Александар Лазић: Ава Зоран/fra Đurović или Ко (ни)је клао у Пребиловцима

Суди ми, Боже, и расправи парбу [свађу] моју с народом рђавим!
од човјека неправеднога и лукавога избави ме.

Псалам 43

al-ss

Александар Лазић

Када сам писао Поводом прекида сарадње са др Зораном Ђуровићем понадао сам се да ће то бити последњи пут да се бавим (пре)ученим римским доктором; а када су ми пре неколико дана дојавили да је текст др Ђуровића виђен на сајту оних које је проф. Слободан Антонић назвао „маснокопитарима“ а ја им отоич предложио да портал преименују у „Вучићевдан“[1] – помислих да ће dottore успети некако да заборави да је Стање ствари „сав његов бол“ (или задатак, чудни су путеви папски). Но, већ други урадак сјајнога и препаметнога доктора из Рима највећим делом бави се Стањем ствари, укључујући ту и комента(то)ре!

Но, кренимо неким редом, по ставкама, и од мање важности ка већој.

Под један: Ђуровић пише да је Стање ствари

„… од пре неколико месеци постао антицрквени портал.“

Признаћете, нимало лака етикета; али, да видимо шта се то десило „пре неколико месеци“? Једино што се променило јесте прекид сарадње са др Зораном Ђуровићем из Рима – чиме је сајт, изгледа, аутоматски постао „антицрквен“. Дочим је раније био „црквен“, док је био ту доторе?! Из овог не преостаје ништа но да се закључи да Ђуровић = Црква/црква! Ако је и од прегордога „аве“ Зорана – много је.    

Узгред – а као мала стратегија одвикавања др Ђуровића од Стања ствари – овим ми је дао идеју за нови рекламни слоган: ПОМОЗИТЕ РАД САЈТА ЗА КОЈИ FRA ĐUROVIĆ ТВРДИ ДА ЈЕ АНТИЦРКВЕН[2]. (Зашто „fra“, видећете у наставку текста.)

Под два: Ђуровић се заправо бави нашим прилогом  Епископ Григорије: Новинари ми кваре изузетне односе са фратрима и римокатоличким свештеницима, вешћу агенције СРНА и демантијем епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија. Римски доктор, целомудри свезналица, проналази ману и мом наслову (изгледа да је близина Ватикана благодатно деловала да и новинар најбољи постане?). Ко год да је прошао поред новинског киоска лако ће увидети да сам заправо само скратио – и мало префорумулисао – саме речи еп. Григорија:

„Епископ Григорије је цитираним коментаром Новинске агенције Републике Српске посебно погођен јер данас има изузетне односе и поштовање према херцеговачким фратрима и свим свештеницима Римокатоличке цркве…“

Папа Јован Павле Други са Зораном Ђуровићем (Извор: страница Зорана Ђуровића на Википедији)

Папа Јован Павле Други са Зораном Ђуровићем (Извор: страница Зорана Ђуровића на Википедији)

У овој секцији да се осврнем и на то што доктор-црква налази да је један кориснички коментар[3] „бруталан и непристојан“; коментар читаоца, доиста, није да се узме као пример најлепшег понашања. Ипак, коментар сам пустио јер је у „кондиционалу“, „ако-онда“, без директне тврдње; ја не бих тако никад написао за било ког владику, али…

Но, кад већ З. Ђуровић говори о пристојности коментатора, да видимо само његове најновије прилоге као коментатора на „Вучићевдану“ (извињавам се свима због кочијашког и опсценог речника) – ево чиме „чашћава“ један свештеник своје противнике: „билмез“, „демонска мотивација манипуланата“, „острашћени талибан-приправник“, „сврши већ једном“, „кокошарска тактика“, „задњи дебили“, „не разумем твоју енормну глупост“, „лако ти је да глумиш будалу“, „паламуђење“, „најсмрдљивији дебеовци“…  Дакле, испод дна. А да не буде да је Ђуровић пристојан са владикама, прилажем полемику са еп. Атанасијем Јевтићем, где му се обраћа са „ти“ и у сличном (као) шаљивом фазону (нажалост, објављено на Стању ствари[4]). Дакле, ругала се римска шерпа српском лонцу! Или, ипак, према моћноме еп. Григорију презвитер Васељенске патријаршије др Ђуровић мора да буде „пристојан и небруталан“ (какав му је и сам наслов текста „Ипак је владика Григорије у праву“)?

Под три: Ђуровић замера коментаторима са Стања ствари, „копачима канала“, да не разумеју сликарство о. Стаматиса Склириса. (И зато „душевно онанишу“, дивне ли римске пристојности!) Пошто се Ђуровић поистоветио са (целом) црквом, надам се да, у свом праведном новотарском бесу, неће издејствовати обзнану да се морају волети фреске Склириса!

freske-stam

Живопис о. Стаматиса Склириса у храму у Пребиловцима (кликните на слику за увећање). Извор

Под четири: Психички као дрен здрав римски доктор прилично често прича о (туђим) лудилима, паранојама и заверама. (Посебна прича је Ђуровићева опседнутост Службом – сваки његов опонент је прво „ДеБејац“ а опционо „талибан“ и „дебил“.)  Ево коју је наш заверолог стањестварашку уроту сад раскринкао:

„Пошто ствари овако стоје, произилази да је блаћење еп. Григорија све само не случајан чин, омашка, него једна оркестрирана кампања. […] Опадачи ‘екуменистичких владика’ не живе у данас, него у неком прошлом времену, као да се ништа није променило, а као да инсинуирају како би Григорије загрлио и поздравио са одушевљењем фра Сотону! Овај центар моћи, који се експонира и утиче на обликовање јавног мнења преко полуписмених новинара, годинама ради на дениграцији ових епископа.“

И шта написа, ЦЕНТАР МОЋИ? Признајем да ми мало прија то да сам део неког центра моћи, да ведрим&облачим са овог рачунара старог (најмање) пет година!  

Карактеристичан коментар др Ђуровића на Видовдану

Карактеристичан коментар др Ђуровића на Видовдану

Под пет: БИТНО! Цело мрчење килобајта доктор је предузео да би рекао да „новинар СРНЕ за своју реченицу нема никакав историјски извор“. Да погледамо ту реченицу:

„У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.“[5]

Др Ђуровић је мало претражио Интернет и језуитски самоуверено закључио да се нигде (sic!) „никакви фратри не помињу“. Једино је нашао да је у покољу учествовао један свећеник, али и то је спорно јер нема италијанског оригинала тог „Писма италијанског генерала Александра Лузана Мусолинију“.[6]

Да погледамо онда има ли некаквих извора који су могли нагнати новинара СРНЕ да склопи ону реченицу која је тако узнемирила и епископа Григорија и аву Зорана?

Извор: Гугл мапе

Извор: Гугл мапе

  1. Др Ђуровић у коментарима испод текста своју поенту сужава у једну реченицу:

„Дајте доказ да су фратри клали децу у Пребиловцима.“

Да је лоше „одрадио“ ову задаћу показује већ чињеница да ЗЂ није схватио да пребиловачки мученици највећма нису „заклани“ у самим Пребиловцима, већ су бачени у јаму Голубинка/Шурманце (село Шурманце).

„Slučaj sela Prebilovci zaslužuje posebnu pažnju. Prvi pokolj stanovništva izvršen je na Vidovdan 28. juna. Privremeno su pošteđeni samo oni stanovnici koji su prešli u katoličku veru, ali njih je uskoro zadesila još gora sudbina. U noći između 3. i 4. avgusta, ustaše iz susednih sela, sa kojima su do tada živeli u dobrosusedskim odnosima, stegli su obruč oko sela, pohapsili meštane i zatvorili ih u osnovnu školu. Malu decu, njih oko 50, odvojili su od majki, i poubijali naočigled njih. Milevi Medan, koja je bila pred porođajem, rasekli su stomak, izvadili dete, a zatim ga sasekli na komade. Usledilo je potom silovanje, silovali su devojke na zverski način pred preneraženom masom građana. Sledećeg dana 830 zatočenika prebačeno je u selo Šurmance, a 6. avgusta, pod rukovodstvom ustaškog glavara Ivana Jovanovića Crnog, bačeni su u jamu Golubinka. Uz poslednju žrtvu bačeno je u jamu nekoliko bombi.“[7]

Даље, покољ Пребиловчана није ограничен само на 6. август:

„Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (које хрватске власти колонизују усташким породицама и мењају назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организују хајке на преостале Србе. Масовна убијања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред језера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами.“[8]

И још:

„На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо (подвукао А. Л.) која је и примила највише жртава.“[9]

Е сад, упоредите масним подвучене јаме са цитатом из књиге Виктора Новака „Magnum crimen“ (и доле подвлачења масним моја):

„Govoreći o ustaškim zločincima pod fratarskim mantijama, Viktor Novak ističe: ‘Jame kod Međugoija, Humca, Šurmanaca, Bivoljeg Brda, Nevesinja i Sebišna, u kojima je pobacano nekoliko hiljada Srba, mutna i krvava voda Neretve u aprilu 1941, kao i Topola kod Opuzena ostaće u sjećanjima kao najkrvavije doba historije ovih naroda, u kojima su na žalost i sramotu sudjelovali oni, koji su se pokrivali fratarskim i svećeničkim mantijama‘.“[10]

Дакле, В. Новак говори о фратрима (и свећеницима) који су учествовали у покољу код Шурманаца, то јест у убиству пребиловачких мученика. Ето одакле херцеговачки фратри у вести новинске агенције РС.

„Потврда преласка на католичку веру“. Из: Savo Skoko: Pokolji hercegovačkih Srba ’41. Beograd : Stručna knjiga, 1991. Стр. 257, електронски извор

  1. Погледајмо опет вест СРНЕ:

„У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.“

Одакле сад Широки Бријег, и тамошња фрањевачка гимназија? Погледајмо следећи цитат:

Samostan u Širokom Brijegu bio je leglo ustaštva i prije rata

Slučaj franjevačkog samostana u Čuntiću nije osamljen. Imademo i drugih franjevačkih samostana koji su bili organizacioni centri i odgajališta ustaških zločinaca. Važno mjesto među njima zauzima franjevački samostan u Širokom Brijegu, zajedno sa svojom franjevačkom gimnazijom.

Tako u ’Hrvatskom narodu’ od 4. VI. 1941. br. 110, str. 13 nalazimo članak ’Ustaška borba na Širokom Brijegu’. U tom članku kaže se između ostaloga:

Poslije toga (sporazuma Maček-Cvetković 1939. godine – opaska red.) počela se razvijati prava borba na život i smrt. Baš u to doba došao je u Široki Brijeg mladi i energični franjevac dr. Radoslav Glavaš koji je počeo sustavno voditi tu borbu. U prvo vrijeme pomagalo je to nekoliko srednjoškolaca: Vlado Mandić, Ljuba Stojčić, Pavao Klajo, Drago Putica i joj jedan stari ustaški borac Ivan Zovko, seljak iz Lisa. Borba je bila teška, jer su mjesne vlasti znale što hoće omladinci. Nove sile za rad došle su ljeti 1940., kada su se kući vratili sveučilištarci koji su poznati u Zagrebu: Ante i Ilija Saravanja, Miljenko Džato, Josip Stojčić, Mato Penavić, Karlo Sušak i Petar Bubalo.

Iz kasnijeg razvitka događaja znamo da je franjevački samostan u Širokom Brijegu u vrijeme ustaša odigrao sramotnu ulogu u Hercegovini, a franjevačka gimnazija u Sirokom Brijegu trovala je našu mladež ustaškim otrovom (подвукао А. Л.).  Franjevac-ustaša dr. Radoslav Glavaš postao je u vrijeme okupacije jedan od najistaknutijih svećenika-ustaša.“[11]

Надам се да римски доктор неће тврдити да „срамотна улога у Херцеговини“ може да значи било шта друго од оног што сви знамо да значи!

А откуд множина, откуд „фратри“ у вести СРНЕ?

„Dr Đorđe Piljević je naveo ni manje ni više nego 70 i to: don Ilija Majić – ustaški logornik u Čapljini, don Nikola Bošnjak – župnik iz Prenja, don Ante Bakula, župnik u Gornjem Hrasnu, don Mate Konjevod, župnik iz Prenja, don Bosiljko Vukojević iz Međugđrja, don Ilija Tomas, župnik iz Klepaca, don Marko Zovko, stolački dekan, fra Tugomir Soldo iz Čapljine, don Ante Romić iz Kruševa, don Ante Bekuli, don Zdravko Zovko, fra Marinko Jelić, fra Čedo Škrba, fra Alojzije Ružinski, fra Trpimir Musa iz Konjica, fra Ilija Kožul, fra Paško Marinac, fra Ciril Ivanković, fra Andrija Jelović, fra Zdenko Zubac, fra Slobodan Lončar iz Drinovaca – Ljubuški, fra Petar Sesar iz Čapljine, fra Mladen Barbarić iz Mostara, fra Janko Vasilj iz Konjica, fra Marko Čalušević, don Didak Buntić iz Širokog Brijega, fra Berto Dragićević, fra Didak Čorić, fra Ignjacije Penavić, fra Srećko Granić, fra Rrešo Pandžić, fra Rade Vukšić iz Širokog Brijega, don Ante Vrdoljak, fra Vlado Bilobrk iz Mostara, don Mate Šinković, fra Rako Ronco, don Martin Gudelj, fra Boris Jelavić, fra Makso Juričić, fra Serafim Vištica, fra Martin Sofìa, fra Oton Knezović, fra Rade Glavaš, fra Petar Glavaš, fra Miroljub Skoko, fra Stanko Bradarić, fra Stanko Milanović, fra Dominik Šulenta, fra Bruno Smoljan, fra Rafael Romić, fra Frane Rakić, don Ante Čule, don Grga Rogić, don Ante Zrno, don Ivan Simić, Anđelko Nujić iz Glavatičeva, Nikola Ivanković iz Jablanice i dr.“[12]

Масовно покатоличавање. Из:

Масовно покатоличавање. Из: Savo Skoko: Pokolji hercegovačkih Srba ’41. Beograd : Stručna knjiga, 1991. Стр. 262, електронски извор

  1. И да не гледамо више целу вест агенције СРНА – остаје само питање је ли новинар исправно употребио реч „предвођених“ у „ усташа … предвођених … херцеговачким фратрима“.

До сада смо из релевантних историјских извора сазнали да су херцеговачки фратри учествовали, но јесу ли имали и лидерску улогу какву реч „предводити“ имплицира?

Још један цитат (масно подвлачење опет моје):

Novak je u svojoj knjizi naročito teškim optužbama okarakterizirao upravo njegovo djelovanje u Čapljini 1941. godine. O njemu na str. 675. piše ovako:

Fra Tugomir Soldo, rodom iz Širokog Brijega, kao župnik u Čapljini počinio je mnoga ustaška nedjela. On je organizator pokolja Srba u Čapljini 1941. Kao član odbora za istrebljenje Srba, isticao se i kao revan misionar, pripravljajuć „psihologijski temelj“ terorom i ubojstvima svih onih koji bi se ma čime pokazali kao protivnici njegovim prozelitskim nastojanjima. U crkvi je harangirao protiv Srba koji još nisu prešli na katolicizam. Poslije njegovih podjarivanja često su vršena masovna klanja Srba. Tako je bio pokolj 600 žena i djece, koje su pobacali u jamu Širmance (treba Šurmance, op. I. Š.). Dosljedan je bio i u suradnji sa Nijemcima i Talijanima, dostavljajući im vijesti protiv NOP-a. Ustaške ideje je širio među djecom i na satovima vjeronauka, pa je njegovim zalaganjem omladina u Čapljini bila neobično zatrovana mržnjom protiv Srba. Pred dolazak pobjedonosne NOV-e pobjegao je fra Soldo zajedno s ustašama i Nijemcima. Za ustaška nedjela odlikovao je poglavnik fra Soldu ‘redom za zasluge II. stupnja’.[13]

Нема сумње да је покољ о коме је реч у ствари бацање у јаму мученика пребиловачких.[14] Дакле, фра Солдо је – ако ништа – директни инспиратор убиства Пребиловчана, макар тако тврди Виктор Новак.

Остаје да је евентуално реч „предвођених“ несрећно употребљена; свакако би „инспирисаних и са учешћем фанатизованих херцеговачких фратара“ сасвим пристајало овде наведеним историјским документима.

(Оно што мало чуди јесте да нити агенција СРНА нити сам писац вести није нашао за сходно и открије – граду, епископу, доктору и целом свету – на основу којих извора је писао текст. Но, „Видов(д)њаци“ су Ђуровићев текст илустровали фотографијом на којој су заједно еп. Григорије и председник РС Додик – па кад се на то дода податак да је реч о државној агенцији онда и не чуди много новинарска ћутња.)

Изглед текста др Ђуровића на Видовдану

Изглед текста др Ђуровића на Видовдану

Под шест или После свега написаног: Ђуровић пише

„`Грех` канцеларије ЗХиП је у томе што се нико није позабавио овим питањем. Ја пак јесам, јер сам био заинт[р]игиран. Тражићу стога од еп. ЗХиП једну месечну плату секретара…:))“

Kако  раније наведох, тешко ће се Ђуровић, после полемике са еп. Атансијем Јевтићем, „најести“ од пара добијених од Атанасијевог наследника. Али, да не остане његов самопрегорни рад без иједне награде – свечано ћу га „произвести“ у „fra Đurovića“[15]. Како се он (само)назвао „ава Зоран“, тако ћу га и ја, од миља, крстити онако како сам сигуран да ће му пријати а и најбоље описати. Јер, у духу екуменске љубави, једном самозваном Оцу (авва) неће сметати да буде и наречени Брат (fra).

___________________

[1] Александар Лазић: Писмо Бранку Радуну и „Видовдану“, Стање ствари, 1. 4. 2014. http://wp.me/p3RqN8-1g4

[2] После великог успеха акције ПОСТАНИТЕ ДОНАТОР-СУВЛАСНИК САЈТА ЗА КОЈИ „E-NOVINE“ ТВРДЕ ДА ЈЕ „ЛЕГЛО ЛУДАКА“! http://wp.me/p3RqN8-2Rw

[3] „Основно питање је: Да ли је цитирана реченица из чланка о учешћу фратара и њихових ђака у злочину у Пребиловцима тачна, или не? Ако није – онда је еп. Григорије у праву, али ако јесте – а верујем да јесте, онда је епископ Григорије најобичније ђубре. Треће нема….“ (Јован Анастасијевић, 22. јул 2015. у 19:27)

[4] Полемика епископа Атанасија Јевтића и др Зорана Ђуровића, Стање ствари, 11. 4. 2014. http://wp.me/p3RqN8-1j0

[5] СРНА: У Пребиловцима Бог васкрсава кости мученичке, СРНА, 4. 7. 2015.

[6] Ђуровић избегава да цитира цело писмо, па ћу га ја овде донети (скрећем пажњу осетљивима да су наводи више него мучни):

„Дуче! Моја безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да, у нечему одустанем од старога војничког протокола. Зато се журим да вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи српска места Столац, Чапљину и Љубиње – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци). Недостају ми речи да опишем оно шта сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљива смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дис[а]о је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак ког смо спасли брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд, нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана … кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили… А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се , док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.“ Извор

[7] Smilja Avramov: Genocid u Jugoslaviji 1941‐1945, 1991…, стр. 21, електронски извор.

[8] Миле Прибиловић: Пребиловци – два пута убијени и заборављени, Православље, 948, електронски извор

[9] Исто.

[10] Цитирано према Savo Skoko: Pokolji hercegovačkih Srba ’41. Beograd : Stručna knjiga, 1991. Стр. 261, електронски извор

[11] Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera. Zagreb : ZAC dokumenti, 1946. Стр. 7. Електронски извор

[12] Savo Skoko: Pokolji hercegovačkih Srba ’41. Beograd : Stručna knjiga, 1991. Стр. 255, електронски извор

[13] Ivan Lovrenović: Uknuli i jauknuli Srbi, i svi čestiti Hrvati. Електронски извор

[14] Сам фра Солдо пише да је реч о Пребиловцима: „Poklanih, odnosno živih u jami bačenih, 600 žena i djece, nisu sa teritorija župe Čapljina, a niti su nastradali na teritoriju župe Čapljina. To su bili seljaci iz sela Pribilovaca, župe Klepci, kot[ar] Čapljina.“ Исто.

[15] Овог „fra“ први се сетио један мој пријатељ. Наравно да је ово условно обраћање „ави“ Зорану јер се fra користи само испред имена римокатоличких калуђера, како он каже, „францисканаца“.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5gg

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , , ,

18 replies

  1. Надам се да су из овог и коментатори схватили да њихови прилози постају САСТАВНИ ДЕО ТЕКСТА и да морају да коментарисању прилазе одговорно.

    Пре него притисну ПОШАЉИ нека увек прочитају очима које би то могле да злоупотребе (па било да те очи „припадају“ жени у црном, геј активисти или др Ђуровићу).

    Уједно честитам и коментаторима јер се показало да њихови прилози на овом сајту имају већу снагу и утицај него ауторски текстови на другим порталима!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  2. Да додам још једну могућу интерпретацију Срнине вести.

    Ево дужег цитата, тј. два пасуса пре спорне реченице, који можда говоре да се та реченица не односи само на Пребиловце:

    Осим Пребиловчана, сурову смрт у бездану огромне јаме нашло је још и неколико хиљада Срба из других херцеговачких градова који су живи похватани у организованим усташким рацијама.

    Ликвидације су рађене углавном оштрим хладним оружјем, ножевима, сјекирама, тестерама, косама, тупим предметима, маљевима, лопатама, гвозденим шипкама и другим предметима.

    У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.

    Ако то упоредимо са данашњом Срнином вешћу да је у Шурмановцима учестововало „преко 300 непосредних учесника бацања пребиловачке нејачи у јаму“ – онда је још извесније да се ово о „хиљаду усташа предвођеним фратрима“ и сам појам „масакра“ пре односе на укупно страдање херцеговачких Срба 1941. а не само на Пребиловце.

    А у тако схваћеном масакру, како смо видели из горњих историјских извора, нема се шта посебно доказивати да су фратри учествовали и инспирисали (а негде вероватно и предводили – о овом „предводили“ у наредном коментару).

    ПС. Наравно, најбоље би било да се новинар Срне или сама агенција јавила и појаснила… Но, имајући у виду да у два наставка, објављена овде јуче и данас, („Пребиловци – рана наша непреболна“, „Ужаси над јамама: Голубинка у Шурманцима“), НЕМА НИКАКВОГ ПОМЕНА ФРАТАРА јасно је да су новинари и уредници схватили поруку која им је послата.

    Свиђа ми се

  3. И у онако предуг текст није све успело да стане, па да овде, у вези са ВОЂСТВОМ И ПРЕДВОЂЕЊЕМ, цитирам из приказа књиге бившег римокатоличког свештеника Ђуре Виловића:

    Већина командног кадра припадала је католичком клеру. Вилотић то доказује наводећи, између осталог, и њихова имена с подручја Имотског.

    То су фратри Милановић и Брадарић, Крсто Радић, Ћиро Ујевић, Јосип Росић.

    У Босни, у Добоју, командује жупник др Драгутин Камбер, у Крашову је фра Алојзије Мисил, у Дрнишу је фратар др Петар Берковић, у херцеговачким Клепцима је дон Илија Томас, у Нашицама фратар Сидоније Шолц, у Градини свећеник Карло Лукач, у Славонском Броду катехета Драго Марјановић, у Бјеловару катехета Мато Паљуга, у Коњицу свећеник М. Крпо, у Тузли жупник Тадија Михачевић, у Руми жупник Антун Мијаковић, у Слуњу жупник Перо Чиргија, у Глини жупник Жужек, у Удбини је свећеник Мато Могуш, итд.

    Мада је Ђуро Виловић добро познавао циљеве Римокатоличке цркве и њену унутрашњу структуру, ипак се није могао начудити какви су злочини у Независној Држави Хрватској учињени под командом католичког клера.

    Представљајући тако фрањевачке редовнике и упоређујући њихове злочине с делима Светог Фрање – по којем се њихов свештенички ред зове, он пише:

    ‘‘Свети просјак Фрањо из Асиза је окупљао око себе и птице небеске, да им говори реч љубави… Тај је Свети из Асиза утемељио ред фратара фрањеваца, онај исти ред чији потомци, овај час, својим делима и злоделима, пуне ужасом и једног нацистичког немачког мајора артиљерије… Ови ученици Светог Фрање, набијени мржњом, кољу по Независној Држави Хрватској невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу Мајке Земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реке, у море и низ провалије’‘.

    Ђуро Виловић, Крвава црква – хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба

    http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/bogoborstvo-vatikana

    Свиђа ми се

  4. Mislim da će posle ovog texta i fratri i vladika Gligorije zamoliti dr. Đurovića da ih više ne brani 🙂

    Свиђа ми се

  5. Овај текст тек показује и доказује да је сајт “Стање ствари“ – православан сајт.
    Било би добро ако би СС могло да се обрати и читаоцима “Видовдана“, једним
    ауторским текстом, рецимо, да се у целости објави овај текст, као одговор Зорану Ћуровићу на неистине које је пласирао преко Видовдан.орг.
    Добро је што сте и приказали слике – “иконописа“ у Пребиловцима, да људи
    виде и схвате докле сеже екуменистичка помама – да иконописање претварају
    у иконошкрабање – у “Пикасовско лудило“, које “копачи канала“ не могу и неће
    да прихвате.
    Такође, обзнаните јавно да су 1999-е на зидовима зграда у Београду, у време
    бомбардовања били исписани погрешни графити: “КОЛУМБО, Ј…. ТИ МАТЕР РАДОЗНАЛУ!“ , пошто ЗОРАН ЂУРОВИЋ ТВРДИ ДА ЈЕ У АМЕРИЦИ БИЛО ЦРНОГОРАЦА И ПРЕ КОЛУМБА!
    А он, приватно, нека објасни Црногорцима, свјим земљацима, зашто се непромишљено затрчао “као ждребе испред руде“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Поштовани господине Лазићу,

    Ви сте успели да са само овим, са само једним јединим текстом, да потрете све лоше што је о.З.Ђуровић радећи за Вас оставио иза себе на овој цењеној е-страници. Приде сте господине Лазићу, побожном свештенству и народу наше Свете Цркве приуштили духовно задовољство обрачуна са квази- или боље рећи надри-теологијом, надри-духовношћу, надри-црквеношћу, којима малобројне али острашћене групе залуђеника собом и својим потиснутим нерешеним унутрашњим конфликтима оптерећују јавни простор. Сила аргумената тих снобовских кругова није у сили Духа Светога, него у сили цике и вике, буке и ларме, надувавања собом, у сили мећусобног чешања по ушима.

    Искористићу прилику да кажем да је понашање владике захумско-херцеговачког по овом, а на жалост не само по овом питању, школски пример политичке коректности са разрадом исте и као екуменистичке коректности. У свему томе од иконичности као еклисиолошког критеријума није остало ништа. Баш исто као и на џанки-фрескопису несретног нам о.С.Склириса. Но ко као владика Григорије шаље Караџића и Младића у Хашки казамат далеко догура :/

    Што се тиче примера тешке духовне депресије о.З.Ђуровића, драго ми је да сте имали молитвене пажње и саосећања за његове акутне тегобе, учинивши текст максимално меким – да послужи лечењу а не даљњем позлеђивању великог јунака наше крваве и непреболне пребиловачке историје. Док је био уз Вас господине Лазићу, о.З.Ђуровић је донекле и функционисао, лично и научно. Од када се нашао искључиво у друштву црквених слинаваца, чанколиза и сад на крају маснокопитара и пренаучена научност га је напустила. Али наше молитве по заповести Господњој неће.

    Молим Вас примите моје братске благослове и поздраве.

    ДОГОДИНЕ У СРБИЈИ БЕЗ ЕКУМЕНИЗМА.

    Свиђа ми се

  7. Поштовани г. Лазићу,
    Као један од повремених посетиоца Вашег сајта, који је Стање ствари открио сасвим случајно, а који је Ваш сајт сматрао неправославним баш због често објављиваних небулозних текстова г. Зорана Ђуровића, (поготово му је био небулозан текст о Св. Јовану Кронштатском), користим прилику да се у Вашу дискусију поводом најновијег осврта на прекидање сарадње са г. Ђуровићем, укључим овим малим писанијем, које можете објавити на сајту, уколико сматрате за сходно да то учините.
    Постоји код Преподобног Авве Јустина (Поповића) Ћелијског, следећа мисао о православним свештенослужитељима, а која гласи:
    „Свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске на овој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. Треба најпре себе очистити, па онда друге, – учи св. Григорије Богослов; треба најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости“…
    Не постоји бољи одговор г. Зорану Ђуровићу, од овог садржаног у вечно вредним речима Преподобног ћелијског Авве – Молитвеника, Постника, Литургичара, Богослова, Апологете (једног Светог, Саборног/Католичанског – Православља), Омилитичара – чије су речи биле милозвучне, опомињуће, надахнуте Духом Светим, и које су допирале до најскривенијих кутака људских душа. Они који су се у громким и опомињућим Аввиним (Јустиновим) речима препознавали и којима су били упућени прекори, нису у тим речима могли да препознају ни трунку гордости, још мање мржње, а најмање од свега су у њима видели жељу да им један Свештенослужитељ с висине држи лекције. Не, они су у њима осетили и препознали „глас вапијућег у пустињи“ (Јн. 1, 23), препознали су да из Аввиних (Јустинових) уста теку „речи воде живе“ (Јн. 7, 38), речи које у себи садрже ону искрену, непатворену Љубав, која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се“. (1. Кор. 13, 4).
    Супротно од петро-павловски ватреног (у вери), светосавски мудрог, светопредањски и Свето-Лазаревски саможртвеног Авве Јустина, г. Зоран Ђуровић (на жалост) на првом месту има жељу да својим филозофирањем задиви оне који га читају – и оне који су на његовој „богословској“ разини, и оне који његову „философију“ не разумеју. И то се осети из сваке његове речи, то се да прочитати у сваком његовом посту. Чак и у коментару на текст умировљеног епископа г. Атанасија (Јевтића), поводом хиротонисања црноречког архимандрита Николаја у чин хороепископа од стране в. Артемија. Он у свом коментару (обраћању) епископу Атанасију подсећа да је и његова маленкост написала текст на исту тему, и објавила га пре „уваженог“ владике Атанасија. Чак се и у тим речима може препознати гордост. А гордост је погибао душе. И то не било која – већ она вечна погибао, која низводи душу нашу у адске дубине.
    Искрено се надам и молим да ће г. Зоран Ђуровић смоћи снаге да сву своју земаљску мудрост и титуле одложи на страну, негде у неки најзабитији кутак своје душе, и да ће прибећи посту, молитви и покајању, као најбољим и најсигурнијим лековима у борби са опаком болешћу гордости. И душа Зоранова вредна је Богу као и душе свих нас. Али, чак и да је у праву по питању екуменизма (а није), чак и да тај његов екуменизам не прелази оквире „дијалога љубави“ са инославнима („Не варајте се, нема дијалога љубави без дијалога истине“, Преподобни Јустин Ћелијски), чак и да је његов богословски (пре бих рекао философски) правац нешто сасвим ново, аутентично и богословски вредно, све то пада у воду када се прочитају његови коментари, у којима се противник омаловажава и вређа. Вештина препирке се учи. Један од најлепших есеја на ту тему (вештину препирке) написао је истински интелектуалац, православни философ и мудрац – Иван А Иљин.
    Између осталог, мудри и истинољубиви Иљин, у свој есеју (о вештини препирке) каже и следеће:
    „…Несмотрено поступа онај ко се, започињући спор, прави као да намерава доћи до истине и објективно се због ње са другим спорити, а уместо тога самозадовољно започиње медвеђи плес са риком или пада у јарост. Тада ће изгубити битку већ и зато што не постиже суштину борбе и јер принципијелно греши против вештине спорења.“
    Нека мудре речи Иљинове (ако их икада пронађе и прочита) буду порука брату Зорану да се у „преписци“ (у његовом случају боље би стајало – препирци) са другим људима више користи речима (Христолике) љубави, а мање жељом да увек буде у праву. Нека би благи и милостиви Господ нашао начина да брата Зорана уразуми, умудри и врати са пута погибли на ону уску стазу којом се корача споро, тихо и ненаметљиво, и којом се кротко, смирено и најсигурније стиже до Царства Небеског.
    Грешни раб Божији Серафим

    Свиђа ми се

  8. Шта рећи о подухвату на „Видовдану“ сиротог „fra“ Ђуровића у циљу оправдавња одвратног потеза владике Григорија, него: жалосно, унијатски провидно… Треба само погледати коментаре на тај његов текст, па да ти се срце стегне на Ђуровићеву жалосну судбину. Од неколико десетина њих – само он сам (у десетак примерака), и још један га подржавају. Остали га, баш као и овај одлични текст г-на Лазића, немилосрдно сасецају. Он ће, сигурно, наставити по своме – нема куд. Па, сретан му пут преко екуменизма у унију и затим – као „апотеоза“ у римокатолицизам – али док је тамо на снази клерикални целибат, мораће да остане лаик (сем ако не успе да искука диспензацију) – неуспешни и неталентовани иконописац и такав исти скрибент.

    Свиђа ми се

  9. Утече ми са мегдана дjeтиъ са титоградског асфалта, касниjи екуменац и папистички доторе!?
    А, толико се само самохвалисао, да се никоме са пута ниje скланjaо!
    За надгорнjaванje са мном, нису му потребни мишиъи, веъ само мало здраве памети.
    Ниje валjда да je због екумене и без нje остао?

    Свиђа ми се

  10. Поштовани Господине Лазићу,
    Хвала Вам за овај документовани приказ хрватских злочина над српским цивилним становништвом из Пребиловаца и околине за време нацистичке НДХ. Постоје две књиге историчара Саве Скоке о страдању Срба у Херцеговини са много података и детаља. Такве књиге требају бити коришћене да се обедине подаци о српским жртвама са територије читаве НДХ. Данас је дневни лист Политика објавио на петој страни у дну мали чланак под насловом СРПСКЕ ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА У 20 ВЕКУ. Иако смо ми Срби немаран и запуштен народ, подржимо иницијативу да се изгради МЕМОРИЈАЛНИ КОМПЛЕКС СРПСКИХ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА ТОКОМ 20 ВЕКА. То је наш цивилизацијски дуг према невино страдалом Хришћанском Православном Српском становништву.

    Свиђа ми се

  11. Катастрофа! Уклонили су Ђуровићев текст – тако ми се бар чини, са Видовдана! Јадни фра Зоран, па зар да га и они избацују? Куд ли ће сада сирак јадан без игђе икога???

    Свиђа ми се

  12. @Joван Aнастасиjeвиъ
    Нису га уклонили, а и зашто би?
    Пустили су га да направи своj огавни аутопортрет!
    Ружан je и на овом видовданском, као што je био и на оном са Станja!
    Eно га у рубрици ТРАДИЦИJА, други текст по реду.

    Свиђа ми се

  13. Nije sajt postao anticrkven zbog o. Zorana Đurovića, on je prezviter SPC, anticrkven je jer uporno koristi u pežorativnom smislu skraćenice naših redovnika fra ili don, pater… Verovatno je vama uvredljivo ako nekog nazovete fra….?

    Očigledno da nije dovoljno mržnje među vernicima naše dve konfesije nego sami sebe više ne možete da podnesete….?

    Свиђа ми се

  14. @ Dragan PL

    Gospodine, ako pod „vašim“ redovnicima i „vašom“ crkvom računate Rimokatoličku crkvu, onda da Vam kažem da ja a verovanto nisam usamljen na ovom sajtu, ne računam RKC za crkvu. Jedna je sveta, saborna i apostolska crkva, ne mogu da budu dve.

    Čak i da je u uvreedljivom tonu neko spomenuo „vaše redovnike“, a ja mislim da nije, čak se ni dr Đurović ne ljuti na ovu malu šalu koja dosta govori („fra Đurović“), to još ne bi bilo anticrkveno ponašanje. I gde ste to uočili da se uporno pežorativno koristi don, pater…..

    I niste u pravu kad kažete „prezviter SPC“, Bogu hvala nije Đurović više prezviter naše crkve, mislim da je otišao kod Rumuna ili kod Zizjulasa 😉

    Свиђа ми се

  15. Ispade po Vama gospodine da postoji i nekakva rumunska crkva ili grčka crkva nisam znao da je SPC istupila iz jedinstva Pravoslavih Crkava…????

    Pa onda bolje što je o. Zoran ostao u zajedništvu sa ostalim autokefalnim, pomesnim i autonomnim crkvama.

    Čudime da sam toliko neobavešten, znači Vi sad kao Makedonci i Crnogorci? Od Crkve napraviste sektu? Dobro je da pravoslavni Poljaci još ne znaju za to.

    Свиђа ми се

  16. Прики Драгане пољски,
    Нека га Зоран у том заједништву где је сад, не мора ништа да се брине, неће нико да га дира и вуче.
    Тако је и мој Џеки лутао, док се није убацио у заједницу са другим кучићима.
    И, ене, сад су сви срећни и задовољни – **** ****** ***** *****.

    Свиђа ми се

  17. Džeki mora da je bio rasan pas i normalno da je pobegao od džukela ……

    Свиђа ми се

  18. Na zalost gospodn Djurovic ima jako losu kominkaciju i nacin komunikacije. Sumljam ja da je on neki zakleti ekumenista ili bilo sta drugo, covek se povija kako vetar duva. Nadbiskupija objavljuje njegove clanke pa zato na sav glas stoji iza Katolicke Crkve. Kada jednog dana prestanu i oni ce dobiti odrdjene epitete od gdin Djurovica. Ne vredi trositi toliko reci na njega.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s