Александар Апостоловски: Резолуција

Aleksandar-ApostolovskiПишем ово у тренутку кад немам појма шта су договориле велике силе око британског предлога резолуције о Сребреници. Наиме, шта год одлучиле империје, биће то, као што је одувек и бивало, на рачун нас – малишана са западног Балкана. Али, нешто друго је много поучније, како за Бошњаке и Србе, тако и за све остале народе и народности. Уколико то утуве у наше блесаве главе.

Како је могуће да земља попут Велике Британије, која се јавила за моралног арбитра што ће дати даје коначан суд о догађањима током деведесетих година у бившој Југославији, кроз резолуцију о Сребреници, текст те исте резолуције мења чак шест пута.

Како поверовати у моралну супериорност империје која тргује текстом резолуције као да је реч о продаји половних аутомобила. Због готово берзанских, дневних промена на тексту фамозне резолуције, то је постао фарсични документ, а ми смо постали сведоци текста са пливајућим курсом. У различитим верзијама резолуције растао је и опадао број силоватеља и жртава, да би се у шестој верзији, која је ваљда и коначна, уколико у самом фото-финишу не осване и седма, руком биле прецртане жене, девојке, мушкарци и деца, па је остала огољена констатација да је било „хиљаде случајева сексуалног насиља са жртвама на свим странама током сукоба у БиХ, укључујући и Сребреницу”.

Да су, којим случајем, Енглези остали на првој верзији, тврдоглаво и упорно, без намере да уз текст остваре и провизију, традиционални иронични прагматизам Албиона у изрицању моралне пресуде био би свакако уверљивији.

Нисам зато сигуран да ће изгласавање британске резолуције чак и Бошњаке превише усрећити, јер ће оно значити да су се Запад и Руси поново договорили о подели Балкана на „њихов” и „њихов”, а никако на „наш” и „наш”. У тој игрици речима коју, нажалост, тешко капирамо, крије се читава геополитичка историја. И понавља се у правилним размацима.

Сетимо се када је Фицрој Меклејн замерао Винстону Черчилу због тога што препушта Југославију комунистима. Черчил га је цинично упитао мисли ли да живи у комунистичкој Југи, када је толико забринут за њену судбину. Али, зато се сер Винстон изузетно снажно залагао да Грчка припадне западном савезу, па је своје савезнике, партизане друга Маркоса, бездушно продао за рачун колаборациониста.

Последице тог политичког меркантилизма управо гледамо. Алексис Ципрас, наравно, није Маркосова реинкарнација, јер левичари не признају теолошка наклапања о животу после живота, али је вероватно да млади грчки премијер размишља о освети коју је хладну, после толико деценија, сервирао не само глобалном – већ и моралном империјализму.

(Политика, 8. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-53u



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Ево аутора, који је типичан пример „шлихтања“. Пише о свему и свачему и све му се објављује. Разумео бих, да прича шта је „разумно“ за Србе, али ме уопште не занима, шта је „разумно“ за Бошњаке, а лично ме вређа, када ме трпа у исти кош. Још каже:“Уколико то утуве у наше блесаве главе.“. Можда сам себи може нешто „да утувљава“, али није неко ко било шта другима може да „утовљава“. Још додаде и Маркса и Ципраса??!!

Оставите коментар