Ђорђе Ивковић: Поуке зарђале кашике

Србима се намеће стигма геноцида. Споља најинтензивније од оних који своје геноциде не окајавају, изнутра од другосрбијанске елите. Што та елита прокуне речима, то карикатуриста Коракс нацрта.

sirotinja-skk

Кораксов фетиш је зарђала кашика. Он зарђалу кашику драматизује као све-српско зло по друге. Упорно намеће плеханом есцајгу смисао и значај „свастике“, набеђујући тако Србе да су нацисти. Покушајте код Коракса, иначе заклетог салонског левичара, да нађете неко друго значење зарђале кашике, нећете успети. „Ко једе плеханом кашиком , нациста је!“ – као да скандирају Коракс и дружина. Кашике које користе ови левичари, међутим, не рђају. То је нечија стара сребрнина.

Ко зна где је Кумодраж? Нешто смо начули, јел` тако, али не знамо тачно. Па ево, Кумодраж се граничи са Дедињем, и налази се девет километара од центра Београда. Све телевизије са националним фреквенцијама су у близини стациониране. И Коракс, и сви левичари понекад туда прођу ако су присиљени каквим послом. Али, нећемо од поменутих сазнати шта се на Кумодражу дешава. Изгледа ништа важно, ништа занимљиво за ТВ-вести, за Дневник, увек брижне НВО за људска права или чемером натопљену Кораксову карикатуру. Само је мало више од тридесет душа, мајке с децом и слично, у једном „цугу“ спровођења тешких реформи избачено из својих домова на улицу. Добровољно исељени под присилом. Затим су остало одрадили булдожери, да сиротиња нема где да се врати. Да би се обезбедила потпуна добровољност исељавања у нигде жена, очева и деце, била је назочна и чета преторијанаца.[1] У оваквим случајевима све је правно компликовано, али исход известан. „Закони су увек корисни онима што имају, а штетни онима који немају ништа“ (Жан-Жак Русо), зато се не вреди бавити детаљима. Да ли је некоме познат сличан случај из месне заједнице само мало даље, на Дедињу? Тамо је све по пропису изграђено, дограђено и надграђено? Тапије сређене? Да ли је „Кућа цвећа“ у Ужичкој 15. изграђена на Титовој приватној својини, или својини инг. Александра Ацовића? Како ту не може ништа ни законски ни булдожерима? Ако не рачунамо прогон „народних непријатеља“ 1944, Дедиње је изгледа светски пример поштовања законске регулативе. Може ли неко да замисли да на Дедињу девет породица буде испрашено ногама у бедом измршавеле стражњице и да им булдожери очас сруше тешко стечени кров над главом?

Сто четрдесет километара даље Ђорђе Јоксимовић води очајну борбу да му се врате деца коју му је држава одузела јер је сиромашан.[2] У овом случају, само једним гестом држава, односно њени службеници, показали су сву суровост и лицемерство. Када је у мају месецу Ђорђе препешачио 140 километара од Крагујевца до Београда, примили су га у Влади Србије, у кабинету министра за рад и социјална питања добио је сендвич и сок, а када се вратио у Крагујевац сазнао је да је против њега поднета кривична пријава јер је четири дана у ходнику Центра за социјални рад штрајковао глађу и „ометао њихов рад“.

Овај случај такође није омекшао европска срца наших НВО бранитеља људских права, омбудсмана и професионалних левичара, али јесте покренуо живу дискусију на друштвеним мрежама. У углавном испразним причама уз обилато преписивање мудрости разних историјских личности, у први план је избио Махатма Ганди („Сиромаштво је најгора форма насиља“). Успут су ипак изнете неке важне ствари.

У конкретном случају парадокс је да би отац одузете деце, када би тој истој деци од стране државе био одређен да буде хранитељ, добијао 53.556,00 динара месечно за њихово издржавање, уз још доста других олакшица и помоћи?! Због чега онда државне службе тако муче и људе и децу?

Није то све. Једно напуштено дете државу кошта и до 900 евра. Међутим, држава није подржала петицију (60.000 грађана) родитеља тешко болесне деце и деце са тешким сметњама у развоју да им се додели статус хранитеља и иста новчана помоћ.

Писцу ових редова је познат и случај једног остарелог усамљеника, о коме се држава толико бринула током акције „Сабља“ да је послала читав вод преторијанаца да га приведу усред ноћи. Када су надлежни утврдили да „приведено лице“ није извршило атентат на Зорана Ђинђића, избацили су га на улицу, те је морао босоног пешке, јутром у марту месецу, скоро 20 км до куће. Када се касније тешко разболео, није било законских основа да му се у последњим данима омогуће услови достојни човека.

Питања разних инклузивних група и азиланата, решавају се на сасвим друкчији начин уз изражену емпатију поменутих тврдокорних државних служби, НВО, левичара и карикатуриста зарђале кашике.

Појединачне случајеве држава може лако да реши ако процени да је утилитарно. Оно што ова држава не може, то је да спречи свакодневно умножавање празних плеханих кашика на свим странама. Пошто не може да спречи, може да не види.

Немаштина, убога сиротиња, невидљива за наше елите, међутим постаје српски национални бренд.

Пре сто педесет година, док је Србија била сиромашна држава у настајању, док се није знало за хумана друштва и левичарске идеје, инклузију и друге племенитости цивилизације двадесет првог века, оваква пауперизација становништва није била могућа. Кнез Милош је још 1836. издао Указ „… да у варошима на кућу у којој ко с фамилијом живи, а у селима на кућу, баштину, два вола и краву нико се задужити не може нити ће се интабулација на речена добра учињена и пред каквим судом за правилну признати, да би таквим начином безпомоћне жене и дјецу, по упропасћењу свега имјенија кров барем над главом имала…“  После је још додато да сељак не може задужити „ни два дана ораће земље ни сабрани плод са ње“.

Ако се питате шта нам се то догађа, одговор је једноставан – догађа нам се Европа. Тако бива кад ти туђин кроји живот. Онда следе наше хуље.  Кад би држава уз помоћ чувених „приватних извршитеља“ принудно од пословне и џет-сет елите наплатила све што су дужне и криве, већина елите би до јутра постала већа сиротиња од Ђорђа Јоксимовића, те би њихова деца право са сплавова одбауљала у сиротишта.

Шта онда елите да раде, већ да дижу ограде око својих хабитата? Грозимо се ограде коју Мађари планирају да дигну према Србији због навале имиграната. Тврђи су градови којима се штите наше елите. Те менталне фортификације су апсолутно непропустљиве. О, наравно, видећете на дипломатским пријемима и сличним забавама за другосрбијанске масе ту шљаштећу екс-комунистичку елиту, познаћете нове и најновије богаташе, под руку са супругама окићеним као Божићне јелке. Али, да скратимо, свему се од таквих можете надати сем да осете бригу и одговорност за народ.

Шта би се међутим догодило у хипотетички обрнутом случају  – да жицом оградимо „Круг двојке“, ту црну рупу духа и архи-паланку, па да видимо од чега би и како живели тамошњи произвођачи толеранције и наследни интелектуалци? Често се питамо колико нас је коштала ова или она заблуда, колико која промашена инвестиција? Никада није постављено питање колико нас кошта „Круг двојке“? Колико нас, само данас, кошта тај национални и интелектуални нулитет? Испада да су нам елите најугроженија социјална група. Само госпођа Дана Вукова кошта државну касу колико туце васпитно запуштене деце.

Догађа нам се и да смо постали народ коме је досадно.

Србију је учмалио Титин „самоуправљачки комунизам“, јавашлук у раду и прећутно дозвољена крађа државне имовине; друштво лажне праведности у коме је једна половина пука живела безбрижно на рачун пљачке и тираније другог дела пука, који није смео ни да каже како му је. Сада више нема те илузије благостања, нема ни оног другог измученог дела пука. Поумирао, отишао у бели свет трбухом за крухом, променио страну, њиве запарложио. Али, народ и даље мрзи да се побрине за себе. Људи реагују рефлексом амебе – само кад њих нешто убоде. Било је у овој земљи последњих година много штрајкова, демонстрација, бунтовног гладовања, бесног самосакаћења. Довољно у укупном збиру за једну солидну револуцију. Али, свако се буни само за себе. Ако нешто избори, ћути и не таласа више, неосетљив за исту муку брата свог. Ако не успе, ћути и дура. Зато демагогија ЕУ многе мами  – виде ЕУ као нови „титостан“ где се ради мало, живи мало боље, и други мисле уместо тебе. Ако не може то, онда је хваљена „Сириза“. Најбоље обоје. Да, биће да је ту спас.

И, зар не видимо да смо све беднији, што више окрећемо главу од Космета? Не може народу бити добро ако му није стало до своје државе.

Отуда, једна порука упућена несрећницима из Кумодража, али шире, свима нама, јесте сурова али и истинита.

„И треба вам рушити куће. Шта сте мислили кад сте гласали за све оне лијеве политичаре? Јуче сам био у Београду, све пуца по шавовима. Све пропало, људи се отимају за цркавицу. Да ли ћете икад схватити да само десничарске партије могу да спасу привреду? Да ли вам је јасно да се лијево орјентисане партије бирају када све цвјета, када уживате у просперитету?“

Зоран Радмиловић нас је још 1985, дакле у време које се данас зове „благостањем“, баш упозоравао:

„… А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе. Потом ’остале структуре‘, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи. Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО! Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2000 година. И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи.“

(Српски културни клуб, 4. 7. 2015)

______________________________

[1] Кумодраж: Добровољно исељење под претњом хапшења

http://www.vaseljenska.com/vesti/kumodraz-dobrovoljno-iseljenje-pod-pretnjom-hapsenja/

[2] Имају ли сиромашни право да имају децу?

http://rs.sputniknews.com/autori/20150621/2706891.html


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-52v



Categories: Преносимо

Оставите коментар