Дејан Бараћ: Дан борца или Дан Коминтерне

Први пут објављено 4. 7. 2015.

1. КПЈ је 1941. године подигла устанак на позив Коминтерне

У социјалистичкој Југославији је 4. јул слављен као Дан борца, којим је обележаван датум када је 1941. на седници Политбироа ЦК КПЈ у вили Владислава Рибникара на Дедињу донета одлука о „отпочињању оружаног устанка народа Југославије против окупатора.“

1024px-Zgrada_muzeja_4_juli

Вилу у којој је одржана седница Владислав Рибникар је после рата поклонио Комунистичкој партији и у њој је био Музеј „4. јули“ (Извор: Википедија)

Домаћин и његова супруга Јара чували су стражу, а састанку су присуствовали Јосип Броз Тито, као генерални секретар КПЈ, као и они чланови Централног комитета који су се налазили у Београду: Александар Ранковић, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић и Сретен Жујовић, док седници није присуствовао Иван Милутиновић „из непознатих разлога“ (према Светозару Вукмановићу Темпу, Миловану Ђиласу и хроничару Владимиру Дедијеру). [1]

Како је тада (1941) било веома отежано путовати кроз територије окупиране Југославије, заказаном састанку (који је касније проглашен историјским) нису присуствовали Раде Кончар, Едвард Кардељ, Франц Левсковшек итд. Кардељ је, на пример, дошао у Београд са три дана закашњења.[2]

Шта је чекала Комунистичка партија Југославије од априла 1941. године?

Ствари треба посматрати саобразно историјским приликама ондашњег времена. Не треба заборавити да је целокупно руководство КПЈ већ било десетковано током Стаљинових „чистки“ (а у којима су непосредно учествовали и други југословенски комунисти укључујући и Броза). Од 1937. године КПЈ није имала свог генералног секретара, да би Коминтерна на ту дужност поставила Јосипа Броза Тита или крајем 1939. или почетком 1940. године (према публицисти и новинару Перу Симићу, који је написао серију књига о Титу и његовом времену).

Једноставно, КПЈ (као „продужена рука“ Коминтерне) својом политиком није смела да одступа од московске „матице“ која је организовала и финансирала – иако је тада и међу југословенским комунистима било патриота који се нису мирили са окупацијом (Краљевине) Југославије и заговарали саботаже и оружане акције.

Да се вратимо постављеном питању. Одговоре можемо потражити и пронаћи, на пример, у књигама „Стаљин“ (1997) Едварда Радзинског и „Србија у Другом светском рату 1939-1945“ (1992) професора Бранка Петрановића, који је био и стручни консултант за документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993).[3]

Односи нацистичке Немачке и Совјетског Савеза били су од 23. августа 1939. године регулисани уговором Рибентроп-Молотов (службени назив: „Пакт о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских Социјалистичких Република“) потписаним у Москви, којим су уједно подељене интересне сфере. Напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године (немачка операција „Барбароса“) затекао је Стаљина – који је смогао снаге да се обрати совјетским грађанима (и комунистима) преко Радио Москве тек 3. јула 1941. године.

Како се Црвена армија суочавала са тешким губицима пред налетом дивизија Вермахта и њиховим продором у дубину совјетске територије, Коминтерна је (уз сагласност Стаљина) два дана раније, односно 1. јула 1941. године, упутила следећу директиву свим комунистима:

„Отечествени рат који води совјетски народ против разбојничког напада са стране Хитлера јесте дивовска борба на живот и смрт од чијег резултата не зависи само судбина Совјетског Савеза, већ и слобода вашег народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народну отворену борбу против окупатора. Организирајте, не губећи нити једне минуте, партизанске одреде и распирите у непријатељском залеђу партизански рат.“[4]

Дописаћемо да је званична историографија социјалистичке Југославије дуго прећуткивала Херцеговачки устанак (3. јун – 29. јун 1941. године).[5]

Цео текст прочитајте ОВДЕ

________________________

[1] Седница ЦК КПЈ 4. јула 1941.

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%A6%D0%9A_%D0%9A%D0%9F%D0%88_4._%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0_1941.

Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993), пета епизода,

https://www.youtube.com/watch?v=FjN1EspTKoU&t=6m31s

[2] Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993), пета епизода,

https://www.youtube.com/watch?v=FjN1EspTKoU&t=6m31s

[3] Бранко Петрановић, СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1939-1945 (1992), http://www.znaci.net/00001/92_4.pdf

Edvard Radzinsky, Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia’s Secret Archives, Anchor, (1997)

Документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945“ (РТБ-РТС, 1991-1993)

[4] Бранко Петрановић, СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1939-1945 (1992), http://www.znaci.net/00001/92_4.pdf

[5] Устанак у Херцеговини 1941.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA_%D1%83_%D0%A5%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B8_1941.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-504



Categories: Поново прочитати/погледати

2 replies

  1. „КПЈ је 1941. године подигла устанак на позив Коминтерне“ је нешто што се УЧИЛО у школи и није се крило, па и није нека новост. Можда неко и није у школи то сазнао(1953-1965), ја сам то у школи учио. Сигурно је било периода, када се то и другачије приказивало. Зар је МОРАО, Темпо да зна зашто Иван Милутиновић није стигао до Београда? Па Темпо је у то време био „мали од кужине“. А тек ово, да се три дана касније појавио Кардељ. Од каквог је то значаја? Зар је могао да седне на воз(авион) и да стигне на време, а пре тога пише, да је Стаљин 03. јула послао проглас(наредбу)? Симић није могао да утврди када је Тито постављен за генсека? А како је утврдио друге „чињенице“? Зар аутору нису познати уговори Француске(Лавал) са Хитлером, па је сад нека „посебност“, што је и Стаљин имао „уговор“. Шта је био Минхен? Има толико уговора о подели интересних сфера, да је „јахање“ на овом питању ствар чисте пропаганде. Једино што је овде, верујем ново, то је потсећање на Херцеговачки устанак. Као спонтано организовани одбрамбени покрет народа, који није успоставио ни вођство, нити је упутио позив на општи устанак, општу борбу и чије је руководство отишло на различите стране, тешко да се може поредити са организацијом устанка, коју је спроводила КПЈ. Широм ондашње територије коју су насељавали Срби било је борби и устанака сличног типа, али НАЖАЛОСТ нису били довољно добро организовани. Сигуран сам, да све те датуме и догађаје треба обележавати и прослављати, без потцењивања једних или других.

  2. Овом занимљивом тексту којим аутор поставља нека етичка питања југословенским, а поготово српским комунистима (и комунистима уопште), попут; шта сте чекали до 4 јула, или зашто сте мењали дан формирања Прве пролетерске, а да не причамо о сарадњи са нацистима од 1939, ваља додати и читав каламбур везан за 7 јул – Дан устанка народа Србије. Наиме, Влада Зорана Ђинђића је 9 јула 2001, укинула овај датум – односно избрисала га са списка државних празника, јер се, како је рекао Чедомир Јовановић, шеф посланичке групе ДОС-а у Скупштини Србије, тражи прикладнији датум. Међутим, прави циркус је уследио тек после: 8 децембра 2008, пресудом шабачког Окружног суда, рехабилитована су два жандарма: Богдан Лончар и Миленко Браковић, чијим је убиством започео од 1945, од државе наметнути и слављени Дан устанка народа Србије. Ова два жандарма, како је у образложењу пресуде (Закон о рехабилитацији из 2006) речено: „убијена су из идеолошких разлога“. У порти месне цркве обојици су подигнути споменици. Међутим, ни овде се не завршава. Према пресуди – Бела Црква не да није место на ком је Србија рекла слобода, већ је место злочина. Како је Споменички комплекс у Белој Цркви утврђен за непокретно културно добро – знаменито место од изузетног значаја – а то значи од националног значаја – испада да је место злочина нешто што држава Србија штити и што је за њу од „изузетног значаја“.
    Зато је неопходно што пре исписати српску историју из српског, а не југословенског, или идеолошког (комиунистичког) угла. Да ли ће се то десити – друго је питање. Познајући свој народ склон сам да верујем да ће једно идеолошко лудило бити замењено другим, такође југословенским.

Оставите коментар