Александар Димитријевић: Да ли поред председника владе још неко нешто ради у Србији

Слику своју љубим

Појава увек истог лица на почетку вести јавног сервиса покреће два питања. Прво, шта има већу политичку тежину, сам догађај или његов учесник

aleksandar-vucic-crno

Када је својевремено друг Џемал Биједић, прекаљени првоборац, са великим заслугама за народ и високи државник, у СФРЈ 1977. године настрадао у хеликоптерској несрећи, његову погибију и животни пут бележи данима целокупна штампа у земљи, радио и телевизија. Фотографије Џемала Биједића преплавиле су штампу. Проглашен је дан жалости. На засићеност медија овим догађајем млади одговарају на свој начин. „Отворим Вијесник, кад тамо Џемо. И у Политици, Ослобођењу и Слободној исто. И у ВУС-у, Арени и НИН-у свуда опет Џемо. Ако би отворио конзерву месног доручка можда и тамо, испод поклопца  нађем Џемалову слику!“

Тако је то било у неким другим, различитим од данашњих, временима. И то је било нормална појава. Данас, у плими демократизације, када свакодневно прва вест у јавном сервису почиње са Председником владе, друштво у којем живимо неодољиво почиње да личи на пријашње, за која се обично каже да је било тоталитарно.

Појава увек истог лица на почетку вести јавног сервиса покреће два питања. Прво, шта има већу политичку тежину, сам догађај или његов учесник? Овде је одмах отворено ново питање, ко је тај ко одређује да ли догађај или учесник, носи већу политичку тежину? Да ли је доношење такве одлуке посао главног уредника информативног програма или, на пример, протоколарне службе Председника?  Како данас код нас ствари стоје, дневне информативне емисије са јавног сервиса, постају више прича о животу и раду Председника а мање обавештења о значајним догађајима у свету и земљи.

На тај начин трагични и трауматични егзодус избеглица из Африке, са Блиског и Средњег Истока, ширење тероризма по свету, рецесија у економијама развијених, нестабилност светског финансијског тржишта, не могу да добију потребну пажњу јавности. Али зато, Председников став или на било који начин његова укљученост у неку тему, одмах отварају простор и добијају првенство међу вестима. Овакав приступ у вестима ствара уверење да нема горућих питања у домаћој политици и економији. Са друге стране, дато је за владу пожељно објашњење издвојених догађаја, али истовремено ствара неубедљиву слику домаће политичке стварности.

Зато потписивање споразума са Приштином о телефонском саобраћају и регистрацији возила, промету електричном енергијом са Косовом, стварању Заједнице српских општина на Косову, социјалне прилике у друштву, стање производње и запосленост, рад државних органа и служби, или су уклоњени из видокруга јавности, или су обрађени у служби за односе са јавношћу, тако да стварају различиту слику од постојеће. Отуда, док Председник види стварање Заједнице српских општина на Косову као велику победу Србије, дотле међународни медији у томе чину виде први корак у званичном признавању Србије независног Косова. После тога немачки Канцелар одмах отворено изјављује, и уклања дуго од јавности чувану тајну, да пред Србију више неће бити постављани нови услови за приступ Европској Заједници!

Нема сумње да су домаће теме од животног значаја за земљу. Ипак, у односу према наведеним светским догађајима, отварање погона у Кањижи и Суботици од стране Председника, његово учешће на пословним скуповима у Сарајеву и Бледу, па чак и учешће на конференцији у Бечу, те бескрајни сусрети са емисарима ММФ-а, тешко да могу са својим значајем да претекну светска догађања нити могу да уклоне недоумицу поводом стварног стања у земљи. Јер, начин на који су јавности речима Председника Представљени ови догађаји, ствара утисак да земља нема никаквих тешкоћа, а да су Представници ММФ-а задивљени резултатима финансијских аранжмана са Србијом, што се не може да каже и за јавност.

Исцрпљујући на тај начин јавни сервис свој простор и време свакодневним Председниковим активностима, спортским догађајима, животом естраде и криминалистичким хроникама, јавни сервис постаје државни, односно они који управљају њиховом уређивачком политиком, учествују у обликовању искривљене слике стварности.

То што је на тај начин створена слика у раскораку са животом у земљи, има више везе са моралом оних који стварају ту слику него са недостатком непристрасног обавештавања.

Друго питање има далеко опипљивију природу и тиче се државне политике у целини. Оно гласи, да ли, поред Председника владе, још неко било шта ради у Србији? И док са једне стране, безрезервно може да буде поздрављена одлучност у смањењу трошкова јавних делатности, дотле ово ставља Председника у ситуацију да сам путује по свету и држави и да по свим питањима он једини, у име чланова његове владе, иступа пред јавношћу. Са друге стране упада у очи несразмере у присуству министара и других стручних лица, у пословима за која би управо та лица требало, по свом ресорном положају и стручности, да изнесу валидно мишљење. Или, да би опредељеност за уштеде у државним органима била спроведена до краја доследно, Председник би могао да распусти владу и скупштину, у којој се иначе не види и не чује опозиција, и потпуно сам почне да управља земљом!

У тренутном стању јавног сервиса, па и у осталим медијима, не само што је реч о несразмери заступљености званичних лица у вестима или о презаузетости Председника, него је са друге стране покренуто ново питање. То је питање мере и укуса у уређивачкој политици јавног сервиса, као и професионализма у обављању тих послова. Нема сумње да је добро када је у вестима присутна жива политичка активност Председника и државе, како на унутрашњем плану, тако и у спољним пословима. Али, у испољеном једностраном  приступу обради ових питања расте бојазан од узурпације јавног положаја.

Опште је познато да изузетак потврђује правило. Поновно отварање случаја Дачић-Радуловић, до којег је сасвим случајно дошло за време једнодневне посете Председника владе Емиратима, ставило је Председника Републике у ситуацију да се обрати јавности, а по питању изван и испод његових надлежности. Међутим, оно што постаје пикантно у целом случају, јесте чињеница да држава није ставила тежиште на могуће врло осетљив, ако не и непромишљен поступак једног лица, него ставља под притисак извор обавештења. Овде није наодмет подсећање да је држава та која је дужна да јавности пружи обавештење о својим пословима, а јавност има право на целовито обавештење. То барем важи за правну државу, ону у којој владају демократија и слобода. Управо пред овим изазовом данас стоји служба за односе са јавношћу у Србији, али и цело друштво.

Наслова: Стање ствари

(Погледи, 23. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Lj



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар