Драгољуб Збиљић: Ћирилица – у Вуковару забрањена, у Србији остварене Павелићеве идеје о њој

Нема више ћирилице у Вуковару

ВУКОВАР – Вуковарско Градско веће изгласало је данас измене градског Статута према којима нису предвиђене двојезичне табле, односно ћирилично писмо, на градским установама, институцијама, трговима и улицама у Вуковару.

Са једног од ранијих протеста против ћирилице у Вуковару (Фото: Бета-АП)

Са једног од ранијих протеста против ћирилице у Вуковару (Фото: Бета-АП)

Да ћирилице до даљег неће бити на натписима у Вуковару одлучиле су странке с хрватским предзнаком у Већу, које су већином гласова усвојиле измене и допуне градског Статута према предлогу градоначелника Ивана Пенаве (ХДЗ), преносе хрватски медији.

За измене је гласало десет посланика владајуће градске коалиције ХДЗ-ХКС, уз подршку представнице ХДССБ-а Славице Јелинић која је осигурала пресудни глас за прихватање измена Статута, а против или суздржано било је десет посланика из редова СДП-а, СДСС-а, ХНС-а и СНС-а.

Изменама Статута су усвојене две одлуке – Статутарна одлука о изменама и допунама Статута, те Статутарна одлука о остваривању равноправне службене употребе језика и писма српске националне мањине на подручју Града Вуковара, којом би се поступно осигуравала индивидуална права грађана српске националности у Вуковару.

Изменама Статута требало би да се испоштује прошлогодишња одлука Уставног суда да вуковарско Градско веће у року од годину дана реши питање двојезичности у том граду.

Наиме, Уставни суд је 11. августа 2014. обавезао вуковарско Градско веће да у року године дана, према делу Закона о употреби језика и писма националних мањина у Хрватској, Статутом града пропише и уреди, за цело подручје, односно за поједини део или поједине делове подручја Града Вуковара, индивидуална права припадника националних мањина на службену упорабу свог језика и писма.

Данашња расправа о изменама градског Статута обележена је сукобима око права српске мањине.

У расправи су доминирали супротстављени ставови предлагача измена Статута, Пенаве, и представника опозиционих странака (СДСС, СДП, ХНС и СНС), који су биле против предложених измена.

Опозиција сматра да предложене измене Статута не гарантују већа права припадницима српске националне мањине од оних која су им гарантована актуелним Статутом из 2009. године, преноси агенција Хина.

Пенава тврди да предлог измена „максимално могуће прати одлуку Уставног суда”, уз поруку да је измена Статута наметнута и „као врући кромпир” пребачена Вуковару из Загреба.

„Нигде у Статуту не пише да је уведена равноправна употреба српског језика и ћириличног писма у Вуковару”, замерио је Дејан Дракулић у име Клуба посланика СДСС.

351208_vukovar6-beta_f

Горан Бошњак из СДП-а је, пак, замерио предлагачу да се ставља у позицију законодавца и да се „поиграва” с правима националних мањина у Вуковару.

„И оно мало права што сте предвидели ограничавате, па тако право да грађани српске националности могу градске акте добити на ћириличном писму сужавате тако што прописујете да то могу добити након писаног захтева”, казао је Бошњак.

Измјенама Статута је Србима омогућено извођење националне химне у свечаним приликама, након што се изведе химна Хрватске, као и службена кореспонденција на ћирилици, али при томе за сваки документ морају поднети захтев, уз плаћање таксе од 20 куна.

Одлучено је да ће Градско веће једном годишње, у октобру, расправљати о достигнутом степену разумијевања, солидарности… и дијалога међу грађанима Вуковара, те да у складу са закључцима доноси одлуку о могућности, односно потреби проширивања обима осигураних индивидуалних права припадника српске националне мањине у Вуковару новим правима.

Уставни суд је, иначе, неуставним прогласио референдумско питање према којем би грађани одлучили да ли су за то да се Уставним законом о правима националних мањина пропише да право на равноправну службену употребу свога језика и писма мањине остварују у срединама у којима чине више од половине, уместо садашње трећине укупног становништва.

(Танјуг/Политика, 17. 8. 2015)

Драгољуб Збиљић: Павелићеве идеје о ћирилици остварене у Србији 90 одсто

Поводом општинске одлуке у Вуковару о забрани српске ћирилице на јавним таблама

Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић

Срби заборављају своју општу историју и историју културе, а српске институције заборављају већ девету годину на постојање Члана 10. Устава Србије или га багателишу. Зато имамо у Србији појаву да је хрватска Павелићева идеја о забрани ћирилице остварена у комунистичкој Југославији 80 одсто, а у данашњој „демократској“ Србији чак око 90 одсто у писаном језику Срба. Наиме, по свим мериторним истраживањима у последњој деценији-две, у Србији је данас у употреби писмо Хрвата, и то у многим областима стопостотно, без иједног слова ћирилице и тамо где не живи ни један једини Хрват. На пример, банке, читав трговачки сектор, исписи на производима, у декларацијама, у рекламама и сл. У Србији већ одавно  нема ни слова српске ћирилице. А тамо где је има, она је тек у десетропроцентним изузецима. Спроведен је преко институција буквални ћирилицоцид, чист помор ћирилице, тј. њена замена хрватском абецедом сачињеном средином 19. века за католичке кориснике Вуковог (српског) језичког стандарда, јер су католици листом упућени на латиничко писмо, за разлику од православних Срба који су све до  Новосадског договора (1954) писали, као народ, својим православним, ћириличким писмом које су примили још крајем десетог века и писали њиме као народ све док комунисти нису донели налог средином 20. века о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“.

Тај налог комуниста спроведен је злоупотребом српских језичких институција и у њима лингвиста који су, једини на свету, формално донели правописно решење питања писма језика Срба у двоазбучју, које не познаје светска пракса изван Србије.

Разлика између насилног латиничења Срба у Хрватској у односу на латиничење у Србији јесте само у томе што у Србији није свуда примењено насилно замењивање ћирилице, него су створене околности које су се исказивале и у поданичком самолатиничењу преко ширења пропаганде о „простој“, „заосталој“, „националистичкој“, „шовинистичкој“ , па у последње време и „фашистичкој“ ћирилици.

У Хрватској није било таквог ширења смишљене пропаганде, него је ћирилица сузбијана Србима преко чистих забрана, паљења ћириличких књига и разбијања српских ћириличких слова на таблама. И, после ранијих забрана ћирилице, сада је донета општинском одлуком последња забрана исписивања ћирилице на таблама у Вуковару.

654547_vukovar01rasfoto-aleksandar-dimitrijevic_f

Зато, док Срби у Србији и њихове институције крше Устав и народно право Срба на ћириличко писмо у одмеру од 90 процената хрватске латинице према десет одсто српске азбуке, јесте праведно жалити се на Хрватску, али је прилично цинично, тражити на страни за свој народ оно што му не дозвољаваш ни у његовој државној матици. Србији.

Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад, од 2001) упутило је на хиљаде молби, предлога, сугестија и стручних објашњења зашто је штетно кршити права Срба у Србији на њихово хиљадугодишње писмо, али нема никаквог разумевања за тај велики проблем Срба у Србији и изван Србије, па је пракса у Србији према ћирилици веома слична у односу према српској азбуци у Хрватској.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5qd



Categories: Аз и буки

Оставите коментар