Љубодраг Стојадиновић: Ђак првак

Тај човек, који има око седам година, месец мање или више, за тридесетак година биће лидер овог друштва или поданик државе

Ljubodrag-StojadinovicКад су оно наши дечаци победили Бразил и постали прваци света у фудбалу, један од њих рече: „Јављају ми се многи људи, чак неки и из вртића.“

Нова генерација првака у школама, изашла је овога лета из вртића у очекивању нечег непознатог и узбудљивог, сасвим новог, шареног и озбиљног света. Ма колико су успели да сазнају о свему око себе кроз игру, сутра их већ чека нови, велики хоризонт који се отвара пред њима. За оно што сањају, прваци увек имају довољно маште и недовољно простора да остваре снове.

Ђак првак је личност посебне врсте. Он много зна и о ономе што тек треба да сазна, његова радозналост ограничена је само малом стрепњом од обавеза. Он се, свуда где може, а може углавном код родитеља, распитује шта га то чека на почетку, шта мора да чини и зна да би бар био раван са другима. Да ли је школа, која неизбежно почиње прозивком, стално надметање са друштвом у скамијама и самим собом, или ипак нека врста наставка игре?

Тај човек, који има око седам година, месец мање или више, за тридесетак година биће лидер овог друштва или поданик државе, он је радост родбине, само нек је жив и здрав, али и извор немира: шта га то чека у будућности? Шта смо му створили да буде спокојан док дођу године које га сигурно уводе у брижан и много тежи период у животу?

Ђак првак још не може поуздано да доноси закључке о томе шта га чека, његове наде су још у игри која се не прекида школовањем. У неким српским селима одавно нема ђака тако посебне врсте, понегде је у одељењу само један. Недовољно, али кад и тај један једини још мало одрасте и оде, школа може да остане руина, тужни споменик без незаменљиве дечје граје, симбол онога што нестаје.

Зато је ђак првак весник нечега доброг, извор наде и радости, ма колико му она торбетина била тешка.

Са своје стране, ђак ће учинити све да се прилагоди, да буде добар друг и добро учи, да поштује старије и помаже слабије. Тако му бар говоре старији, тако га уче пре него што му се прикажу прве лекције. Али, је ли то довољно? Има ли ова држава довољно памети и очију да се на најбољи начин позабави тим особито важним људима за наше (и свако) друштво?

Вероватно нема. Српска просвета се и најновијим ђацима бави на стари начин, без много креативног поимања њихових моћи и потреба.

Опремање првака за први дан у школи кошта много више него што многе срећне породице могу да поднесу. Његов је ранац у дирљивом нескладу са физичком снагом носиоца. Школе их и даље уче да више памте а мање мисле кроз наставак игре. Српска просвета не успева да овде примени добра туђа искуства за стваралачко учење најмлађих, него их још на старту притиска неприкладним обавезама.

На пример, прошле јесени, мој пријатељ, деда првакиње, жалио ми се како су деца, после свега три недеље школовања имала диктат. Замисли, рекао је, диктат!

Неки прваци су, бар лане, имали и по пет часова дневно. Пет часова је понекад много и за радно време, а не за оне који још немају стрпљења да заврше игру.

Ђаци прваци су оно најбоље и најлепше што имамо, деца кроз коју изнова израстамо и сами, повратак радости коју смо у суровом животу затурили, нада да ће они који долазе свакако бити бољи од нас и од ових који владају нама. Јер, гори не могу бити.

Кад свог првака одведу у школу, па га тамо приме као сваког зачуђеног новајлију, родитељи добро пазе у какву зграду улазе ти важни људи: да ли је чиста, да ли су плафони чврсти, је ли све сигурно? Ко све залази око школе, има ли школског полицајца – то ће видети касније. Има ли деце која су склона насиљу, има ли школа своје добре механизме да то спречи? Има ли око школе заштите од суманутих возача, ко ће научити малишане да се добро пазе?

Све те бриге биће равне заједничком узбуђењу због првих школских дана. Приредбу за ђаке прваке, за тај први дан, обично припреме ученици трећег и четвртог разреда, у неку руку ветерани школе. И то је довољно за почетак.

Ђак првак први пут у школу долази праћен читавом родбинском свитом. Потребна је јака подршка новом корисном члану друштва, који ће почети да ради, прво оно шта мора, а касније оно што најбоље уме. Или, ипак, само оно што мора.

Он неће одмах разумети жалопојке забринутих економиста-футуриста, да су расипни и алави преци, пре свега челници српске елите, проћердали силне милијарде, и задужили генерације које долазе.

Ђак првак, који сутра полази у школу, већ је много задужен, ни крив ни дужан. Он ће своје дугове враћати много касније, кад га држава у којој буде живео притисне да стегне каиш, како би му у будућности било боље.

Због тога је њему сада најбоље. Сви су ту, сви које воли и који га подстичу да издржи са тим првим теретом на леђима. Ђак првак јесте наша будућност, али он ће имати све разлоге да је се плаши.

(Политика, 1. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5xk



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Опраштам г. Лазиъу што je као просветни радник ухваъен на срцепарателну фору пуковника дезертера о ъаку прваку данас на 1. септембар!
    „Политика“ je стварно додирнула дно!
    Jедан од три Политикина jахача апокалипсе, Стоjадиновиъ (остала два: Jaкшиъ и Жарковиъ), као изразити егземплар другосрбиjaнштине пише осовачки рад о ъаку прваку.
    Вучко je испунио и наjфантастичниje снове другосрбиjaнаца, тако да немаjу више инспирациjу за пискаранье!
    Оваj Стоjaдиновиъев мисаони исцедак je еквивалентан „хуманости“ Верана Матиъа у „акциjи“ „Инкубатори за бебе“!

  2. @Miroslav Andjelković said:

    Бог те благословио и свако ти добродаривао за овај коментар, Човече, Оче,
    Деда… Брате по Роду и Вери!
    Него, заборави Стојадиновић да помене , како ове наше прваке већ у току месеца септембра очекује парада педера и “транџи“, дилери дрога, киднапери,
    педофили, манијаци сваке феле…
    Вероватно, и не само због тога, зато песимистички закључује своје лицемерно
    писаније: “Ђак првак јесте наша будућност, али он ће имати све разлоге да је се плаши“.

    Драган Славнић

  3. Није Лазић ухваћен, већ нам је приказао и потсетио нас, на још једног конвертита. Тек да га не заборавимо! А млађима, који нису пуковничку каријеру пратили, да отворе очи.

Оставите коментар