Питер Хиченс: Не спасавамо избеглице уништавањем сопствене земље

(Dailymail.com, 6. 9. 2015)

Заправо ми не можемо да радимо шта нам се допада са овом земљом. Наследили смо је од наших родитеља и њихових родитеља и дужни смо да је предамо нашој деци и унуцима, по могућству побољшану али свакако неоштећену.

piter-hicens

У питању је једна од најтежих одговорности које ћемо икада имати. Не можемо једноставно да је напречац препустимо потпуним странцима зато што то чини да се добро осећамо.

Свакога ко истиче, изузетно провокативно, „избеглице су добродошле“ треба да буде упитан да ли би он или она били спремни да прихвате избегличку породицу у свој дом током неодређено дугог временског периода, и плаћају њихову храну, медицинску негу и образовање.

Ако јесу, онда заиста то и мисле. Ако нису, онда заправо само траже да други плаћају и направе простор како би они могли да осете праведничко узбуђење. Нема сумње да су исти људи истовремено сентиментални ентузијасти у вези са „пристојним платама“ и „социјалним становањем“, иако заправо отворене границе убрзано обарају висину плата и дижу цену становања.

Чланица британске Лабуристичке партије Ивет Купер држи постер добродошлице мигрантима

Чланица британске Лабуристичке партије Ивет Купер држи постер добродошлице мигрантима

Као што је Вилијам Блејк исправно рекао: „Онај ко хоће да учини добробит другом треба то да ради из часа у часа. Опште добро је изговор ниткова, хипокрита и ласкаваца.“

Британија је пожељно место за живот превасходно зато што је она острво којег већина људи не може да се домогне. Већина заиста успешних цивилизација су опстале јер су биле заштићене од инвазије планинама, морем, пустињом или комбинацијом овога. Питајте Русе или Пољаке како је живети без заштите мора. Не постоји афирмативна реч за „сигурност“ у руском језику. Њихова реч за сигурност је „безопасност“ – без опасности.

Захваљујући хиљаду година мира који није прекидан најездом, ми смо развили задивљујући ниво поверења, безбедности и слободе. Посетио сам скоро 60 држава и живео сам у Совјетском Савезу, Русији и Сједињеним Државама и нигде нисам искусио ништа онако добро као оно што ми имамо. Само у англофоним земљама – Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Новом Зеланду – постоји нешто што се може упоредити. Запрепашћен сам са колико лагодности смо спремни да се овога одрекнемо.

Наше предности у великој мери су засноване на заједнишкој прошлости, установљеним традицијама, навикама и сећањима. Придошлице могу да их науче, али само ако долазе у довољно малом броју. Масовна имиграција значи да се ми прилагођавамо њима, у ситуацији када би они требали да се прилагођавају нама.

Да ли сада, на основу емотивног каприца, одевеног у цивилизованост и великодушност, ми хоћемо да кажемо да напуштамо ово наслеђе и одбијамо нашу обавезу да га проследимо даље, попут изнурених, расипних баштиника древног наслеђа који допуштају да се велика кућа и имање претворе у руину?

Пошто сам видео много више него што би требало правих лешева, и деце изгладнеле до смрти у Сомалији – нисам неосетљив на слике мртвог детета на турској плажи. Али не намеравам да се претварам да сам узнемиренији него било ко други. Нити ћу изненада да престанем да мислим, што су по свој прилици урадили многи људи у медијима и политици.

Дете није мртво зато што напредне државе имају имиграционе законе. Дете је мртво зато што криминални шверцери људи цинично ризикују животе својих жртава у јурњави за новцем.

Отићи ћу и даље. Употреба речи као што су „очајни“ није на месту у овом случају. Породица овог детета била је безбедна у Турској. Турска (без обзира на бројне мане) је чланица НАТО, званично препозната као слободна и демократска држава. Многи Британски заправо доста плаћају да би отишли на одмор баш на оне плаже где је вода избацила дечаково тело.

Можда није идеална, али дефиниција избеглице подразумева да он бежи од опасности, не да бежи ка вишем стандарду живљења.

Небеса знају да сам урадио колико сам могао преко ових страница да се супротставим глупавим интервенцијама које је ова земља повела у Ираку, Либији и Сирији, а које су претвориле много недужне људе у избеглице или лешеве.

Али, не видим ни смисао ни праведност у томе да дозволимо да то постане претекст за незаустављиву демографску револуцију у којој ће се Европа (укључујући и наша острва) спојити своју културу и економију са Северном Африком и Блиским Истоком. Ако дозволимо да се то деси, Европа ће изгубити готово све што је чини таквом да други желе да живе овде.

Добродошлица мигрантима на железничкој станици у Франкфурту

Добродошлица мигрантима на железничкој станици у Франкфурту

Да ли заиста мислите да су ове руље снажних младих мушкараца који узвикују „Немачка!“ у центру Будимпеште „тражиоци азила“ или „избеглице“?

Избеглице се не сукобљавају са полицијом земаља у којима траже уточиште. Оне не узвикују усаглашене слогане или леже преко железничке пруге.

И зашто, узгред буди речено, користе енглески назив за Немачку (енг. Germany) док узвикују? На арапском и турском та земља се зове „Алманија“, на курдском нешто слично. Немци сами себе зову Дојчланд (нем. Deutschland). На мађарском Неметорзаг (мађ. Nemetorszag).

Да ли се неко нада да ће британске и америчке телевизије бити ту? Рекао сам то пре, и рећи ћу поново: спонтане демонстрације захтевају много организовања.

Избеглице не захтевају или бирају своје избеглиштво. Оне траже и надају се. Када постанемо избеглице једног дана (као што би могло да се деси), онда ћемо то јасно открити.

И ко су заправо ти бесни, самоуверени и насилни младићи? Оставићу вам да то сами схватите, јер се превише прибојавам Полиције мисли да употребим реч за коју сматрам да је адекватна.

Занимљиво је да је ове недеље у Енглеској објављена једна поприлично опасна књига која се појавила баш пре убистава у редакцији листа „Шарли ебдо“.

Покоравање Мишела Елебека (француски Michel Houellebecq) предвиђа француску владу којом доминирају муслимани, за седам година од данас и коју до власти доводе француске торијевске и лабуристичке партије.

Оно што те странке желе, како наводи један од проницљивијих ликова из књиге, јесте да Француска нестане – да буде интегрисана у европску федерацију. Овај циљ се може постићи далеко пре путем договора са муслиманском партијом него са Националним фронтом, који је француски еквивалент британске Партије независности.

Мигранти у Будимпешти

Мигранти у Будимпешти на аутопуту М1

Ако вам ишта од овога звучи познато, нисам изненађен. Невероватно како је саливено и једноставно аутор извео да исламска револуција звучи убедљиво.

Можемо ли да зауставимо ову промену са позиција на којима се налазимо? Сумњам. Постизање тако нечег подразумева скамењену одлучност Аустралије, уз јасно наглашавање – на сваки могући начин – да су наша врата отворена само ограниченом броју људи, које ми изаберемо, уз трпљење праведничког презира наводно просвећених.

Како нам недостаје инстинкт за преживљавањем и неопходна одлучност, и како су многи од наших најутицајнијих људи спремни да почине сентиментално национално самоубиство, сумњам да хоћемо.

Онима који осуђују разумни позив на националну самоодбрану као задртост, мржњу и нетолеранцију (што никако нису) – постављам само један захтев: немојте само да се претварате да радите добру и великодушну ствар, када сте само кукавице и слабићи.

Питер Хиченс (Peter Hitchens) је британски новинар и конзервативни политички коментатор. Био је дописник „Дејли експреса“ из иностранства 1977– 2000. За недељно издање „Дејли мејла“ пише политичке и друштвене коментаре. Објавио је шест књига

Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5G7



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

3 replies

  1. Ovaj tekst postavlja prava pitanja o izbeglicama u Britaniji.

    Koliko ja znam, vlada Srbije ne pati od tih pitanja. Danas u POLITICI, vidim clanak naslovljen : “A. Vulin je izjavio da Srbija pravi manje prihvatne centre na severu zemlje.”

    Ali u clanku, osim te izjave, nista. Kakvi ce biti ti centri, satori ili zgrade, ko to pravi, kako pravi i gde pravi, za koliko meseci ce biti gotovi i spremni da prime izbeglice, koliko vremena ce one tu ziveti, sta ce biti sa tim centrima kad vise ne budu potrebni ? Ko ce, kako i kada finansirati njihovu izgradnju ? Ko ce placati odrzavanje tih centara a ko hranu i pomoc izbeglicama ?

    Hoce li izbeglice godinama ziveti u Srbiji, zatvorene u izbeglicke kampove, kao sto su Palestinci decenijama ziveli i jos uvek zive u Libanu i Jordanu, od pomoci UNWRA ?

    Ima li vlada Srbije neke odgovore na ova pitanja ?

  2. Литерарно, веома добар коментар !

    Право чудо би било да неки припадник најмонструозније државе на земаљској кугли, не напише неки текст а да није проткан сарказмом и болесним егоизмом.
    На питање о феномену хиљадугодишњег мира у енглеској бих одговорио веома једноставно, енглеска је купила свој хиљадзгодишњи мир хиљадугодишњом покољем, пљачком, и колонизацијом других држава, ха, ха, ха.
    Сходно томе бих закључио, у англистичким колонијама се најбоље живи, јер тамо скоро да нема не само избеглица, већ ни староседеoца, јер су их енглези све потаманили веома давно, а сада у тим државама које веже та заједничка прошлост, установљена на идентичним традицијама и навикама које сам описао, претежно живе потомци тих убица, лопова и лажова, који се своје историје веома радо сећају али нерадо причају другима о њој, ха, ха, ха

    Дакле, сасвим је нормално да се енглез најбоље осећа у англофоним државама, јер
    „у сваког енглеза, озари се лице,
    сећањем на славне претке, крволоке и убице …“

  3. Текст је добродошао, јер много говори о Енглезима и њиховом погледу на „друге“. Оно што треба ПРОЧИТАТИ, ПРОУЧИТИ и ПРИМЕНИТИ је:

    „Заправо ми не можемо да радимо шта нам се допада са овом земљом. Наследили смо је од наших родитеља и њихових родитеља и дужни смо да је предамо нашој деци и унуцима, по могућству побољшану али свакако неоштећену. У питању је једна од најтежих одговорности које ћемо икада имати. Не можемо једноставно да је напречац препустимо потпуним странцима зато што то чини да се добро осећамо.“

    То је добар пример, како треба размишљати о сопственој држави.

Оставите коментар