Владимир Лепјохин: Русија може опстати само ако буде конкурентна свом главном противнику – Западу

Масовни протести на постсовјетском простору, са се у низу нашла сунчана Јерменија, наводе на размишљање о томе шта је револуција – болест или лек?

lepjohin

Владимир Лепјохин

Западни „доктори“ уверени су да револуција лечи болести ауторитаризма. У Русији је обрнуто: већина становништва је уверена да је сваки бунт – испољавање болести друштва. Само, чиме ту болест лечити?

О томе у нашој земљи нема јединственог мишљења.

Постоји пет основних страних термина којима се уобичајено означавају социјалне промене: револуција, еволуција, модернизација, реформе и трансформација.

Пошто је Русија преживела две револуције 1917., а затим „катастројку“ 1985.-1991., већина њених грађана не жели следеће „велике потресе“.

Одбацујући и совјетски експеримент и „горбчовска бацакања“ током 90-их година прошлог века, руски грађани су желели реформе уместо којих је у нашој земљи почела прозападна трансформација свих својстава живота. И данас се у Русији опажа преосетљивост и на либералне реформе и на прозападну трансформацију. Али, шта онда може да буде формат развоја земље?

Оставићемо по страни појмове „реформа“ и „трансформација“, јер први значи само промене које могу имати како знак плус (прогрес), тако и знак минус (регрес), а други је – само промена форме. Осврнућемо се на практично значење термина „револуција“, „еволуција“ и „модернизација“.

Руске елите данас говоре о важности еволуције као о постепеном и стабилном развоју без великих скокова и наглих преокрета. Ипак, да ли је за Русију прихватљив еволутивни пут? И може ли он да спаси нашу земљу од „мајдана“?

Кијевски Мајдан

Кијевски Мајдан

Ова питања постала су предмет разматрања на недавном заседању клуба „Зиновјев“ у агенцији „Русија данас“ на тему „Револуција, еволуција, реформе, модернизација: проблем концепције руске историје“.

По мишљењу Сергеја Бабурина, еволуција је – алтернатива револуцијама. Самим тим он је савременој руској квазиелити, чији већи део разбија главу над питањем шта супротставити будућем московском или питерском (петроградском) мајдану, показао став колективног несвесног. Нажалост, том већем делу за сада не пада на памет ништа сем „стабилног развоја“.

Заправо, „стабилан развој“ у Русији данас постаје алтернатива, не толико револуцији колико покушајима модернизационо-мобилизационе политике и зато се претвара у пад темпа економског раста и у тривијални застој.

Са мном се сигурно неће сложити они за које је „стабилност“ прихватљивија“ од свих промена.  Одговорићу им тезом о томе да су стабилност застоја и стабилност развоја – принципијелно различите свари и зато термин „стабилност“ треба разумно користити – иначе, он ће се из алтернативе револуционарним потресима претворити у антипод развоја, и према томе, у претпоставку раста протестних расположења.

Неприхватање револуција као наглих, рискантних и вештачких промена од стране већине руских грађана више је него оправдано, јер, револуција је – својеврсни „прелазак на траку из супротног правца“. Али, шта је онда томе реална алтернатива? Спора вожња? Путовање у супротном правцу? Не, само кретање својом траком у складу са саобраћајним прописима.

У том смислу алтернатива револуцији не могу да буду реформе, трансформисање и еволуција. То може да буде само модернизација – као путовање великом брзином, али својом траком – односно, убрзане али планиране системске и вођене промене.

Алтернатива револуцији може да буде само модернизација.

Када је пре безмало две године Јерменија тек почела да се окреће у правцу интеграција у будући Евроазијски економски савез имао сам прилику да на заседању клуба „Грибоједов“ у Јеревану говорим о неопходној модернизацији те земље.

Један од аргумената у корист чињенице да је неопходно да руководство Јерменије припреми национални модернизациони план и да га затим достави Евроазијској економској комисији као услов за улазак у ЕАЕС, била је теза о томе да ако Јерменија не буде имала такав план пре уласка – да ће опозиција у тој земљи добити основу за своје иступање.

Преформатирање стратегије развоја земље у вези са интеграцијом у евроазијске структуре и демонстрирање позитивних резултата били су дужни да оправдају наде јерменског друштва у исправност проруског и проевроазијског избора. Међутим, руководство Јерменије (као и чиновници ЕЕК) нису припремили план модернизације и – уследили су протести.

Протест у Јеревану

Протест у Јеревану

Иначе, и у Украјини Виктор Јанукович, уместо да представи друштву програм модернизације земље као адекватан одговор на пројекат „Источног партнерства“, рачунао је на „стабилност“ олигархијског режима и – на крају добио кризу, а затим и мајдан.

Свака постсовјетска земља веома жели да се динамично развија. И људи у тим земљама више су него расположени за управљиве и јасне промене и препород, који одговарају конкретном плану. Ако се препород и развој не одвијају, онда се неминовно у друштву акумулира социјални протест.

Према томе, само од власти зависи у којем формату ће енергија маса наћи свој излаз у – позитивно-управљивом (модернизационом) или негативно-стихијском (револуционарном).

Постоји гледиште да је за велику и трому Русију највише прихватљив еволутивни пут развоја. Међутим, такво становиште данас највише култивишу они  који су у периоду „првобитне акумулације капитала“ били корисници тог процеса, а данас настоје да сачувају статус кво, поред осталог и по цену пропадања Русије и настављања ентропије њеног цивилизацијског материјала.

Ипак, показало се да многи грађани Русије нису били добитни корисници, већ жртве либералних реформи и да јасно схватају колико су за њих и њихову децу озбиљни све већи спољни изазови и претње. Та већина не може да се сакрије негде у Лондону или на Канарским острвима од олује која се приближава. Зато су социјално активни грађани Русије приморани да траже реалну алтернативу будућим потресима у тежњи да сачувају земљу.

Сматрам да се Русија може очувати само у једном режиму – ако буде конкурентна у поређењу са Западом као својим главним геополитичким противником. Перманентно заостајући за Европом и САД, Русија је осуђена да с времена на време постави себи задатке модернизације да би гране које заостају довела до конкурентних нивоа. Тако је било у време Романових и у време бољшевика, и данас је таква ситуација.

Стручњаци за проблеме модернизације знају да је модернизација Кемала Ататурка извукла Турску из средњег века. Стратегије модернизације спасле су послератну Немачку и Јапан, извеле у напредне земље света Тајван, Јужну Кореју, Сингапур, Малезију итд. Данас модернизацију доживљавају Кина и делом Вијетнам.

Иначе, револуције се организују у земљама трећег света не само да би се на власт довели марионетски режими него и зато да се у њима не допусти модернизација и развој, да се предодреде на заостајање за Западом.

Сем погрешног поимања садржаја термина „еволуција“, „модернизација“, „реформе“ и томе слично,  а такође и подвале Запада, шта Русији данас смета да приступи пронационалној и системској модернизацији? Мислим да ништа не смета. Данас Русија има готово све што је потребно да приступи реализацији пројеката динамичног развоја у свим областима друштвеног живота. Постоји лидер (а у модернизацији кључно значење има присуство субјекта промена, који може да понуди Стратегију развоја и да вољом и ауторитетом обезбеди њен развој), постоје потребни ресурси, постоји висока спремност за позитивне промене становништва земље.

Сматрам да је против Русије и лично Владимира Путина започет рат да се Русији не би допустило да почне модернизацију. Али то није повод за одлазак у пригушену стабилност са нултим растом, како то прогнозирају руководиоци Министарства финансија и Министарства економије.

Наравно, поставља се питање: шта, у ствари, треба да представља план модернизације Русије? О томе читајте у следећим чланцима.

Превела: Ксенија Трајковић

Наслов: Стање ствари

(Факти, 13. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5as



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Текст није лош. Али, мислим да је ово један од битних делова – као скеч ситуације: „Перманентно заостајући за Европом и САД, Русија је осуђена да с времена на време постави себи задатке модернизације да би гране које заостају довела до конкурентних нивоа. Тако је било у време Романових и у време бољшевика, и данас је таква ситуација.“ У њему се крију и добра дијагноза, али и једна велика лаж: Тачно је да Русија перманентно заостаје (не само у материјалном, него и у друштвеном развоју) за ЕУ и САД, тачно је да је перманентно заостајала у времену владавине бољшевика (због тоталног уништења свега што је претходно створено – што због грађанског рата, што због саме природе бољшевичке власти). Не знам, и не занима ме претерано – али ако г. Лепјохин и сам каже да је и данас таква ситуација, морам да му верујем. Али – пертинентна је лаж да је Русија – бар у времену владавине Романових после реформи 1860 г. и после револуције 1905 г. (коју г. Лепјохин из нејасних разлога прескаче, а била је изузетно важна) заостајала. Она је, напротив, све више јачала и развијала се како у духовном погледу (“Сребрни век“), тако и у економском – огроман развој и раст економије (како индустријски, тако и пољопривредни), а још како и у друштвеном погледу (у Србији се врло мало, или ни мало не зна о развоју локалне самоуправе у том периоду у Русији о “Земгору“). А оно што је било у очима Немачке најстрашније – било је војно јачање – модернизација војске Русије. Ово последње је и изазвало тежњу Немачке да што пре испровоцира Велики рат – пре но што Русија негде 1918-20 г. заврши програм реформе војске, после чега би била непобедива за Немачку. Али – десило се шта се десило и “оне“ Русије више нема – а видеће се шта још ова може да постигне у вечитој утакмици са Западом.

  2. @Иоанн Дубињин
    По обичају субјективно и селективно о Русији посебно! По Вашем је аутор свашта „заборавио“, али Ви дајете шлаг на торту, када спомињете „А оно што је било у очима Немачке најстрашније – било је војно јачање – модернизација војске Русије.“. Сви ми се чини, да и поред свих Ваших напора у доказивању „назадовања“ Русије, ситуација и односи су исти, само није Немачка већ неко други, коме смета Русија, а Ви се томе здушно прикључујете. Као и сви остали, које мрзите и Ви причате „огроман развој и раст економије (како индустријски, тако и пољопривредни),“? То су причали касније и мрски бољшевици, мрски комунисти и сви за које Ви тврдите да су били штеточине. Где нађосте ОГРОМАН РАЗВОЈ и у односу на шта? Када се пође од НУЛЕ, сваки развој је огроман. А о „огромном развоју“ су и горе споменути причали. Не маже се „огроман развој“ на леба!

  3. @слободан млинаревић: О развоју Руске Империје 1900-1914 г.: Ако знате само мало руски, и нисте лењи, откуцајте ово питање: „Экономия России 1900 – 1914“ и идите на Јандекс.ру (дакле на на онај огавни, „мондијалистичко-фашистичко-нацистичко-натовски-блаблаовски“ Гугл (јер сте убеђени да он све лаже, фалсификује и клевеће, али вам је зато ….. све милији и дражи) – а за почетак Вам препоручујем овај текст (руски, путиновски – дакле, сигурно одличан?): http://www.kazedu.kz/referat/177007
    Прочитајте га, мућните мало главом, погледајте и даље (али не кумровечку литературу) и јавите се поново за дискусију.

  4. Имајући на уму да је и Лењин био буржоаски марионета Лондона, Берлина и Њујорка, као што је данас и Атифете Јахјага … И њему је Лондон помогао да преко бољшевика спроводе крваво истребљење духовне Русије , што је Достојевски пророчки претказао: „Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост!… Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија – заплакати земља за старим боговима…“
    Такође, имајући у виду врло занимљиво дело француског писца Пјера Вириона, које је објавио под насловом “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise” – “Ускоро једна светска влада – Једна супер, над или против црква”, у којем дословно стоји:
    „Између 1817 и 1825 годиине у Русији најмање 145 масонских ложа скривају социјалистичке снове и завере интелектуалаца, многобројних официра и једног дела империјалне аристрократије, не изузимајући ни највиђеније принчеве, као на пр. принца Галицина…“ (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129).
    Поред тога, имајући на уму и руско револуционарно интересовање за словенско јединство преко којег су намеравали да остваре пут тз. „Великим изабраницима“ које је Бакуњин изложио у једној брошури, коју је објавио под насловом „Мојим руским и пољским пријатељима“ у којој је дословно рекао: „Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим изабраницима…” (Види: Pierre Virion, Bientot…, стр. 130).
    Јасно је да се под Бакуњиновим тз „Великим изабраницима“ подразумева естаблишмент западно-европских и америчких тријалиста: чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста-циониста, међу којима се налази и извесни Срби и Србкиње.
    На страни 131, Пјер Вирион пише: „Бакуњин је такође знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имала је мисију да потресе запад. Нација – водич и народ инструменат: први – уточиште капитализма и управних установа, други – сведен на ропство, да би заплашио свет једном слепом и претећом моћи и да би присилио све земње ‘пристанком или победом’ (Paul Warbourg), да се једнога дана савију под јарам, не под јарам совјетског комунизма, већ да се подрвргу светској влади ‘Великих избраника’…” (Види: Pierre Virion, Bientot…, стр. 131).
    Даље, Вирион наставља своје излагање на стр. 136, где каже: “Социјалистичка и револуционарна Русија, окружена њеним европским сателитима, није нова идеја; универзална република обрађивала је одавно усијане мозгове свих завереника, захваљујући тајним друштвима сваке врсте… Неможемо, а да при свему томе не мислимо на ‘пророчанство’ Сатле-а, које гласи: ‘Године 1864, изићи ће из пакла разуларени демони’. То је истина и била година првог великог састанка комунизма у повојима, у Лондону, у Мартинс хали…” (Види: Pierre Virion, Bientot…, стр. 136).
    У вези са тиме треба имати у виду и свемоћну улогу Велике Британије, јер није нимало чудно што је и Лењин довршио Други конгрес социјалдемократске партије у Лондону, који је започео у Брислу 30. јула 1903, на којем је дошло до расцепа и до формирања бољшевичке и мењшевичке групе . Лењин је у Лондону формулисао и наметнуо свој програм и донео бољшевички устав.
    Бољшевици су разбили и осакатили Русију и Руски народ којег су лишили супстанце стварајући дуге „народе“ на њихов рачун, који су на кају морали живету у шеснаест совјетских република, које су данас постале независне државе.
    Истини за вољу, да није било бољшевичке револуције, коју су организовали и финансирали западно-европски и амерички империјалисти, данас би Русија била светска економска сила и имала би преко 500 милона становника…

Оставите коментар