Ђакон Ненад Илић: Видовдан, вечни испит

Сваки народ има своје симболе и митове око којих се окупља. Они су извор вредности и народу дају снагу заједничког деловања.

Да одмах рашчистимо, под митом се наравно не мисли ништа негативно – никаква лаж, измишљотина. То је помодно индивидуалистичко тумачење појма мит. Мит заправо стоји у центру сваке заједнице. Без митова заједнице и не постоје.

ni-gazimestan

Наш најјачи, одређујући мит, око кога се групишу, коме претходе и из кога излазе наши најважнији симболи је несумњиво Косовски мит.

Не треба посебно подсећати на све кључне тачке наше историје у којима је Косовски мит више него снажно деловао. Видовдански атентат, први светски рат, прелаз преко Албаније, 27. март, па све до Милошевића и бомбардовања 1999-е.

У центру Косовског мита је жртва, као највиша хришћанска вредност. Жртва је у корену сваколиког морала и свеколике љубави.

Косовски мит о свесној и добровољној масовној жртви за оно најважније – Царство Божије, Царство Небеско, Царство вечних вредности, помогао је нашем народу да опстане, сачува своју веру и идентитет и сачува снагу за обнову у 19. веку и за невиђене подвиге у балканским ратовима, и у Великом рату кога се поводом стогодишњице посебно подсећамо.

Међутим, ширењем материјалистичког погледа на свет прво у елитним слојевима, а затим и у народу, Косовска жртва тумачена је све више на пагански начин.

Најјача колективна сила која делује у нашем народу била је погодна разним владарима пре свега за манипулацију и лако усмеравање народа у правцу који је диктирала тренутна политика. Паганска фантазмагорија о народу који је спреман да се жртвује до самоуништења због презира према баналном „земаљском“ увела је духовну болест гордости у наш јавни живот. Очигледна несагласност таквог, забога идеалистичког, система вредности са интуитивним православним, уопште људским гледањем на живот, после низа великих грешака и пораза довела је до колективне апатије.

Високе колективне вредности заменио је малодушни релативизам и покушај одбацивања наслеђа. Неочекивано је почело уморном народу уместо раније бескомпромисности да се нуди потпуно утапање у бесконачним компромисима.

„Сматра се као нека спољашња политика, чак и врло мудра, бити у добрим односима са целим светом. Заборавља се само ово. Добри односи са целим светом, то је отсуство сваких односа, то су рђави односи са онима са којима је најпотребније бити у добрим односима…

Бити за мир не претставља још никакву спољашњу политику. Бити за мир и на томе остати, другим речима начинити од мира не само сврху већ и средство спољашње политике, то је сигуран начин да се има рат“, записао је један наш заборављени међуратни политички мислилац, Момир Николић.

Уморни од тешке историје, од расула вредности и сиромаштва изазваног нашим грешкама али у многоме изазваног ратним неоружаним али и оружаним дејствима наших противника, немамо више поверење у сопствене снаге. Изгубили смо своју концепцију будућности засновану на високим вредностима које су нам поставиле генерације предака и покушавамо да прихватимо владајуће вредности једне цивилизације која је у много чему проблематична, а рекло би се да не иде ка свом врхунцу, него је већ у озбиљном паду.

Похлепа, једна од темељних људских страсти, коју су генерације и генерације, не само хришћана него свих озбиљних људи у историји покушавале да обуздају прихваћена је као неминовни мотор света.

Наша будућност не обећава мир него рат. Нико не може да сагледа у којим ће се све облицима будући рат манифестовати. Од локалног грађанског до светског нуклеарног. И то нас све испуњава зебњом, али не желимо тиме да се бавимо.

Заклињемо се у вечни мир тамо где ништа мир не обећава.

Ако као држава и народ ипак желимо да опстанемо, ако накарадно тумачење жртве великих Косовских ратника и њиховог предводника Светог кнеза Лазара, нисмо неповратно претворили у позив за самоуништење, морамо се бавити и припремама за рат. Боље речено, морамо се вратити у рат. Рат и борба су непрестани. Ратује се не само у оружаним сукобима него у политици, економији, култури.

Да цитирам поново Момира Николића:

„Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина“.

Наравно да би за нас прихватање реалности непрестаног ратовања било драгоцено. Да се коначно излечимо од прикривеног самозадовољства и лажне самокритике садржане у исказима типа „ми Срби побеђујемо у ратовима, али губимо у миру“. Јер то заправо значи само и огољено – ми губимо. Сви велики војници и војни мислиоци у историји били су свесни чињенице да је најмудрије избећи отворени оружани сукоб. А то се управо постиже ратовањем на време, пре оружаног сукоба.

Али о каквом ратовању се уопште може говорити кад останеш у народу без заједничког мита и без заједничких вредности, који немоћно посеже за туђим вредностима и туђим идентитетом? Кад урушавањем морала, институција, културе и економије уведеш борбу за опстанак – свако против свакога уместо ратовања за заједничко добро? Кад прихваташ, скоро обоготвориш, само страначко удруживање ради личне користи а против целине народа? Кад таква врста секташтва укине право на високе обавезујуће вредности које су пре и изнад малог „договорног“ морала? Одакле да се појаве јунаци, прави ратници?

Да бисмо положили испит пред историјом опет и опет морамо да се обратимо за помоћ Светом кнезу Лазару и косовским јунацима.

Срећан вам празник Срби! И не заборавите и даље се ради о испиту који полажемо пред Богом и прецима, али и пред потомцима.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4UX



Categories: Преносимо

2 replies

  1. ХИМНА СРБСКИХ ЈУНАКА

    ХРИСТЕ БОЖЕ, РАСПЕТИ И СВЕТИ,
    СРБСКА ЗЕМЉА КРОЗ ОБЛАКЕ ЛЕТИ.
    ЛЕТИ ПРЕКО НЕБЕСКИХ ВИСИНА,
    КРИЛА СУ ЈОЈ МОРАВА И ДРИНА.

    ОСТАЈ ЗДРАВО НЕРОЂЕНИ СИНЕ,
    ОСТАЈ РУЖО, ОСТАЈ РУЗМАРИНЕ.
    ОСТАЈ ЛЕТО, ЈЕСЕНИ И ЗИМО,
    ОДЛАЗИМО МИ ДА ПОБЕДИМО!

    НА ТРИ СВЕТА И НА ТРИ САСТАВНА,
    ОДЛАЗИМО ДО КОСМЕТА РАВНА.
    ОДЛАЗИМО НА СУЂЕНО МЕСТО,
    ОСТАЈ ЗДРАВО МАЈКО И НЕВЕСТО.

    ОСТАЈ ЗДРАВО НЕРОЂЕНИ СИНЕ,
    ОСТАЈ РУЖО, ОСТАЈ РУЗМАРИНЕ,
    ОСТАЈ ЛЕТО, ЈЕСЕНИ И ЗИМО
    ОДЛАЗИМО МИ ДА ПОБЕДИМО!

    КАД ЈЕ ЉУБА ДА ОДЛАЗИМ ЧУЛА
    ЗА КАЛПАК МИ НЕВЕН ЗАДЕНУЛА.
    ДА МЕ СЕТИ ДА МЕ ВЕРНО ЧЕКА,
    ДА СЕ ВРАТИМ ЈА ЊОЈ ИЗДАЛЕКА.

    ОСТАЈ ЗДРАВО НЕРОЂЕНИ СИНЕ,
    ОСТАЈ РУЖО, ОСТАЈ РУЗМАРИНЕ.
    ОСТАЈ ЛЕТО, ЈЕСЕНИ И ЗИМО,
    ОДЛАЗИМО МИ ДА ПОБЕДИМО!

  2. @Војвода КРСТО
    Стихови су ми помало познати, али би ми значило, када би назначили и ко је аутор.

Оставите коментар