САНУ: Не постоји босански језик

Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Преносимо кључне делове овог саопштења

Илустрација: Драган Стојановић

Већ неколико година новинске странице пуне текстови о различитим питањима везаним за статус тзв. босанског језика, и то понајвише у Србији и Републици Српској. Тако читамо да „Бошњаци не разумеју српски језик”, да је у Новом Пазару и Пријепољу блокирано на стотине судских предмета због недостатка „преводилаца на босански језик” са српскога, да је „Министарство правде Србије објавило оглас за постављање сталних судских преводилаца за босански језик”, да је министар просвете обећао да ће се на Државном универзитету у Новом Пазару вршити „обука за босански језик”, да ђаци бошњачке националности у Републици Српској неће да прихвате књижице ни сведочанства у којима је језик назван „бошњачким” а не „босанским” итд.

Два су питања на које лингвистика мора дати одговор. Постоји ли „босански језик” као језик различит од „српског језика”? Морају ли Срби употребљавати назив „босански језик”, на којем инсистирају Бошњаци?

Прво питање тиче се питања језичког идентитета. Од десет међународних докумената у којима се помиње статус језика – увек се говори искључиво о језичким правима појединаца и припадника националних мањина. Нигде се не помињу језичка права народа, нити држава, а камоли да се прописује право народа да свој језик назове својим именом, а ни у једном од докумената не наводи се експлицитно када један језик треба сматрати посебним језиком.

О идентитету једнога језика, о довољним разлозима за проглашење неког идиома за посебан језик, посредно се говори једино у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима где се каже да су регионални или мањински језици они језици који су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва и који су различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната. Закључак је да два или више идиома који се не разликују не могу лингвистички (научно) бити посебни језици, што ће рећи да један не може бити већински а други мањински.

У саопштењу се наводе јединствени ставови бошњачких лингвиста (Алија Исаковић, Мидхат Риђановић, Ибрахим Чедић…) који унисоно тврде да између босанског, хрватског и српског језика нема суштинске разлике. У питању је, према њима, само право народа да именује језик онако како га је традиционално именовао, односно, да народ у БиХ говори једним језиком…

Према бошњачким лингвистима, разлика између српског и тзв. босанског језика је само у имену. А Бошњаци хоће да језик којим говоре зову „босански”, никако „бошњачки”. Ако се тај назив схвати као израз „симболичке” а не комуникативне функције, онда треба подсетити да ниједан народ не мора прихватити назив за језик који је у обичају код другог народа. Не могу Словенци Србима наметати да језик којим говоре и Срби зову „словенски” кад га Срби зову „словеначки”, нити Роми могу захтевати да језик који они зову „романи” и Срби тако (а не „ромски”) зову.

Од назива „бошњачки народ”, који су Муслимани сами изабрали, може се једино и искључиво направити назив бошњачки језик, као што је речено и у првој одлуци Одбора од 13. фебруара 1998. године. То је посебно важно за Републику Српску, у чијем Уставу стоји: „Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа”. Назив бошњачки језик одговара називу бошњачки народ, док би назив босански језик одговарао термину, непостојећег, босанског народа.

Из свега проистичу нужни закључци:

Да би два језика били посебни језици, они морају бити различити по лингвистичким критеријумима (генетском, структурном и комуникативном). То није случај са „босанским језиком” кад се он посматра у односу на српски језик, јер и сви бошњачки лингвисти тврде да су босански и српски језик различити само по имену, али да се према лингвистичким критеријумима ради о истом језику. Јасно је да „босански језик” не може имати ни лингвистички ни правни – него само симболички – статус посебног језика, па се на његове говорнике не могу применити „Уставом и законом загарантована права да се судски и управни поступак води на матерњем језику странке”, јер се поступак на том језику води и кад се тај језик зове нпр. српским или хрватским.

Назив који за један језик користи један народ не мора бити назив језика код другог народа. Према творбеним правилима српског језика од „српски народ” изводи се еквивалентан назив „српски језик”, од „хрватски народ” изводи се „хрватски језик”, а од „бошњачки народ могуће је једино извести бошњачки језик”, а никако „босански језик”. У српском језику једино је исправно језик којим говоре Бошњаци звати „бошњачким језиком”.

Нема никаквог ни лингвистичког ни правног основа производити некакве „тумаче за босански језик”, нити пак изводити посебну наставу на „босанском/бошњачком” језику, јер сви који знају српски језик знају подједнако добро и „бошњачки”, и обратно. Државне институције Републике Србије и Републике Српске морају тога бити свесне, и у складу с тим морају и деловати, пише у саопштењу Института за стандардизацију језика.

К. Р.

(Политика, 21. 8. 2015)

Драгољуб Збиљић: Опасности од лингвистичко-политикантске ујдурме

Поводом саопштења САНУ о „босанском језику“, а на десет дана пред Вуков сабор у Тршићу

Драгољуб Збиљић

Како рече ових дана један наш саговорник, ово што се ради са српским језиком (у Вуковом стандарду) јесте „гадна ујдурма“. Ми, поучени дужим искуством, нерадо додајемо – и врло опасна ујдурма.

Нигде на свету до сада није преузиман нечији језик и преименовљаван како се коме хоће, ћефне. У Европи и свету Вуковог доба знало се у науци за српски језик и тачно се знало где се он простире и где су му границе. А границе су му биле свуда дотле докле су живели „Срби сва три закона“: православног (највећим делом), мухамеданском и католичком. Каснија политикантска историја и притисци разних врста довели су Србе католике до асимилације у Хрвате, а муслимани су постали најпре с великим М посебан „народ“ (у наше време су преименовани у „Бошњаке“), да би недавно „Српска Спарта“ (Црна Гора) постала самостална, променила нацију (делови почињу да мењају и веру или подверу!) и постали Црногорци /посебан народ) и одмах су преименовали вековима код њих звани српски језик у „црногорски језик“.

Тако се, по верским и географским основама, стицајем околности, од српског народа на Балкану створила два три нова народа.

Може ли српски језик надоместити данашње изумирање многих језика по свету

Српски је проблем у вези с тим велики у томе што су српске језичке институције, у време наментуте идеје „југословенства“ српском народу, улазиле саме и, под притиском политике, у ту игру и, народски речено по Вуку, „садиле тикве са ђаволом“ и тако омогућиле политички непознате у свету „лингвистичке акробације“. Српски лингвисти су прихватили прво преименовање српског језика с хрватским институцијама и добили смо, тако, прву заједничку ујдурму „хрватски или српски“ и „српскохрватски“ / „хрватскосрпски језик“, да би се – по отцепљењу Хрватске, раније започет, коначно озваничио „хрватски језик“ на Вуковој (српској, штокавској) језичкој основи…

Српски лингвисти су се, по политичким притисцима и задацима, све више упетљавали у ту – не научну, него политикантску – игру у лингвистици и данас имамо нова именовања српског (Вуковог) језика по новим изумима: „хрватски“, „босански“ / „бошњачки“ и „црногорски језик“. (Срби су, наравно, вратили име свом језику „српски језик“, али су, углавном, институционално остали у науци на ранијим сербокроатристичким основама.)

Јурњава за преводиоцима са српског на (преименован) српски језик

И шта се догађа данас у Србији? Сад се у Србији изабирају за судове преводиоџи са српског на „нове“ српске језике. Лингвистика и држава у Србији су постали једини стручњаци и држава на свету који у својој земљи плаћају професоре српског језика за превођење на „нове“ српске језике. И сваки следећи заинтересовани – који би се политикантски могао појавити на неком српском, а антисрпском, подручју – могао би да именује свој језик по географским „ширинама и дужинама“, ма у којој величини. Тако се српски језик може расцепкивати до нечије миле воље или ћефа и тако би српски језик послужио за знатно ублажавање у свакодневном изумирању по неколико језика у свету месечно. Српски језик би тако послужио као расадник „нових језика“, па би се повратио у „живот“, макар у броју, изумрлих језика по свету.

Српски лингвисти у институцијама још не знају шта ће ни са собом ни са српским језиком

У свему томе, на нашу жалост, највише су „збуњени“ српски лингвисти. Закукају понекад само на српску државу и то је, углавном све.

Изгледа да се једина брига српских лингвиста данас своди на то да се „босански језик“ (како га „мудро“ зову преименовани Муслимани у Бошњаке) не може у српском језику звати „босански“, него треба „бошњачки“. Сву, дакле, језичку снагу (и то и у највишој српској научној институцији – САНУ) потегли су своје знање да нас све убеде да није добро језик Бошњака звати „босански“. Није им, ваљда, могло пасти озбиљно на памет да је реч о истом (Вуковом, штокавском) језику који је једноставно преименован не према имену новоосноване „нације“, него према географском појму и отцепљеној БиХ у којој су Босанци – и Срби, и Хрвати и нови „Бошњаци“, и да је географски врло потцењена цела област Херцеговине и да је и тај назив морао ући у ту „ђавољу игру“ у преименовљавању (Вуковог српског језика) и да је требало тај „језик“, на њихов оригиналан начин, макар праведније географски именовати у „босанскохерцеговачки“ или, рецимо „босанско-херцеговачки“ / „херцеговачко-босански“ да би сви (опасни!?) вуци били сити, а јадна сва (народна) јагњад бар извесно време остала на броју.

Тешко је за кратко време наћи толико „преводилаца“

Браћо моја ма које вере и државе били и ма како преименовани и раније именовани, шта и како да радимо с толико „нових језика“. Како за кратко време да почну да нам раде судови и да обезбедимо зарад нове и веће правде, толико нових преводилаца са српског (Вуковог, штокавског) језика на новоименоване „језике“.

У лингвистици се учи основно. Тамо где се људи лако споразумевају (или се могу само ако то хоће и желе) међусобно без ичијег превођења, нема ни речи о новом језику. Свеједно је колико му се намећу нових правописних решења и других лерксичких ситница. „Нећу“ или написано то „не ћу“ (одвојено) сви ми лингвистички „вуковци“ знамо да је то одбијање. „Кафу“, „кахву“ или „каву“ сви исто с уживањем пијемо. Нећу је нећу и написано „не ћу“ и написано „нећу“ (заједно). То знамо и неучени и недоучени (а сви смо до гроба недовољно учени). То зна сав народ на овом српском (Вуковом) подручју језика.

Који је излаз у тој опасној политикантсткој нелингвистичкој игри?

Три су могућа излаза: лингвистички, политикантски и помирљив, иоле реалан

Свим новооснованим и преименованим народима и државама (наравно, људима у њима) живот је већ навелико тежак. Многима и несношљив. Добро је једино онима који су „друштвену имовину“ успели да пренесу на своја лична имена, они који су физички јаки за богаћење и они којима се дозвољава да „воде“ ове отцепљене и преименоване народе). Свима нама другима већ две деценије прилично је замућен поглед у будућност. Који нам је излаз у овој језичкој игри којој се не види крај?

Сви знамо, ваљда, да су сви ти новоименовани језици настали на темељу Вукове језичке реформе пре свега српскога народа, али и свих оних који су Вукову реформу прихватили за основу свог међусобног језичког споразумевања. Изабрали смо сви Вука, умногоме по саветима Беча.

У лингвистици Вуковог доба знало се да је то народни српски језик по реформи Вука Караџића и језичком стандарду који је он успоставио. (Друго је питање да ли је та реформа била корисна за Србе и колико је корисна била за све!)

Све прве модерне (на Вуковој основи) граматике, рачници и друга језичка опрема зансовани су на делима и на речнику српског језика Вука Караџића. У тај језик ушле су особине говорног језика Срба и касније асимилованих и преименованих Срба различите вере широког подручја штокавског основног дијалекта.

Шта сада, браћо (неко ће ружније или лепше и тачније рећи „разбраћо“) из Југославије (коју заједно и братски с многим помоћницима са стране срушисмо) да радимо?

Да ли да се на том истом језику с преводиоцима нашим и онима са стране свађамо или да пробамо да се некако договоримо да бисмо избегли толику потрагу за непотребним преводиоцима у свим отцепљеним штокавским државама?

Ево три могућности (ако хоћемо или нећемо да се и даље „свађамо“).

Прво, могућ је политикантски наставак могуће опасних игара без граница. Игара док је Сунца и Месеца или док је нас самих под Сунцем и Месецом.

Друго, могућ је, чисто научни, лингвистички излаз. Прихватити да је то лингвистички Вуков / српски/ језик и зовимо га тако како га је Вук звао и цела тадашња Европа и свет: српски језик. Нема много научника у Европи Вуковог доба који нису уважавали име језика (српски) тадашњих „Срба трију закона“. Можемо му заједнички одређивати норму, или нека свако прави мале локалне разлике на свом новом државном подручју.

Треће, прихватимо, макар минимално реално, решење. Зовимо свако засебно (политичко-лингвистички) како хоћемо српски /Вуков/ језик и признајмо минимално реално да нема никакве потребе за јурњавом по судовима за преводиоцима.

Пишимо тај језик различитим писмима, свако својим по избору. Али је непотребно мешати писма и сачувати и користити у истом народу алтернативна писма. А важно је да сви научимо и знамо та алтернативна писма да бисмо сви читали све књиге у изворном издању, без прештампавања на друго писмо и без превођења на екавски или (и)јекавски. Ако овако наставимо, „убићемо се“ сви посебно и заједно од плаћања такве „правде“ и „учења“ и „читања“ с непотребним преводиоцима у судовима и изван судова на штокавском подручју.

Ово вероватно није најпаметније и најреалније, али је могуће, уз мало заједничке добре воље, разумевања и потребе да наставимо колико-толико нормалан живот и споразумевање у саживоту/суживоту истојезичких народа, старих и нових.

На десет дана пред Вуков сабор у Тршићу, 10. септембар 2015.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Gr

Categories: Аз и буки