Слободан Јанковић: Ко је италијански политичар Вендола кога велича „Политика“

ss-face-240Београдска „Политика“ је 7. јула 2015. године објавила интервју са Никијем Вендолом, италијанским политичарем, и у наднаслову га представила као „лидера италијанске левице“. На тај чланак реаговао је др Слободан Јанковић, али је „Политика“ одбила да објави његов прилог.

Доносимо прво интервју са г. Вендолом, а онда и чланак др Јанковића, кога Центар за конзервативне студије (чијом љубазношћу смо и добили то реаговање) представља као  „најбољег познаваоца италијанске политичке сцене код нас“.

ИНТЕРВЈУ: НИКИ ВЕНДОЛА, лидер нове италијанске левице

Европа ће упасти у кошмар ако се одрекне Грчке

Брисел наређује Ципрасу и захтева од њега да настави да крши људска права Грка. Јер, ако се старцима не пружају лекови, а деци се одузима кров над главом, то је кршење основних статута на којима је Европа утемељена

Фото: З. Шуваковић

Фото: З. Шуваковић

Најважнија ствар је да се грађанину као појединцу врати могућност да учествује у политичком процесу, које му је у оваквој Европи практично онемогућено

Данашњи европски лидери заборавили су да је социјална држава најјачи и најважнији контрапункт фашизму. Социјална одговорност је у ствари најважнији инструмент за конструкцију демократске Европе. Ситуација је драматична кад у цивилизованој Данској имате двадесет одсто ксенофобичних људи, кад у Бугарској и Мађарској политичари имају симпатије према фашизму, кад у Британији Камерон побеђује правећи кампању против имиграната. Кад се према имигрантима у Француској понашају као према варварима

„Идемо у Атину да искажемо солидарност с грчким народом, Алексисом и његовом владом. Али, пре свега хоћу да подржим идеју о Европи чија друштвена суштина пропада под касапским ножем Брисела и Берлина, каже Ники Вендола, најпопуларнији италијански политичар леве оријентације, предводник идеје о новој левици и човек који је препородио југ Италије, тачније регион Пуље, географску штиклу, пету и мамузу италијанске чизме.

Право је чудо да су становници Пуље (четири милиона Италијана) бирали, подржавали и данас се куну у таквог човека као што је Вендола, који по духу и спољашности одскаче од стереотипа о конзервативном југу: На уху поносно носи дијамантску минђушу, поклон од његовог партнера Еда, с којим живи у слози у својој породичној кући у градићу близу Барија, своју деведесетогодишњу мајку диже у звезде и с њом Ед и Вендола највише воле да проводе топле медитеранске вечери. Дипломирао је на филмском редитељу Паолу Пазолинију, често цитира Сервантесовог „Дон Кихота” и Шекспира, Ганди и Мартин Лутер Кинг су му били идоли у дечаштву.

За десет година и два узастопна мандата колико је обављао дужност председника Пуље стекао је поверење јужњака, репутацију иновативног и продуктивног лидера. Велике неискоришћене пољане и напуштене старе куће предао је у руке стотинама младих кооператива, вешто рукујући фондовима Европске уније и презентацијом пројеката за оживљавање југа.

С Вендолом сам разговарала више сати до касног послеподнева у Барију, 25. јуна, последњег дана његовог другог мандата, када је после десет година даноноћног рада најзад одлазио кући да одахне. Његова битка тек почиње, хоће да допринесе јачању нове европске левице, да створи италијански Подемос, да подржи људе који се боре против уништавања Европе, да северу супротстави Медитеран и југ, његову инвентивност и енергију. Себе је у једном тренутку овог интервјуа представио као „популистичког антипопулисту”.

„Ја нисам као Бекетово лице које живи чекајући Годоа. Левица увек некога чека. То је у комунистичком менталитету, да чека да се појави неки непознат фактор који ће га спасти.”

Сада, на путу за Атину, каже да „Европа упада у кошмар ако замишља да може да опстане без своје цивилизацијске колевке, без Грчке.

Зашто мислите да је Европа у кошмару, да је на путу да саму себе уништи?

То је питање које захтева дужи одговор, али се најбоље види на примеру актуелних догађаја у Грчкој. Велики Сан о Европи не може да преживи, уколико се из њега избришу људска и социјална права. Ако Европа мисли да су демократска средства која легитимно користи Ципрас неспојива с њеним садашњим устројством, она упада у дуг и тежак кошмар. Грчка борба против стезања каиша, искуство шпанског Подемоса и онај човек који је дошао из земље на крају света, папа Фрања буде наду. они су једини гласови који се дижу против ове ситуације у свету на начин који није реторички. То су једини политички гласови који се дижу против диктата финансијског сектора.

Шта замерате данашњој левици, каква она треба да буде?

Свако ко је данас близак левици морао би да се ослободи реформистичких заблуда. Илузија је да можеш да јашеш на дивљем либерализму и да га оседлаш по теби прихватљивим мерилима. Болест либерализма  подједнако је тешка у целом свету и не може се зауздати реформама. Лула да Силва у Бразилу био је карактеристичан за латиноамеричку модерну левицу, али је она упрљана финансијским скандалима. Социјализам у Европи је практично уништен. Не можете назвати социјализмом оно што ради Оланд у Француској, у Немачкој социјалисти владају заједно с Меркеловом, а социјалисти на северу Европе губе изборе. Данас је дошао крај хипотезе о умереној левици. Левица данас има два противника у својим разређеним групацијама: радикализам без политике и реформизам без душе.

Шта то радикално треба да уради левица и како?

Морамо да се суочимо с најрадикалнијим питањима у овом тренутку – очување животне средине, фундаментализам који је опасан ма с које стране да долази, права полова. Истовремено, имамо обавезу да не напуштамо политички терен, терен алијанси с различитим групама. Морамо бити способни да у срцу останемо радикални а да нам глава остане спремна за праве реформе.

Па какве су то праве реформе?

Оне које овом појму враћају прогресивни смисао. Реформе у Европи данас подразумевају погоршање услова рада, више рестрикција, приватизација јавних добара… Данас реформе значе мање права људима и радницима. Културна хегемонија „чикаго бојса” која је примењена у чилеанској лабораторији променила је значење реформи. Мислим на групу чилеанских економиста који су се обучавали на Универзитету Чикага и који су по повратку у Латинску Америку добили значајне позиције, као економски стручњаци и саветници у многим десничарским режимима које је подржавала ЦИА.

Како се то види на примеру Грчке?

Ево примера стања у Европи: Брисел наређује Ципрасу и захтева од њега да настави да крши људска права Грка. Јер, ако се старцима не пружају лекови, а деци се одузима кров над главом, то је кршење основних статута на којима је Европа утемељена. Хомо економикус је постао много важнији од хомо грађанина.

Шта намеравате да урадите на политичком плану у Италији? Да ли планирате неку нову партију или покрет по угледу на шпански Подемос?

Пажљиво пратимо шта се збива с покретима левице у Шпанији. Наравно, ниједан модел не може се тек тако увести у Италију. Постоје многи интересантни покрети унутар Демократске партије Италије. Занима ме разговор с левим крилом те партије. Преовлађује мишљење да је премијер Матео Ренци отишао ка центру и да се клања диктату из Брисела и Берлина. Желели бисмо да створимо једну снагу која не би била искључиво посвећена политичким циљевима, већ и циљевима цивилног друштва. Најважнија ствар је да се грађанину као појединцу врати могућност да учествује у политичком процесу, које му је у оваквој Европи практично онемогућено.

Чему се надате у Европи? Зашто мислите да је сат историје померен уназад за читав један век?

Кад данас читате италијанске, или француске, британске новине, питате се у којој то години живите: национализам, ксенофобија, протеривање несрећника, све је то аргумент да се упитамо где иде иде ова прича. Истина је да Европа уништава саму себе. Европа је само инвенција, замисао. Она никад није постојала. Постојали су само велике колонијалне силе које су одлучивале о судбини света. Идеја се родила у време фашизма како би се из њега избавила и конструисала нову антинационалистичку Европу.

Како се десило да упадне у дефицит демократије?

Уместо да разумемо да је криза наступила због пренадуваних финансијских послова, због лажне економије и луде уобразиље да новац може да се продукује без рада, политичари су изгубили моћ, а њу је преузела финансијска елита. Европа са својим десним и левичарским естаблишментом предлаже само поједностављен рецепт: да би се рачуни државе довели у ред морате уништити социјално одговорну државу. Заборавили су да је социјална држава најјачи и најважнији контрапункт фашизму. Социјална одговорност је у ствари најважнији инструмент за конструкцију демократске Европе. Ситуација је драматична кад у цивилизованој Данској имате двадесет одсто ксенофобичних људи, кад у Бугарској и Мађарској политичари имају симпатије према фашизму, кад у Британији Камерон побеђује правећи кампању против имиграната. Кад се према имигрантима у Француској понашају као према варварима.

Ви сте један од ретких италијанских политичара који је у ратним годинама бранио Србе?

Да, полемисао сам с многим левичарима у Италији који су нападали само Србе због силовања и ратних злочина. Чак сам написао и један текст за ваше новине у којима сам био против стереотипа да је силовање етнички чисто српски злочин. Такође никад нисам могао да прихватим нити да поверујем у црно-белу слику ратова у бившој Југославији.

Комуниста сте и геј, а југ вас воли и подржава. Шта сте то учинили с овим регионом да постанете тако популарни?

Утицао сам да се промени слика о југу који је раније био синоним за мафију. Данас су у Пуљи дошли на прве стране инвентивни, радни људи, 17 одсто италијанске соларне енергије долази из овог региона, имамо десетине филмских студија које финансира ЕУ, наши млади људи не одлазе више да живе на северу, добили су своје домове културе, своје радионице, сами управљају малим предузећима. Овај наш Медитеран је опет место где се живи и ради лепше и хуманије него на северу.

Зорана Шуваковић

(Политика, 7. 7. 2015)

Слободан Јанковић: Вендола, вођа италијанске левице, „мало морген“

Политика је 7. јула објавила интервју у коме велича политички рад италијанског политичара Никија (скраћено од Никита, по Хрушчову) Вендоле, под насловом: „Европа ће упасти у кошмар ако се одрекне Грчке”, а у поднаслову се наводи како је он, ни више ни мање, него „лидер нове италијанске левице”. Ова тврдња је, међутим, далеко од истине, а и сам уводни део текста је, благо речено, необјективан. (Случајно, или не, поменути текст је објављен дан након текста „Успон хомосексуализма” Мише Ђурковића).

czks

Ко је Ники Вендола? У питању је италијански политичар и активиста за права хомосексуалаца, који је био и руководилац геј асоцијације у Италији Арћигеј, у младости познат по нудистичком протесту против владајуће Хришћанске демократије. Све до реформе италијанске политичке сцене био је члан Италијанске комунистичке партије (Partito Comunista` Italiano), да би потом постао члан нове Партије комунистичке обнове (ПКО) (1991).

Први пут је кандидат за скупштину 1987. и са мање од 11 хиљада гласова не постаје посланик. Међутим, као особа која је појединачно добила највише гласова од кандидата ПКО у Барију-Фођи, са укупно 5448 гласова постаје посланик у италијанском парламенту 1992. године. Остаће у парламенту све до 2005. године. Тада се кандидује за председника региона Пуља на југоистоку, пети, Италијанске чизме. Иако су његова партија, и он као њен представник, добили свега 5,09 одсто гласова на регионалним изборима, Вендола је изабран од стране леве коалиције за председника региона.

Пошто је на парламентарним изборима 2008. Партија комунистичке обнове, која је тада почела све више да ставља акценат на права ЛГБТ особа, добила мање од пет одсто гласова, није успела да уђе у италијански парламент. То је био неуспех од кога се до данас нису опоравили. Вендола ће, тада већ председник региона Пуља, основати нову партију која учествује на изборима за европски парламент 2009. и успева да у граду од преко 300 хиљада становника лично освоји целих 16.266 гласова. На нивоу целе Италије нова странка је добила 220 хиљада гласова, колико је отприлике гласача само у Барију, највећем граду региона Пуља.

Вендола се не предаје и ускоро оснива нову странку Левица, екологија и слобода (Sinistra, ecologia e liberta – SEL), која је заправо коалиција мањих странака левице и зелених. Ова странка на регионалним изборима 2010, који су одржани у 9 региона, осваја укупно 3,03 одсто гласова, али због предизборне коалиције с осталим левичарским странкама, Вендола опет бива изабран за председника региона. Овај, нови вођа левице, према тврдњи новинарке Политике, који је малтене неки италијански Ципрас, на таласу успеха Сиризе и касније Подемоса у Шпанији, други пут у политичкој каријери покушава да ван оквира веће коалиције или комунистичке партије освоји неко место у парламенту. Тако се његова мини коалиција удружила са још мањим групама и на изборима 2014. самостално изашла на изборе за европски парламент на коме традиционално гласа мањи број људи. Поред тога што Вендолу подржавају ‘европејци’ његова листа Другачија Европа са Ципрасом, освојила је 4,03 одсто гласова изашлих, односно милион и сто хиљада гласова, па није прошла цензус. На тим изборима је његова листа у гласачком округу Бари (који обухвата Бари и низ других градова) од 1.760127 људи колико их је гласало, добила свега 70042 гласа. Ето колику подршку народа има Вендола у Барију и околним градовима. Његова странка удружена са неколико других покрета је неславно прошла и на овогодишњим регионалним изборима у Пуљи, али је опет била у предизборној коалицији са странком Матеа Ренција и другим левичарима.

Вендола, који је себе снимио 2013. у једном документарцу као Христа у политици, није никакав италијански Ципрас, а ни вођа нове италијанске левице. Ради се о типичном мејнстрим политичару, геј космополити, дакле новом моделу и узору какав се пропагира у Бриселу и уопште на Западу. Као таквог је и поред минорне подршке у гласачком телу био посланик, а у два мандата и председник региона Пуља који је оставио у великим дуговима после одласка са власти.

Зарад истине и објективног извештавања јавности, Политика, као угледан и поштован дневни лист, треба да избегне исклизнуће у сензационализам.

др Слободан Јанковић

(Фејсбук страница Центра за конзервативне студије, 22. 7. 2015)

Наслов и опрема: Стање ствари


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5f3

Advertisements


Категорије:Разномислије

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s