После свега што је претходило комеморацији у Сребреници – од припрема енглеске резолуције у седам верзија, па до притварања и ослобађања Насера Орића у Швајцарској и претећих и уцењивачких порука из Сарајева – могло се наслутити да ће појава премијера Србије на одавању поште муслиманским жртвама представљати велики ризик по његову безбедност. Није било тешко предвидети да ће се у маси од неколико десетина хиљада људи наћи и велики број оних који у Сребреницу нису дошли из пијетета, већ због ретке прилике која им се указује да непосредно испоље мржњу према српском народу и премијеру Вучићу као његовом представнику. „Спонтани поздрави” почели су добацивањем увреда, настављени каменицама и претворили се у по живот опасни стампедо.
Фото: АП
Узалуд је наша полиција упозоравала премијера на ризик одласка у Сребреницу. Он је, очигледно, више волео да се ослони на сопствену и процене својих саветника како би својим налогодавцима и покровитељима из САД и Европске уније још једном посведочио своју послушност и приврженост политици помирења у региону. У сваком случају, рачунајући на општу амнезију на страни босанских муслимана или бар спремност да се и они укључе у поправљање међунационалних односа на територији бивше Југославије, испустио је из вида сопствене речи изговорене 20. јула 1995. године: „… Па, ви бомбардујте, убијте једног Србина – ми ћемо сто муслимана! Па, да видимо сме ли међународна заједница или било ко други да удара на српске територије, може ли се тако понашати са српским народом!”
Да је премијер потценио памћење масе окупљене у Сребреници било је јасно у тренутку када је почела да га гађа каменицама, а какве су јој биле праве намере постало је више него очигледно када је јурнула ка њему и његовим пратиоцима. У блиском сусрету са гневном масом Бог је премијера Вучића, несумњиво, чувао, јер је остао само без наочара, те би можда требало да 11. јул убудуће слави као свој други рођендан.
Фото: Танјуг/Б. Васковић
После неуспелог покушаја убиства српског премијера уследиле су и оцене како је и због чега дошло до напада на њега. Бил Клинтон је оценио да је Вучић сам крив јер је закаснио, полицајци Федерације рекли су да је искључиви кривац српска страна (што се баш и не може закључити према снимцима), а најсмешнија била прича Бакира Изетбеговића, који је Вучићу гарантовао безбедност и требало да буде уз њега као прави домаћин. Он се чудио што му се Вучић не јавља, а он га је два пута звао телефоном… Муслиманске верске вође – после неуспелог линча премијера – поручиле су му да ће бити драг гост кад дође са признањем да је у Сребреници почињен геноцид… И за овдашње припаднице владиног сектора Вучић такође на неки начин крив за то што су га каменовали – није ни требало да иде у Сребреницу после атмосфере створене у Србији пре 11. јула.
Уследиле су изјаве званичника БиХ, оштре и најоштрије осуде напада на Вучића (Изетбеговић је био „посрамљен” што се оно догодио). Као што је и ред у таквим околностима, оснивају се и осниваће се комисије, које ће испитивати и испитивати ко је и где затајио, ко је нешто знао или није знао и због чега оно што је знао није јавио ономе ко треба нешто да предузме… па ће се једнога дана можда и сазнати ко је и како организовао овај мучки напад на Александра Вучића и где је, рецимо, у том тренуцима био његов домаћин. Који га је пустио да сам пође кроз побеснелу масу и на својој кожи осети како изгледа „топли зец”.
Фото: Танјуг
Одавање поште погинулима довело је у Сребреницу и више бивших и садашњих истакнутих србомрзаца: од неосуђених ратних злочинаца као што су Бил Клинтон и Медлин Олбрајт (а није немогуће да се негде у маси скривао и прерушени Насер Орић; неки медији су јавили како је у нападу учествовао и његов син, али о томе нема званичних доказа), до њихових многобројних саучесника и потомака саучесника, не само из Босне и Херцеговине, већ и из региона, па тако и из Хрватске.
Бајкери са хрватским регистрационим таблицама нису случајно или као туристи дошли у Сребреницу, већ несумњиво са намером да присуствују одавању поште жртвама, али можда и из неких других побуда.
Шта о томе говори њихова одећа? Већина је имала мајице на којима се види број 8.732 (толико је сахрањених у Поточарима), а испод њега и две енглеске речи: Don’t forget (не заборавите).
Фото: Анадолија
На јакни једног њиховог колеге, међутим, чита се нешто друго: Handzar Croatia, a ту је и ханџар, крива турска сабља, симбол 13. нацистичке брдске дивизије Ханџар, основане у Босни (тадашњој територији Независне државе Хрватске) 1943. године. Ханџар дивизија позната је и под именом Прва хрватска дивизија. Откуд – хрватска? Отуд што су се муслимани од 1941. до 1945. године изјашњавали као Хрвати муслиманске вероисповести. Они су називани и „цвијет хрватства”, док је Босна и Херцеговина била „душа и срце Хрватске”. У Ханџар дивизији скоро сви официри и подофицири били су Немци, а сви су њени припадници носили фесове, те су у народу називани „фесароши”.
Хитлер се одушевљавао исламом. Био је уверен да му муслимани могу бити изузетно корисни савезници, јер ислам ствара неустрашиве војнике којима обећава одлазак у рај када за њега погину.
Фото: Youtube
Војници и официри Ханџар дивизије положили су заклетву Хитлеру и Павелићу, а њен оснивач, Химлер, прихватио је теорију да Хрвати – па тако и босански муслимани – нису Словени, већ чисти Аријевци готског или иранског порекла.
Ханџар дивизија била је страх и трепет у Босни, Хрватској и Срему – над мирним српским становништвом је починила безбројна зверства и у историји остала забележена под надимком „злогласна”.
Фото: sandzak-fanshop.com
Тешко је претпоставити да је бајкер случајно одабрао баш јакну са знаком Ханџар дивизије и да никада није чуо за њене „подвиге.” Пре ће бити да је бајкер мислио да ће на овај начин најнепосредније показати на чијој је страни и уједно послао отворену поруку свима који се залажу за међунационално помирење и успостављање нормалних односа у региону.
Срећно избегавши линч у Сребреници, по повратку у Београд, премијер је у свом карактеристичном патетичном стилу саопштио јавности да, упркос свему, његова рука помирења Бошњацима остаје испружена. Затим је прешао са речи на дела, па је позвао сва три члана Председништва БиХ да у најскорије време и заједно дођу у посету нашем главном граду.
Они су прихватили позив, па ће у Београд допутовати већ идуће среде. А повод? Па, зар премијеров испружена рука и његов позив нису довољан повод?
Штета је, само, што се ни премијер, ни његови саветници из земље и иностранства или припадници невладиног сектора нису сетили да би чланове Председништва БиХ позову да 5. августа присуствују заједничкој акцији влада Србије и Српске, обележавању дана страдалих и прогнаних Срба. Др Иванић, Човић и Изетбеговић би својим доласком на најбољи начин одговорили на Вучићев гест одласка у Сребреницу, и свакако би више допринели смиривању и побољшању односа у региону уместо празних речи и фотографисања уз руковања и осмехе пред камерама.
Мора се, нажалост, признати да за ову посету на дан петог августа постоји једна непремостива препрека. Као што то чини годинама, Хрватска ће и овог петог августа војном парадом у Загребу прославити величанствену победу у Домовинском рату и протеривање 220.000 својих грађана српске националности. Што значи да би се на Вучићев позив могао одазвати само др Младен Иванић, али ни то није сасвим извесно.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5dX
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар