Патријарх Иринеј: Била би нам част да примимо папу, али имамо у виду протеране из Хрватске

Патријарх српски Иринеј посетио је српску дијаспору на северноамеричком континенту и том приликом дао ексклузивни интервју „Вестима“ у конаку манастира Свето преображење Господње. Патријарх је поручио српском народу да, иако су невоље садашњег времена превелике, све је то тренутно стање, па ће српски народ показати да је мирољубив народ, народ који зна шта је култура, народ који зна шта је држава и да ће то стање бити промењено, на радост и на корист нашег народа.

Патријарх Иринеј (Фото: Немања Панчић/Њузвик)

Патријарх Иринеј (Фото: Немања Панчић/Њузвик)

Патријарх је уверен да се већ назиру бољи дани за наш народ и нашу државу и да ћемо у очима других поново бити оно што смо били.

Ваша светости, ово је Ваш други долазак у Канаду у функцији администратора Епархије канадске. Који је циљ Вашег доласка?
– Главни разлог зашто сам овом приликом у Америци и Канади јесте онај познати догађај када је црква Светога Себастијана прогласила светим, па је у Лос Анђелесу то јавно објављено народу и поводом тога приређена дивна свечаност која је окупила не само представнике наше цркве и нашега народа већ и готово све православне цркве и њихове представнике на овим просторима. Други разлог је било то што је ми је Духовна академија у Њујорку доделила титулу почасног доктора, па сам и то примио. Онда смо имали разговор да овом приликом организујемо ванредну седницу скупштине Епархије канадске, да нека питања размотримо. Међутим, то је веома велико тело и требало је сазвати много људи, па је то одложено, тако да сам овде провео мало више дана него што сам мислио.

Шта ове смене владика, почевши од владике Артемија па до владике Георгија, говоре о стању у Српској православној цркви?
– Времена у којима живимо нису нормална, нарочито код нас, који смо као народ преживели тешке трагедије, посебно од 1941. године па до данас. Многих проблема има – и свештеници и епископи су људи који у своме животу могу да прихвате и усвоје нешто што баш није много у сагласности са Црквом. Тако се то десило са неким епископима, чији лични живот није био на постојаној висини, чије управљање Епархијом није било у свему сходно канонима и уставу наше цркве и Црква је нашла за целисходно да такве личности разреши, али не да их лиши и чина епископског. Изузетак је владика Артемије, који је после смене, коју је прихватио, учинио много ствари које се нису могле прихватити и одобрити. Нажалост, после многих опомена он то није чуо нити послушао и Црква је учинила оно што је ретко, рашчинила га је и вратила у ред мирјана. Владика Георгије има доста позитивних ствари у своме животу у овој епархији, али има неких ствари које баш нису у складу у свему са звањем чина епископа. Шта је ту истина, то Бог зна, али оно што није добро за Цркву ни за њега лично јесте то што су се вести из његовог личног живота и о неспоразумима са свештенством и око других ствари материјалне природе шириле у народу, и то је трајало доста времена. Он је остао епископ и остаће све дотле док се будемо и он и сви ми понашали онако како нам то канони заповедају.

Темељи државе

СПЦ је вековима била неодвојиви део српског идентитета, где се СПЦ налази данас?
– Црква је ту где је увек и била са својом мисијом, са својом улогом у народу коју је увек вршила. Ону мисију коју је Бог дао Цркви, да утврђује и шири веру, и морал, и живот по тој вери. Поред тога она је својом улогом имала значајан допринос у стварању и постојању наше државе и њена улога, ма колико неко имао неко друго мишљење, видна је и позната у нашој историји, нашој култури. Много чега не би било да није било Цркве.

Патријарх Иринеј и надбискуп Пуљић (Фото: Надбискупија задарска)

Патријарх Иринеј и надбискуп Пуљић (Фото: Надбискупија задарска)

Какав је Ваш став према канонизацији кардинала Степинца?
– Ми смо то казали јавно и писмено, тако да се не бих на томе задржавао. Степинац је био у трагичном времену на челу Католичке цркве у Хрватској. Немамо података, бар јавних, да је ишта учинио да ублажи стање нашега народа у Хрватској и да спречи геноцид који је спроведен над нашим недужним народом, над децом. У Млаки, селу крај Јасеновца, био је логор од 20.000 деце. Немица, рођена у Бечу, удата за Србина Будисављевића у Загребу, из тог логора је извукла 12.000 деце. А ми немамо ниједан доказ да је кардинал Степинац спасао једно дете. Тамо је спроведен геноцид. Ми не знамо колико је Степинац томе допринео, али знамо да ништа није учинио да не дође до тога. Кажу да постоје нека писма која је писао Павелићу, то вероватно, али јавно нигде није иступио, а примио је највећа одликовања од Павелића у том мутном и тешком времену.

Свих ових година актуелно је питање односа Свете столице и Српске православне цркве, да ли ће СПЦ позвати папу да посети Србију?
– То питање доласка папе у Србију одавно се поставља. Папа је државник. Поред тога што је глава цркве, он је и глава државе Ватикана. Њега као државника наша држава може да позове увек, ми се у то не мешамо, али оно што се нас тиче, сматрамо да за сада, није прилика да папа посети нашу цркву. Ми као Црква не бисмо имали ништа против, нама би чак била и част да примимо папу, али имамо у виду огроман број нашег народа који је из Хрватске протеран, а неки и данас живе као избеглице у тешким условима. За време Другог светског рата страшне трагедије су се догодиле на тим просторима, чак је велики број њиховог клира узео учешћа у најгнуснијим делима над нашим народом. Ми смо били једна црква до половине 11. века и имамо много заједничког. Камо среће да смо ближи једни другима, јер на оном заједничком треба да градимо заједницу од које сигурно не би било штете, него користи, али сматрамо да још није време за такву посету.

irinej-izbeglice

Изјава патријарха Иринеја о папи и избеглицама из септембра 2013. (Извор: Изјаве.срб)

Теолог и правник

* Патријарх Иринеј (Мирослав Гавриловић), рођен је 1930. године у Видови код Чачка. Одрастао је као сироче, отац је погинуо несрећним случајем. Након завршетка осмогодишње школе одлази у манастир Преображење на Овчар планини, али га монаси убедише да настави школу. Завршио је гимназију и Богословију у Призрену, дипломирао на Богословском факултету у Београду.

* Због неспоразума са ондашњим патријархом Германом, излази из клира СПЦ и завршава студије права. После одслужења војног рока запошљава се у Центротекстилу, одакле се након годину дана враћа у СПЦ и бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност, октобра 1959, патријарх Герман је Мирослава замонашио и дао му име Иринеј.

* Постдипломске студије завршио је у Атини, а 1969. постављен је за управника прве Монашке школе у манастиру Острог. Одатле се враћа у Призрен и постаје ректор Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за патријарховог викара. Епископ нишки постао је 1975. године, а за патријарха је изабран 2010. Почасни докторат теологије стекао је 2015. у Њујорку.

Војо Мачар и Горана Глигоревић

(Вести, 27. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5OQ



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

8 replies

  1. Како је добро када се сазна нешто ад хоминем, тј., из биографије аутора неког текста или неког који је нешто изговорио. Тако и овде. Захваљујући подацима о животу и „делу“ патријарха, лако нам је закључити, да се ради о конвертиту на највишем нивоу. Јасно је, да је он изразити примерак некога, који ће данас или сутра лако успоставити „дијалог“ са католицима јер је у животу олако успостављао разне дијалоге и односе. Прави човек за претстојеће задатке!

    Свиђа ми се

  2. @ слободан млинаревић

    Сад можда могу да „лоцирам“ проблем (боље речено: неразумевање) који имамо око приватног и јавног.

    AD HOMINEM напад није „изношење биографских података“, није то биографија. То је „напад на човека“ а не на „аргумент“. Рецимо кад коментаришете физички изглед неке жене (као П. Луковић Љиљану Смајловић) а не што она тврди.

    Заштита од изношења приватних података опада како се појединац пење лествицом ка врху јавних функција: на пример, фотограф мора (теоретски) да тражи дозволу од нас обичних смртника да би нас фотографисао, али то не важи за певаљку ухваћену пијану на сплаву или политичара док једе (они морају то да трпе, ми не морамо).

    У том смислу, биографски подаци су неопходни и сервирају се и кад се неко бира на неку функцију; за обичан свет, биографски подаци нису неопходни и чак се сматра непристојним истицати шта је нпр. нечији родитељ или да ли има љубавницу да би се дискредитовало оно што тај износи. Као што јавност треба да зна здравствено стање председника (у Америци) тако је скроз забрањено објавити било чији медицински картон у новинама.

    Надам се да је сада јасније шта значи „приватно“, „јавно“ и шта је „ad hominem“.

    Свиђа ми се

  3. @ Александар Лазић
    За мене је свако ко пише на интернету јавна личност. Не успевам, да разликујем певаљку и нас. Певаљка је чак и „паметнија“, јер излазак у јавност, претвара у лову. У складу са тим, сви који изађу на интернет, па и коментатори су ЈАВНЕ ЛИЧНОСТИ. Покушај неких, да се сакрију иза псеудонима су само покушаји и још су изложенији свему и свачему јер су анонимни. Појам АД ХОМИНЕМ нисам успео да нађем у смислу дефиниције. Чак сам и професора филозофије консултовао, али ми није дао разумљив и користан одговор. Ја то подразумевам, као све доступне податке о некоме. У то не улазе увреде које спомињете(Луковић, Смајиловић). Објављивање биографских података о некоме, а у то спадају СВИ подаци, могу бити и увредљиви. Зашто ми данас читамо све податке о свим историјским личностима? Зашто се овде С… по Чеди и његовој компанији? То као није АД ХОМИНЕМ? Прљав веш припада конкретном човеку и мора се знати, да би се његов лик и дело разумели. Чини ми се, да се ту ништа не може. Пример Иринеја је типичан. Све што ми до јуче није било јасно, сада ми је ПОТПУНО јасно. Верујем и многим другима. То објашњава и задужења које је добио Ћулибрк, као и његове изјаве. Наравно, да то што нам је сада јасно је, истовремено и увредљиво. И ту се ништа не може. Истина боли до бола!

    Свиђа ми се

  4. @ слободан млинаревић

    Није свако ко се појави на Интернету или објави коментар јавна личност. Нити смо сви „историјске личности“.

    Чеда? Не знам тачно, Чедомир Јовановић. Па он је носилац јавне функције, председник странке, „посебно је њему смањено право на приватност“.

    Ево из Кодекса новинара:

    Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima
    piše. Pravo na privatnost je suženo kada je reč o javnim ličnostima, a
    posebno nosiocima javnih funkcija.
    Smernice:
    • Prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno
    objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju.
    Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka
    koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre
    nego što nadležni organ to zvanično saopšti.
    • Novinar mora da ima svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama
    po žrtvu ili počinioca ukoliko se otkrije njihov identitet. Posebno
    mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne
    greške/pogrešne pretpostavke u izveštavanju.
    • Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u
    domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da
    prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje
    etičkih principa profesije.
    • Javne ličnosti unapred su svesne da im je pravo na privatnost donekle
    ograničeno, ali to istovremeno ne znači da mediji mogu da ga krše bez
    ikakvog razloga i objašnjenja.
    • Podaci iz privatnog života javnih ličnosti objavljuju se samo ukoliko je
    to u interesu javnosti, odnosno ukoliko imaju direktne posledice na više
    ljudi, ukoliko su u suprotnosti s duhom funkcije koju ta ličnost obavlja,
    ili idejama koje javno zastupa.

    Свиђа ми се

  5. @ Александар Лазић
    У мојим кафанским данима, у претходном животу, ЧЕДА је био псеудоним за Јосипа Броза.
    Што се тиче кодекса, шта све изговорише обвезници кодекса о председнику владе суседне државе?
    Позивање на википедију је мало на климавим ногама. Тамо су све одреднице аутора енглеског говорног подручја, те у том смислу нисам сигуран да су вредне пажње. Уосталом и тамо је пример који нема везе са биографским подацима о којима причам и који су за мене значајни.

    Свиђа ми се

  6. Нек се не увреди г. Буловић поставио бих му једноставно, људско питање, којим бизнисом планира да се бави када изађе из СПЦ?

    Свиђа ми се

  7. „Патријарх Иринеј: Била би нам част да примимо папу, али имамо у виду протеране из Хрватске“?!
    Зашто патријарх Иринеј изоставља, не помиње и ПОБИЈЕНЕ, него само
    говори о ПРОТЕРАНИМ?
    Да ли то значи – да га се ПОБИЈЕНИ не тичу?
    Па, разуме се, МРТВИ не могу негодовати и протестовати, /“МРТВА УСТА НЕ ГОВОРЕ!“/, те, према томе, не могу бити никаква политичка или “ЦРКВЕНА“ сметња “да примио папу“?!
    А шта је и са толиким побијеним у Јасеновцу и свим знаним и незнаним стратиштима?
    И преко тога се, очигледно, прелази као “преко ладне воде“, “Пуј пике – не
    важи!“!!!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s