велика. Како то неки раде чујемо и читамо ових дана, када се на Косову увелико припрема стварање војске Косова, као још једног стуба државе, за чије формирање ће гласати и неки од српских посланика, као што су, ни криви ни дужни богати, било поштари, наставници, директори и разни чиновници. На Косову их знају све, ко ради, ко ништа не ради, чија стрина прима плату, а није на Космету. О њима вам говоре као о богатим људима, а то ће вам рећи многи који живе на Космету. Има оних који су још увек директори некадашњих српских, а данас непостојећих установа и руководе на „даљински“, како кажу и Албанци и сви други који живе на Косову. Албанци сматрају да ће и то брзо проћи, иако им не смета што је Србија тако богата, јер и они имају користи, али су ми рекли да ће се и то завршити веома брзо.
Ипак, Албанци никада нису погрешили, знали су чак и то да ће НАТО бити на Косову десет година пре бомбардовања.
Оно што је многе изиритирало у Гори је да није успео да упише жељени факултет Горанац, Аљо Анел, који живи у насељу Котеж, ученик „Електротехничке школе Стари Град“ у Београду, који је проглашен за ученика генерације. При том је добио многе похвале, дипломе, похвалнице, књигу из Дома Карађорђевића, златнике знаменитих људи Србије, које додељује Министарство просвете, награђен је и компјутером. Остао је он без места на факултету о државном трошку. За упис о свом трошку нема новаца, јер су му и отац и брат незапослени. Док сам био у Гори, добио је и позив за такмичење у Бриселу, али није отишао, као што се неће уписати на студије Електротехнике.
Некоме ко чита овај текст изгледаће да је све збрда-здола, али сам описом и малим примерима хтео да покажем да је коначно време да се они који данас воде Србију определе, иако су одлучили, посматрајући стање на терену. Ако је то тако, а тако је, јер Србија нема ама баш никакве ингеренције на Косову, онда треба помоћи и онима који нису Албанци, а који се обраћају и траже своја права, која су им одузета у матичној држави, не њиховом кривицом.
Како ово стање траје већ 16 година, то значи да није привремено, нити ће Америка и ЕУ, у коју се заклињемо, променити став о Косову као држави. То што Албанци имају неке предности када ступе на тло Србије има свакако политичку конотацију, јер је то адресирано, као однос Србије према „својим грађанима“, који иначе пет пара не дају за Србију. На Косову, управо ЕУ дисциплинује све не давањем, већ кажњавањем: за тучу, актери се кажњавају по 500 евра, за ремећење јавног реда и мира исто толико, као и за саобраћајни прекршај, прекорачење брзине, невезивање појаса или погрешно паркирање.
Коначно власти треба да отворе све спискове, да се сагледа реално стање на терену, реши оно што је по Уставу и закону и прекине да узалуд троши новац, јер нема учинка.
ЗСО ће можда разрешити неке дилеме, али не треба имати велика очекивања. Србија можда никада и не призна Косово, али је чињеница да је довољно учињено да оно буде држава призната и од најзначајнијих актера света, пре свега САД и ЕУ. Нама од њих зависи пут у ЕУ, који ће на крају резултирати макар и формалним документом о признању. Могуће је и да се држава спрема за такав неминовни сценарио, али је сигурно да су се многе српске породице одавно припремиле куповином станова и кућа у Србији.
ИСПРАВКА: Овај текст је промењен 5. 10. 2015. у 17:12 – техничком грешком изостављен је извор и линк на сајт Видовдан где је текст изворно објављен.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5SE
Categories: Преносимо
Оставите коментар