Огњена Лазић: Зашто нам је важно шта други мисле (о нама)?

Најједноставније речено зато што ја не постоји без ти, што би значило да се наше постојање потврђује тек у заједници са другим људима. Остваривати заједницу са неким јесте начин постојања, јер човекова личност је комуникациона и реалциона стварност. „Наиме, ништа није тако својствено нашој природи, као дружити се са другима, потребовати другог и волети истородног”, каже свети Василије Велики. the-cheat-with-the

Убеђивање не помаже

И сами знате, да баш када кажемо себи или другима: „Ма, шта те брига шта он/она мисли!” нама је заправо стало до тога шта други мисле, и та реченица нам неће помоћи да превазиђемо бол или нелагоду коју осећамо. Најбољи показатељ да је горња тврдња истинита јесте чињеница да сви волимо када нас похвале, драго нам је када примимо адекватно признање за своје успехе, а нико не воли да чује увреду, ружну реч, па чак ни добронамерна критика није добродошла. А како нам је тек болно да поднесемо клевету или неправду!

Осећања не можемо порећи

Вероватно је свако од нас бар једном у животу чуо ону реченицу: „није то ништа лично” или „немој то да примаш к срцу” што је у коначници покушај да се дискредитују наша осећања. Али, питање је зашто ми све доживљавамо исувише лично и све примамо к срцу? Зато што када само били деца и када бисмо учинили нешто лоше, реакције наших родитеља доживљавали смо као поруку да смо ми лоши, а не да је лоше то што смо учинили. Кад год бисмо учинили нешто што наши родитељи нису одобравали, ми смо сматрали да смо одбачени као људи, а не да је у питању само одређен поступак који они не одобравају. Нису нас научили да неприхватљиво понашање или погрешни поступци не значе да смо ми лоши као људи. Тако се данас боримо са веома мучним осећањима кривице, одбацивања, страха, критизерства, а све то јер је наше основно самопоуздање нарушено.

Баш ме брига шта мислиш

Искључивост ни у ком смислу није добродошла, па ни када је у питању став да нас „баш брига шта други мисле”. Јер, ако заиста усвојимо такав модел понашања и живљења полако, али сигурно, већ свакако повређени и отуђени, још више се отуђујемо и, као наизглед добро решење, прихватамо само другачији облик одбацивања и неодобравања самих себе и својих ближњих. Тако се дистанцирајући од других људи лишавамо могућности да сагледамо ситуацију из шире преспективе, и да видимо себе у другачијем светлу. Самоосвешћивање би било скоро, па немогуће када би нам заиста постало свеједно шта други људи мисле. Зато, уопште не би било лоше да увек са трезвеношћу и расуђивањем узмемо у обзир мишљења и ставове људи који нас окружују, а посебно оних који су нам важни и у које имамо поверења. Није добро да будемо презриви и ратоборни када нам се не свиђа шта други мисле о нама. Ипак, велика је разлика обраћати пажњу на то шта други мисле и допустити да се целокуно наше усмерење руководи туђим мишљењем и ставовима.

Како се снаћи у лавиринту?

Разумљиво је да нам похвале пријају, а да се бранимо када нас вређају или нападају. Али, није здраво, ако нам се од нечијих увреда, грдњи и напада толико помути памет да падамо у самопрезир и самодеструкцију. Ево неколико одредница које могу да помогну када губимо тло под ногама, јер нисмо начисто шта нам се дешава:

Будите искрени према себи

Освестите и прихватите чињеницу да све примате к срцу, да не подносите критику, да вам је стало до туђег мишљења и да вам је самопоуздање на нули. Не можемо напредовати, ако не прихватимо чињенично стање. Велики је број оних који троше огромну снагу и читав живот им прође у томе да поричу ову истину, и свим силама се труде да се не суоче са собом. Поставите себи питање: „Зашто ми је стало до мишљења других људи?” Имајте на уму да не постоји човек који у свом животу нема бар једну особу до чијег мишљења му је заиста стало.

Прихватам те, прихвати ме

Нама је неопходна потврда, прихватање и уважавање. Погрешан је став да су потврда и уважавање исто што и похвала или охрабрење. Потврда и уважавање су нека врста доказа да је нешто разумно и здраво. У суштини, уважавати некога, дати му потврду значи да му кажемо како су његова/њена искуства веродостојна. Прихватање и потврђивање је одобравање и разумевање наших осећања и мисли без обзира што некоме са стране то можда нема смисла и није логично. Такав став наших ближњих помаже нам да прихватимо себе у здравом смислу. Док смо деца, потврда и прихватање од стране наших родитеља помаже нам да осетимо и здраво изнесемо своје емоције, да развијемо осећај сигурности, самопоуздања, да се боље повежемо са својим родитељима, и да као одрасли људи остварујемо здраве односе. Међутим, ако у детињству нисмо имали овако позитивно искуство са родитељима, а многи нису, онда је неопходно да се сада потрудимо око себе тј. да разумемо и препознамо то како се осећамо, шта мислимо, па да то и прихватимо. Они, пак, међу нама који имају проблем самоприхватања и самопотврђивања тешко подносе када се неко са њима не слаже. То их у очима других додатно представља као свађалице, намћоре, несхваћене, а у њима се појачава осећање усамљености и одбачености.

the-syndics-of-the-clothmak

Одавно смо рањени

Ако вас погађа шта други људи мисле (о вама) то може бити показатељ да већ постоји рана на вашој души. Повређени привлачи повреде. Зато када нас неко хотимично или нехотично увреди или нам учини неправду било би добро да то прихватимо као идеалну прилику да се потрудимо око зацељивања већ постојећих рана. Посебно је важно да обратимо пажњу на интензивна осећања као што су стид, огорченост и разочараност која нас воде до те прве незацељене ране. Ако се потрудимо да је упознамо и лечимо онда ће нас следећи ударци мање болети, или ћемо научити да вешто избегавамо прилике да нас неко повређује и вређа.

Суочавање са собом

Ако се непрестано бавимо тиме шта други говоре или мисле о нама значи да смо нездраво самокритични, да тежимо болесном перфекционизму и осећању самоправедности, и то до те мере да нико не сме ни да помисли да нам нешто приговори или да нам се супротстави. Што се грчевитије држимо овог модела понашања све више бивамо самообмануте жртве. Неопходно је да покажемо добру вољу и спремност да осећамо, и да освестимо то што осећамо. По принципу задовољства којем непрестано тежимо, сасвим је логично да на све могуће начине избегавамо бол и неугодност. Али, какав је то живот, ако вечито нешто избегавамо? Уместо што избегавамо, требало би безусловно да се упознамо са тим осећањем „бити повређен”. Покушајте када неко нешто каже или учини што вас вређа, или вам не прија да усмерите пажњу на то како се ви осећате, а не на (не)дело дотичне особе. Можда откријете како је сасвим у реду да се осећате лоше и повређено, али да вас то неће убити. На тај начин полако се учимо да се хватамо у коштац са свим (непријатним) изненађењима која живот може да донесе, а да нас то не убије већ да нас ојача.

Жеља за променом

Размислите колико критикујете друге људе. Али, будите искрени према себи, јер критика не мора да буде вербализована – ако у мислима критикујемо такође се рачуна. Наиме, то је показатељ колико сами себе критикујете и не прихватате. Када препознате и прихватите чињеницу да нисте цвећка и да волите другима да ударате пацке дајете себи прилику да склоност ка критиковању великим умећем и трудом замените жељом да разумете друге људе и њихове слабости. Многи од нас критикују друге, јер је то једини начин да уживају у својој наводној праведности, а заправо се гушимо у болу сумњичавости и самомржње. Кад год некоме нешто отворено или иза леђа замерате покушајте да освестите како се осећате и увек се питајте да ли је боље бити у праву или бити радосног духа?

Вежба, вежба и само вежба

Може да помогне и промена перспективе! Замислите себе у кожи свог ближњег. Покушајте разумети шта та особа осећа, како размишља и шта покушава да вам саопшти. Да бисте били што трезвенији и сабранији најбоље је да питање: „Зашто он/она то ради или говори мени?”, промените са питањем: „Зашто он/она то ради или говори себи?” Узмите у обзир и слабости те особе. Да ли се на било који начин осећа да је угрожавате? Да ли се он/она у принципу тако понаша према људима? Могуће је да није сасвим социјализована, па верује да је агресивност једини начин да нешто постигне. Можда је мучи страх и завист које на негативан начин покушава да прикрије. Ако се потрудимо да овако сагледамо ситуацију, закључци до којих ћемо доћи могу нам помоћи да се у непријатним ситуацијама боље снађемо.

Неузвраћање је знак слободе

Ако сте од оних људи који су хипер осетљиви на то шта други говоре (о нама) или раде, вежбајте се у трпљењу и увек сачекајте да се страсти смире, јер како каже једна зен мудрост: „Ако ти говоре жучно, ти утихни као напрсли гонг. Неузвраћање је знак слободе.” Наиме, када смо узбуђени наша перцепција стварности је прилично измештена. Зато, када сте повређени или када се осећате лоше због нечијег поступка, прво се смирите и саберите. Затим покушајте да добијете објашњење за такво понашање дајући до знања тој особи како су његове/њене речи или/и поступци утицали на вас. Колико год је до вас покушајте да се разумете са том особом. Ако се уверите да та особа не може да вас (ис)поштује, да упорно срља и прави сцене због чега се ви осећате лоше, или вас лично напада, непрестано омаловажава, доводи до граница пуцања, онда је ипак у питању злостављање и неопходно је да добро размислите о вашем будућем односу са таквом особом.

Увек себи дајте шансу

Ментална и духовна хигијена је сваком од нас преко потребна. Застаните понекад и запитајте се: „Како се осећам? О чему размишљам? Шта ми је потребно у овом тренутку?” Оваква и слична питања са посебном пажњом поставите себи када вас је увредило нечије мишљење, став или поступак. Ово је веома важно, јер када се осећамо одбаченима, угроженима или смо на било који начин дисквалификовани, ми почнемо додатно да кињимо себе. Зато би било добро да размислимо шта би нам донело олакшање на телесном, менталном и емоционалном нивоу. На пример, можда ће некоме пријати свеж ваздух и шетња да би дошао к себи; неко ће имати потребу да запише своја осећања како би му било јасније шта се дешава, други да се осами.

Али, ни читање овог текста, ни магична пилула неће нам помоћи да зацељујемо своје ране и да престанемо да бринемо шта други мисле (о нама), раде или говоре. То је веома напоран процес и борба је посведневна. Све почиње добром вољом и свешћу да је у реду, ако се осећамо лоше због тога што нас је неко увредио. Опет, не можемо да утичемо на то шта други људи раде, мисле или говоре, али можемо да научимо како да се у болним ситуацијама односимо према себи, а такав став и труд нам отварају нове могућности самосагледавања.

Будите једне мисли међу собом

Човеком данас владају силе савременог технократског света, веома погубне по његову слободу и личност. Истовремено му прети опасност од трансхуманизма, антихуманизма па све до ишчезнућа. Многобројним и често неповезаним улогама које преузима на себе у свом друштвеном животу, човек корача у правцу заборава себе, наглашава Мандзаридис. Он престаје да делује као личност која живи у заједници са другим личностима и креће се као марионета којом управљају конци безличног друштва. Зато никада да не заборављамо да је човек биће које се остварује једино у заједници са другима и да се увек руководимо речима апостола које је упутио древним Римљанима:

„Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.“

(Духовна терапија, 13. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5oH



Categories: Преносимо

1 reply

  1. НАШЕ (СРПСКЕ) ПОЛЕМИКЕ СУ МЕЂУСОБНО ЧЕСТО СУВИШЕ ПРИСТРАСНЕ / ЛИЧНЕ, ПА ЗАТО МАЛО КОРИСНЕ У КОМУНИКАЦИЈИ

    Врло користан текст Огњене Лазић. Без комуникације с људима заиста није могућ здрав рад и живот. Највећи је проблем онда када се нечија реч и дело пристрасно оцењује. Тада су људи лични, напорни и лоши. Оцењивање и комуникација, наравно, нису могући без пристрасности, али та пристрасност треба да има своје људске границе и одређен степен пристојног морала.
    Наше полемике (ове међу Србима) из много разлога бескорисне су или мало корисне, зато што су у великој мери личне, пристрасне и с лошим намерама.

Оставите коментар