Вечерње новости: Наша деца не знају да пишу ћирилицу

Одбор за српски језик СКЗ о забрињавајуће тешком стању српског језика, културе и националног идентитета: Код нас је питање идентитета, националног језика и културе у сфери политичке манипулације

Карикатура: Горан Дивац

Положај српског језика заиста је јадан. Читао сам радове на пријемном испиту на Филолошком факултету, који морају да се пишу ћирилицом. Наша деца су готово неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом! Да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско становништво?

Овим примером професор Радивоје Микић осликао је забрињавајуће стање и „тамну страну“ положаја српске језичке политике и културе, приликом јучерашњег представљања зборника „Идентитет српског језика и културе“, у просторијама СКЗ. Радови са истоимене научне конференције, коју је прошле године организовао Одбор за српски језик СКЗ, објављени су у часопису „Узданица“, чији је главни уредник професор Тиодор Росић.

– Код нас се питање идентитета, националног језика и културе увек налази и у сфери политичке манипулације. Ако смо од Другог светског рата и раније непрекидно били жртве југословенства, данас су се тој пошасти придодале још две: глобализација и европеизација. Увек смо морали нечега да се одричемо и да нешто жртвујемо и изостављамо – рекао је Микић.

Политичари, по његовим речима, арбитрирају у питањима која нису политичка, већ су еминентно стручна:

– Пример је како преко једног сасвим специфичног именовања језика муслимана у Босни и Херцеговини заправо хоће да се отвори простор да име тог језика буде у једном тренутку наметнуто и Србима, зато не бошњачки него босански, и како наша политичка сфера постепено пристаје на те ситне манипулације које имају далекосежан циљ. Ми немамо културну или језичку политику, односно, имамо је али она по садржају и по циљевима није српска. Погледајте положај Матице српске и СКЗ. Сведоци смо да наше најзначајније установе као да делују у непријатељској средини.

Да се стање српског националног идентитета и српских филолошких прилика не побољшава, него је свакога дана све горе, упозорио је и професор Милош Ковачевић, председник Одбора:

– Српска политика не може нити сме деловати мимо српске филолошке науке, како је то до сада био случај, а што се посебно огледа у неутемељеном прихватању мањинских језика, као на пример босанског. Министарства културе и просвете су без обзира на све наше закључке, одлучила да се обучавају преводиоци за босански језик. То је невероватно. Ко може од политичара да докаже да су босански, црногорски, хрватски различити од српског језика? Да ли смо ми једина земља на свету у којој политичари не држе до речи науке.

Један од закључака Одбора је и да српски језик и књижевност морају у образовном систему добити „натпредметни статус“ какав матерњи језик и књижевност имају у појединим европским земљама.

ЈЕЗИЧКА ПОЛИЦИЈА

Сrbija не би упала у економску кризу или би се лако из ње извукла, уколико бисмо имали језичку полицију која би одређивала казне за језичке пропусте. Број тих грешака је велики у свим сферама живота. Брига о националном језику и његовом писму је озбиљан државни и друштвени задатак – рекао је професор Вељко Брборић и стање илустровао примером: – Пре неколико дана тражили смо 300.000 динара од Министарства културе за Светски конгрес слависта 2018, који је Србија добила. Одбили су нас.

ЛАВИНА

Већих проблема, по Ковачевићевом мишљењу, нема тренутно од језика и писма: – Најбољи показатељ је идеја „Политике“ и „Вечерњих новости“ да се укине ПДВ за штампање новина на ћирилици. Изазвала је лавину протеста као да се налазимо у Јужноафричкој Републици а не у Србији!

Б. Ђорђевић

(Вечерње новости, 17. 7. 2015)

Политика: Потребна нам је језичка полиција

Читајући саставе с пријемног испита на Филолошком факултету у Београду, који су морали да буду писани ћирилицом, схватио сам да су наши школарци – неписмени, каже Радивоје Микић

Илустрација: Драган Стојановић

У организацији Одбора за српски језик Српске књижевне задруге, у Београду је маја прошле године, уз учешће већег броја лингвиста, проучавалаца књижевности, књижевника и социолога, одржана научна конференција „Идентитет српског језика и културе”. Организујући ову научну конференцију, Одбор за српски језик Српске књижевне задруге желео је да покаже у каквом се стању налази научна свест о значају српског језика и културе за обликовање националног идентитета.

Годину дана потом у Српској књижевној задрузи, представљен је зборник радова са овог научног скупа, који је објављен у часопису „Узданица”, чији је издавач Факултет педагошких наука у Јагодини. О зборнику су говорили Радивоје Микић, Милош Ковачевић, Тиодор Росић, Вељко Брборић, Зоран Аврамовић и Милорад Симић. Песме Јована Јовановића Змаја „Српски језик” и „Опомена” казивао је Срба Милин.

Као што се на српски народ врше сваковрсни притисци чији је основни циљ да му се ослаби положај, тако је и сам српски језик стављен у незахвалну ситуацију (из њега се по политичким, а не научним критеријумима изводе нови језици, слаби се позиција ћирилице, као основног писма српске културе, а српска култура се разграђује и тако што се непрекидно доводи у питање сам идентитет српског народа кроз вешто манипулисање појмовима европеизације и глобализације). Потреба да се укаже и на политички аспект читавог спектра питања везаних за положај српског језика и културе, нарочито је дошла до изражаја у радовима Јелице Стојановић, Мила Ломпара, Милоша Ковачевића, Миланке Бабић и Михаила Шћепановића. Иако ови радови имају, поред осталог, и полемички карактер, иако њихови аутори настоје да укажу на недопустиво политичко арбитрирање у питањима чисто научног карактера, нема никакве сумње да баш ови радови могу бити драгоцен прилог ономе што нам већ дуже време недостаје – формулисање конзистентне језичке и културне политике која би била најмоћније средство одбране националног идентитета.

Радивоје Микић је изнео и један поражавајући податак: читајући саставе с пријемног испита на Филолошком факултету у Београду, који су морали да буду писани ћирилицом, схватио да су наши школарци – неписмени.

Српски комунисти, као људи који су – по тачној оцени Танасија Младеновића – издали свој народ, наглашава Мило Ломпар, тврдили су како нешто чврсто и солидно стварају: да би се намах све распало у прах. Ни Бриселски споразум – као логична станица на безалтернативној стази која води у Европску унију – не може створити ништа чврсто и вредно: он делује као путоказ срамоте која води у несрећу. У таквој замисли крију се елементи надолазеће ауторитарности, президенцијализма и могућег тоталитаризма: одсуство демократских садржаја јавности и обликовање културног тла погодног да створи неопходне идеолошке рационализације. Основна сврха таквог кретања смештена је у програмском запостављању и поништавању српских националних интереса.

Имамо, приметио је Вељко Брборић, разних полиција, али најпотребнија нам је језичка полиција. Указао је и на одговорност медија: више се пише о неком Микију из Купинова, него о положају Матице српске и Српске књижевне задруге. С друге стране, више се прича о бошњачком, него о српском језику. Зоран Аврамовић је питао зашто српски писци објављују књиге на латиници, а Милорад Симић је предложио да се у Скупштини Србије покрене расправа о положају српског језика и писма.

Милош Ковачевић, председник Одбора за српски језик Српске књижевне задруге, уз напомену да је стање српског језика и писма сваког дана све горе, јер се реч филолога не чује (важно је само шта говоре политичари), указао је на најважније закључке с научног скупа. У спровођењу српске језичке политике, која подразумева не само србијански, него читав српски језички и културни простор, мора се постићи усаглашеност српских научних и политичких ставова и деловања. Српска политика не може нити сме деловати мимо српске филолошке науке, како је то до сада био случај, а што се посебно огледа у неутемељеном прихватању мањинских језика, као нпр. босанског.

У процесу глобализацијских и евроинтеграцијских процеса, неопходно је да српска филологија и српска политика заједно раде на очувању српског језичког и културног идентитета.Статус српског језика не може се побољшати ако се не промени његов статус у целом образовном систему. Зато је неопходно, уз учешће свих научних, језичких, педагошких и културних установа, израдити национални концепт изучавања српског језика, српских културних вредности, и очувања ћирилице као српског националног писма.

Часопис је илустрован сликама Данице Басте.

Зоран Радисављевић

—————————————–

СКЗ на ветрометини друштвене небриге

–Наша власт дозвољава да Српска књижевна задруга – која нема дугова и има мало запослених – остане на ветрометини друштвене небриге и у опасности да – после 123 године постојања – нестане. Није тако било до 2008. године, пошто је влада Војислава Коштунице нашла начина да помогне: у томе је разлика између владања после пораза и владања после издаје. Све то дозвољавају и наше политичке странке: и националне, и демократске, и глобалистичке; и парламентарне, и ванпарламентарне. Није, дакле, истинита претпоставка да у подручјима високе политике има родољуба и разумних људи: нема их – упозорава Мило Ломпар.

(Политика, 19. 7. 2015)

Драгољуб Збиљић: Лингвисти прећуткују своју улогу и кривицу у нестајању српске ћирилице

Да ли се српски језик и писмо чувају полицијом или добрим образовањем и професорима српског језика и лингвистима који знају како да сачине добру језичку норму, пре свега?

Драгољуб Збиљић

Дана 17. јула 2015. и 19. јула 2015. године једне од ретких ћириличких дневних новина данас у Србији „Вечерње новости“ и „Политика“ објавиле су текст о јадном стању српског језика и ћирилице данас. У Новостима је о томе писано у тексту „Наша деца не знају да пишу ћирилицу“ с потписом новинара Б. Ђорђевића, а Политика 19. јула 2015. с потписаним новинара Зорана Радисављевића на страни Културе под насловом „Потребна нам је језичка полиција“. Реч је о представљању зборника радова о теми „Идентитет српског језика и културе“, објављених у часопису Узданица (за јун 2015), а промоција тог броја Узданице одржана је у просторијама издавачке куће СКЗ у Београду. Реч је о радовима са истоимене научне конференције, коју је прошле године организовао Одбор за српски језик Српске књижевне задруге.

Прегледали смо то издање часописа Узданица (јун 2015) на интернету и уверили се да нико од излагача, професора на факултетима, на тој конференцији у СКЗ, није говорио чињенично и тачно зашто је Србима нестајала ћирилица и данас нестаје па сходно томе нико није погодио како је системски маргинализована српска азбука, зашто се то догодило, који је циљ био и ко је за то кључни кривац. Они су погодили само једног кључног кривца ¬ – комунистичку власт у време Југославије и данашњу власт у Србији. А другог практичног кључног кривца или нису погодили или су га намерно прећутали. Прећутали су своју кривицу или кривицу своје „бранше“. Да су макар казали да су српски лингвисти и филолози злоупотребљени, па да на тај начин спасу макар своју душу. Не! Они и данас неће ни да спомену свој удео у маргинализацији и нестајању српске ћирилице. Они су на научној конференцији у СКЗ добро закључили ово: „Код нас је питање идентитета, националног језика и културе у сфери политичке манипулације.“ А нису хтели да закључе други део истине: стручну и научну манипулацију у области српске лингвистике.

Тачно је, дакле, да је било „политичке манипулације“, али је истина комплетна да се каже да је било манипулације и у области струке и науке. Професори који су о томе говорили изрекли су и открили само део истине. А непотпуна истина није довољно корисна. Задржавање „пепела“ на лингвистичким главама све до данас или је последица стварног незнања (можда) или је (највероватније) последица намере да (са)чувају себе и своју „браншу“ од одговорности, тј. од истине да су српски језички стручњаци за српски језик били главни практични спроводници наложене замене српске ћирилице хрватском латиницом. То је срамотно од стручњака који се предуго чувају да не проговоре о свему томе доследно, стручно, тачно и морално. Макар данас, када су ћириличка кола отишла далеко низа страну ка провалији у вези са српским језиком и српском ћирилицом.

Као језички стручњак који се том истином и истраживањима истине у вези с нестајањем ћирилице међу Србима бави већ петнаестак година непрекидно, осећам и потребу и (корисну) обавезу да о томе и овом приликом и овим поводом кажем нешто што је објективна истина.

1. Ћирилица је нестала током смишљене наложене фаворизације хрватске абецеде у Југославији и Србији

Сва важнија истраживања, а у последњих двадесетак година има их доста објављених у многим књигама, часописима, у појединим новинама, на порталима више сајтова на интернету, већи број познатих стручних истраживача, професора и других заинтересованих доказала је да српске ћирилице уопште у свему што се објављује и у свему где се користи писани српски језик српска ћирилица је сасечена и сведена на свега десетак процената у односу на српски језик на латиничком (хрватском) писму. Остатак од 90 одсто припада српском језику на латиничком, познатом и регистрованом у свету хрватском писму. Ми смо у „Ћирилици“ прошле године објавили књигу „Ћирилицоцид“ у којој се потврђује да је практично дошло до убијања (масовног замењивања) ћирилице тачно после 1954. године, после Новосадског договора када се, практично, постављало главно питање: како да се изврши, како је тачно тада наведено, „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. И то је насилном и сваком другом смишљеном и планираном фаворизацијом латинице и манипулацијом власти и лингвиста извршено за петнаестак година у пракси између 1954. и 1969. године. Дакле, за петнаестак година у Југославији и Србији је урађено приближно оно што је српској ћирилици било намењено у окупације Срба и Србије у Првом светском рату (1914-1918). У рату је био извршен стопостотан ћирилициоцид (забрана ћирилице и њена замена гајицом), а после Новосадског договора (1954) ћирилицоцид је изведен у 90 процената писаног српског језика.

Наравно кривац за ћирилицоцид се сам открио и забележен је у литератури, највише у објављеним излагањима у вези с Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику и писму (1954. и 1955. године) у часопису Летопис Матице српске. Из свега што је речено тамо не може се ништа друго закључити него то да је постојао налог комунистичке власти о латиничењу Срба, тј. о замени српске ћирилице хрватском латиницом. И то је остало забележено и о томе постоји истраживање објављено као прилог књизи Д. Збиљића „Срби на туђем писму“ (Ћирилица, Нови Сад, 2010). Дакле, кривац за ћирилицоцид се није смео спомињати све док није пао комунизам, јер је комунистичка власт спровела налог о коначном латиничењу Срба. Наравно, комунисти су то наложили а спровели су то лингвисти преко увођења тзв. двоазбучја, јединог у свету за језик Срба. И тачно је речено да је незгодно забранити ћирилицу јер је она забрањивана у окупацијама Срба, па је сада употребљен мудрији и ефикаснији и перфиднији начин. Латиничење је спроведено фаворизацијом латинице преко лажног уникатног у Европи и свету тзв. богатства двоазбучја. А то „богатство дваозбучја“ преко увођења алтернативног писма, тј. параписма за Србе да би се српска азбука истисла из употребе.

Дакле, кривци – практични извршиоци налогодаваца у пракси – јесу српски лингвисти и филолози без којих се није могла спровести фаворизација хрватске латинице и одузимање српској ћирилици националног симбола и националне вредности. Комунистичка власт извела је маргинализацију и замењивање српске азбуке хрватском абецедом кроз злоупотребу српских лингвистичких институција – Матице српске, САНУ, Института за српски језик и лингвиста у њима који су плаћени и задужени за нормирање књижевног језика Срба..

Наравно, почетак рата против српске ћирилице у окупацијама Срба био је много раније. Тај је рат католичанство назначило већ 1060. године када је на црквеном синоду у Солину (предграђу данашњег Сплита) бачена нека врста праве анатеме на ћирилицу овим речима: „ћирилица је ђавољи изум“. У историји окупација над Србима и у културној историји било је много забрана ћирилице Србима насиљем, ширењем страха, као и доношењем више уредаба и закона о забрани ћирилице у корист хрватске латинице.

И данас су основни кривци за антиуставно деловање против одредбе о службеном српском језику на ћирилици у Члану 10. Устава Србије и за несметано настављање латиничења Срба српске власти које спроводе уставну одредбу о ћирилици само у државним канцеларијама, а не и изван њих. Српски лингвисти у институцијама су не мањи кривци јер они, без обзира на обавезе у вези с ћирилицом по уставној одредби, и даље одузимају суверенитет српској азбуци тако што неће да усагласе своју правописну одредбу у складу с уставном обавезом и у складу са светском праксом у којој нико више не нормира два писма за један језик и један народ, јер никоме другоме не пада на памет да дели свој народ на два писма у свом језику, осим српским лингвистима и филолозима.

Оживљавање ћирилице и њено очување могуће је било и раније и данас на један једини начин, а то је онај начин који већ хиљадама година постоји у свету: српски језик мора се нормирати у језичким институцијама у вези с писмом само тако како се то ради свуда другде у целој Европи и свету. Враћањем пуне суверености српској ћирилици као једином писму, како је међу свим православним Србима било све до 1954. године и до када су сви православни Срби свој језик редовно писали својим писмом ћирилицом. То је једино могло да буде тако и само се тако могло чувати било које па и српско писмо.

2. Правописна норма с алтернативним писмима гуши српску ћирилицу и у коначном је убија

Тај се неправедан однос према ћирилици у правописном решењу питања писма у двоазбучју лако сам собом огледа. Сваки језик и народ у свету има нормиран свој језик с једним писмом. Само су за Србе и њихов језик српски лингвисти у институцијама одузели суверенитет свом писму и увели му друго писмо (хрватско) за алтернативу, а онда се та алтернатива раније смишљено и намерно, а сада и по навици више користи на рачун српског писма. Дакле, неправедан је однос ћирилице с латиницом сасвим очигледан, чим је свом писмо уведено као конкуренција друго писмо које је имало велику подршку ради наметања тог туђег уместо српског писма.

Ту је неправедно и то што је манипулативно истицано да латиница треба да има предност (то, рецимо, и данас истиче стално Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, а Одбор је тај који се за то највише питао и пита о судбини српског стандардног језика и писма ћирилице). Дакле, уведен је апсолутно неравноправан однос према српској ћирилици. самим тим чим је једино ћирилици уведено параписмо као конкурентско писмо које се, уз то, у пракси фаворизује. То је недопустиво према целокупној светској пракси у решавању питања писма у свим другим језицима и народима.

3. Забрана ћирилице и увођење хрватске латинице у Првом светском рату

Рекосмо малопре, зачетак рата против ћирилице и њен суноврат документарно се везује за 11. век и тај се рат против српског писма све више појачавао. После је стигло више забрана српске ћирилице посебно у 18, 19. и 20. веку,а и у овом 21. веку имали смо недавно понављано више пута насилно разбијање ћириличких табли у Вуковару од екстремних антићириличких Хрвата чекићима.

Суноврат, тј. окупацијска прва забрана ћирилице у Србији (а изван Србије већ 1914) догодио се тачно 1916. године, по упаду аустроугарских војника у Првом светском рату када се Српска војска морала повући из Србије преко Албаније у Грчку. Те године па све до ослобођења Србије крајем 1918. године свуда у Србији је први пут владала хрватска латиница, јер је српска ћирилица била строго забрањена. После ослобођења ћирилица је враћена и била је код Срба православаца практично једино писмо све до ослобођења Југославије 1945. Тада је већ било прелазака на латиницу код комуниста, али је ипак владала као 99-процентно писмо Срба све до 1954. година, до Новосадског договора који је организовала злоупотребљена Матица српска када је формално усвојена равноправност „латинице и ћирилице“ (баш по том редоследу) а суштински је спровођен споменути налог о „постепеној замени ћирилице латиницом“, што је у пракси и у Србији извршено за петнаестак година после Новосадског договора (1954-1969). Све од тада српска ћирилица је падала у проценту и у Србији. Било је периода када се њен проценат прилично повећао у време 1990 до 2000. године, а онда је почео нови суноврат српске азбуке у Србији. Он је данас само нешто успорен после оснивања више удружења за одбрану српске ћирилице, али та одбрана није могла да буде довољно успешна, нити ће моћи да буде успешна све док српске језичке институције не ускладе решење питања српског писма према пракси у решењу питања писма у Европи и цело свету. Удружења ту не могу много да учине, све док одбрану ћирилице не преузму у пракси плаћени људи у органима државе и плаћени лингвисти у институцијама за српски језик и писмо. Воља у удружењима без новца и практичних овлашћења не може довољно да учини у корист ћирилице.

Тај процес замењивања српске ћирилице хрватском латиницом текао је редовно и несметано све до данашњих дана. Зато је положај и поразан статус српске ћирилице данас сличан свуда на језичком подручју српског језика. Исто је за ћирилицу и у Шумадији и у Војводини, и у Републици српској, и на Косову и Метохији (тамо је још и понајтеже јер је реч о делу Србије насилно извученом из надлежности Србије.

Ситуација у Војводини није драстично за прогон и замењивање ћирилице видније боља ни гора него у целој Србији. Понегде, у зависности од локалних власти у појединим градовима, догоди се да ћирилице има чак и нешто више у Војводини него у појединим градовима остатка Србије. У Београду се, на пример, проценат изгнане ћирилице приближава проценту изгнане ћирилице у Новом Саду. Али, уопште, прогон ћирилице ширем Србије је приближно исти. И то није ништа чудно. Замењивање српске азбуке хрватском латиницом ишло је нешто брже понекад у Војводини, а понекад се кретало брже у остатку Србије. Углавном је то све приближно исто јер је замењивање ћирилице латиницом важило за целу Југославију, а не само за Војводину и други део Србије. Свуда је однос према ћирилици и био и остао до данас исти после 1954. године. У томе су свуда у Југославији власти и институције лингвистике имали приближно исти однос према ћирилици. Истина, увек је у Хрватској било мање ћирилице, а данас ју је тамо, наравно, најмање. У Босни и Херцеговини, у Федерацији БиХ ћирилице ретко има, а нешто више је има у Републици Српској. Раније, у време првог руководства у Републици Српској је било највише ћирилице, али се она данас и тамо смањује и приближава се и тамо проценту ћирилице у Србији. Македонија је, наравно, одавно на ћирилици јер Македонцима није уведена латиница као друго писмо. У Словенији је, разуме се, увек било мало ћирилице, јер словеначки језик користи само латиницу. Црна Гора је карактеристична по томе што је та српска ћириличка земља раније сада под латиничким писмом које увелико преовлађује. Срби се тамо труде да сачувају српску азбуку у тешкој борби за име свог језика и за своје ћириличко писмо.

На Косову, тамо где у енклавама Срби имају некакву власт и некакво право, има мало више ћирилице, а тамо где су Срби практично окупирани, српске ћирилице готово да нема.

4. Како други народи немају данас проблеме са својим писмом у свом језику?

Руси и Грци, на пример, као и сви други народи, Мађари, Енглез, Немци, Французи и сви остали чувају подједнако добро своје писмо јер га сви чувају на исти начин – једноазбучјем у свом језику. Лако је угледати се на све њих, али то се не може догодити све док наше институције за српски језик не схвате да и Срби поново морају имати своје суверено писмо у свом језику, а то значи само ћирилицу без икаквог и ичијег другог алтернативног писма у писању свог језика. Сва друга писма с језицима ваља учити, али треба и Срби као и сви други народи да врате једно писмо за писање свог језика.

Без тога не можемо се ни на кога угледати и једино ћемо стално све више губити своје ћириличко писмо.

5. Србима је ћирилица увек била изузетно важна за (о)чување идентитета, слободе и за опстанак

Нормалним, образованим људима у Србији требало би да је познато зашто је важно сачувати своје писмо. Срби су, као православан народ, крштени на ћирилици и српска култура без ћирилице враћа се на почетак. Када и ако би се догодило да ћирилицу у потпуности заменимо латиницом, ми бисмо се у идентитету потпуно удаљили од самих себе, па Срби на латиници не би више били оно што су вековима били. Српски идентитет би без ћирилице био буквално угрожен и Срби би без ћирилице постали много лакша мета за католичење и асимилацију и упутили би се, практично, путевима којима су отишли у неповрат Срби католици који су писали свој језик латиницом. Србима је, као народу, ћирилица посебно важна јер се делу Срба већ догодило да су постојали дотле док је постојала ћирилица. Без ње Срби католици су асимиловани и нестали. Срби православци се сада упућују на злосрећне путеве Срба католика.

Непријатељ Срба и ћирилице, какав је био, на пример, и генерал Стјепан Саркотић у Првом светском рату није случајно српску ћирилицу упоредио са „српским борбеним средством које треба уништити“, тј. заменити. И он је ћирилицу био забранио у Босни и Херцеговини када је био председник Владе и увео је уместо ње хрватску латиницу.

Дакле, свако би од Срба ваљало да схвати да је Србима много важно да сачувају ћирилицу, јер Срба може сигурно бити само док буде српске ћирилице. Без ње Срби су били увек угрожени и били би без ње све угроженији.

6. Много је одгојено антићириличара

Реч је о великим непомирљивостима према Србима оних који исувише мрзе ћирилицу зато што је овај ћирилички састав национално српско писмо. Међу великим мрзитељима српске ћирилице, нажалост, све је више несвесних, биолошких Срба или национално бивших Срба. Помирљивиост свих њих готово да је немогућа.

А једини излаз у очувању српског писма и самих Срба и њихове културе јесте у рукама српских државника и српских лингвистичких институција. Ако оне донесу одлуку да врате апсолутну сувереност у нормативан српски језик, тј. ако усагласе правописно решење у једноазбучју с одредбом у Члану 10. Уставу Србије и са светском праксом у решењу питања писма за сваки језик у свету, та ће се помирљивост успоставити само у том таквом поступку српских државних органа и српских лингвиста у институцијама. Без тога, никаква је будућност ћирилице.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5fN

Categories: Аз и буки