Зоран Миливојевић: Британска резолуција о Сребреници или Србофобија као рукавац русофобије

Dr-Zoran-Milivojevic

Др Зоран Миливојевић

Нацрт резолуције о Сребреници који је Велика Британија најавила поводом двадесетогодишњице злочина изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану, почев од средине 19. века, показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позадина овог нацрта резолуције не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика Велике Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још је с отварањем источног питања (распад Османског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримским ратом 1853–1856, који је у коалицији са Османским царством водила и Велика Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Црно море, дефинисана стратешка константа у британској антируској политици на просторима југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици. Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије, која је у западном свету, како закључује академик Екмечић у „Дугом кретању између клања и орања”, „само рукавац русофобије”. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, формулисао потом познати британски државник Дизраели.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану Велика Британија је у целом процесу распада Османског царства дипломатско-политички индиректно, а некада и директно, штитила османске интересе, између осталог, и на штету балканских словенских народа. То важи посебно за српски народ, који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона с краја 19. и почетка 20. века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Он је, наиме, познат по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике, који је 1. октобра 1914. упутио британском министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско вођство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмечић, представљало „британски пораз”. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а Вотсон је све до своје смрти 1943. остао утицајан у Великој Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове промовисао је после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији, између осталог, и подржавањем хрватских националистичких тежњи.

У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912. и њеном формалном признању 1913. на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика према Србији манифестовала се током сукоба деведесетих, посебно у ставовима према примени и трајању санкција и НАТО агресији. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски „non-paper”који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ.

Ових неколико илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић је дипломата у пензији

Наслов: Стање ствари

(Политика, 24. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4SB



Categories: Преносимо

20 replies

  1. У основи, аутор је у праву, али за некога ко се потписује као дипломата (па макар и у пензији), неприхватљива је оваква незналачка дефиниција: „….Још је с отварањем источног питања (распад Османског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримским ратом 1853–1856, који је у коалицији са Османским царством водила и Велика Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Црно море…“. У тој реченици се налазе две велике глупости:
    А. 1853-1856 г., В. Британија није никако могла да спречи пробој Русије на Крим, јер је Крим још пред почетак Кримског рата био интегрални део Руске империје чак од 1783 г. (дакле, читавих 70 година).
    Б. 1853 – 1856 г. је В.Британији већ било јако касно да спречава пробој Русије на Црно Море, јер припајањем Крима, Русија је већ 1783 г. на њега изашла, затим следи Очаков 1790 и оснивање Одесе, 1794 г.

    У суштини, ако све упростимо – у стратегији В.Британије (али не заборавимо на подлаце Французе, који су горели од чежње да се освете због слома Наполеона) је у корену било и остало не: спречавати продор Русије НА Црно Море (што је и онако било немогуће) – него њен продор ИЗ Црног Мора У Средоземље, што је и данашња константа
    Жалосно је да аутор (вероватно Титов дипломата?) то не зна.

  2. @Иоанн Дубињин
    Жалосно је, да Вам је пала на памет, та последња реченица. Коментар је могао бити обавештавајући и користан. Овако је последњом реченицом испао мрзилачки. Још када би мало више пажње и проучавања посветили другим глупостима објављеним овде. Онако чињењички и зналачки, како то умете, када се ради о Србији и Русији.

  3. Dosta se govori o Britanskoj rezoluciji o Srebrenici, ali ja nigde ne nalazim originalni tekst. Pretpostavljam da jos nije diskutovan ni usaglasen.

    Zoran Milivojevic je dobro opisao odnos Britanije prema Srbiji.
    Ipak Joann je pronasao dve krupne greske. Joann je izuzetno precizan i kristalno jasan ; savrsen jezik, svaka rec na svome mestu, svaka tvrdnja proverena . . .

    A vi Slobodane, niste u pravu : Titov diplomata je KRIMSKI RAT mogao da nadje na Googlu. Ne morati vi biti mirodjija u svakoj corbi

  4. @Deda Djole
    А у којој чорби не учествује Латиничар? Није Миливојевић написао: “ Др Зоран Миливојевић је дипломата у пензији“, што се јасно види, да се ради о напомени некога, који је мислио да је то важно. Како то промаче Латиничару, јасно је, али није јасно зашто је то промакло ономе ко је „izuzetno precizan i kristalno jasan“. Ако Латиничар мисли, да се добар коментар МОРА зачинити политичком поштапалицом, то је у реду. Ја тако не мислим и то сам јасно рекао. Добар коментар са беспотребном завршном речју. Срећом по нас, господину Дубињину није извор Гугл! А тешко да је и Миливојевићу извор знања Гугл. Остаје питање, како то некима повремено нешто значи „ад хоминем“, а повремено није важно?

  5. Velika Britanija je, krajem 19. i pocetkom 20. stoleca, preduzimala sve protiv Srba. Izmedju ostalog, nagovarali su Gocu Delceva da protivturski ustanak oznaci za bugarski, a kad ovaj nije na to pristao, trazili su da ga proglasi makedonskim. Delcev je ostao pri stavu da je to ustanak srpskog naroda. Kad je to saopstio engleskoj delegaciji, u mestu gde se sastao s Englezima, Turci su stigli i ubili Gocu Delceva.

  6. @Slobodan Jarcevic:Ја сам од Вас и код Вашег коментара на пољску књигу о Косовском боју тражио да своје тврдње које звуче прилично апсурдно поткрепите чињеницама/референцама из историјских публикација, архивским подацима, итд. Наравно – одговора није било.
    Зато и овом приликом понављам: тражим да своје тврдње које звуче прилично чудно поткрепите чињеницама/референцама из историјских публикација, архивским подацима, итд. То не чиним због себе, јер Вам а приори не верујем, него због евентуалних наивних читалаца. Ако ништа друго – одговорите макар и Винчанским писмом (којим сигурно перфектно владате, као присталица аутохтонистичке сомнамбуле) , па макар и титовском латиницом – јер у Вашој биографији видим да сте били и његов дипломата. Дакле: вита јела – зелен бор, чекам брзи одговор.

  7. @Иоанн Дубињин
    Као човеку од „порекла“, нмадам се, да Вам је позната реч МОЛИМ ВАС? Немате Ви шта да ТРАЖИТЕ, можете господина Јарчевића, само ДА ЗАМОЛИТЕ. Како би Ви могли било коме да верујете, ако није противник Руса и Срба? Били сте и Ви Титов ученик, студент, па и доктор. То што сте тренутно у најогавнијој држави на планети Вас очигледно мучи, да се бавите и потцењујете свакога ко је живео у радио свој посао у СФРЈ, а и после. Има ли у Вашој новој „домовини“ професионалних службеника у дипломатији?

    @Slobodan Jarcevic
    Господине Јарчевићу, молим Вас, да ништа не одговарате! Тешко да заслужује Ваш одговор.

  8. @слободан млинаревић: Ви сте, значи, заступник и бранитељ произвољних тврдњи заснованих највећим делом на „wishful thinking“ принципу, али – наравно под једним условом – да то долази од Ваших бивших колега из ФНРЈ/ СФРЈ- управног апарата (да баш не кажем апаратчика)? Како неко од њих каже – тако је, и нема шта да се расправља и распитује. Ма, то скоро као да је из неког од бројних Писама никада прежаљеног Врховног Друга? Добро… нека Вам.

  9. И никоме не сметају разноразне дискфалификације које се олако деле и разна генерализовања, али смета, када се мало ближе упутимо у порекло таквих будалаштина. Не смета дискфалификација Јарчевића, јер је боже мој, био у Титиној служби? А смета када ја дискфалификујем Холандеза?

  10. Кренуло брисање?

  11. Поштовани г. Млинаревићу,

    Молим Вас да у коментарима не идете на ЧОВЕКА/ЛИЧНОСТ него на АРГУМЕНТЕ.

    Морао сам да обришем два коментара у којима сте ишли ad hominem.

    Поново позивам све коментаторе да се концентришу на оно што је неко рекао а не то КО је рекао.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

  12. Зашто не бришете коментар Холандеза, који је вазда АД ХОМИНЕМ? Зар није ад хоминем, када неко некога призива да ја комуњара, или у конкретном случају, да је је неко за потцењивање, ако је ради у државном апарату ондашње државе? И Холандез је „проучава“ биографију јарчевића. Значи и он се бави АД ХОМИНЕМ, а Ви сад мене опомињете? Колико пута је ваш брањеник потцењивао и вређао све оне који из његове генерације осташе у „трулој држави“? Као што рекох, а Ви избрисасте, зна он добро шта написа Винавер. Наравно то не спомиње, а не спомиње ни Буковић.

  13. @Иоанн Дубињин
    За разлику од Вас, који сте невероватних потенцијала, ја сам остао на ниво административног радника. То је и разлог, што ми смета, па непримерено реагујем на коментаре, па и Ваше. Већ сам рекао, па да поновим. Текстове и анализе које пишете са задовољством читам и учим из њих. Међутим, када кренете у коментарисање, ту се брукате. Показујете толику острашћеност, једноумље и непријатељски однос према Србији и Русије, да ме то чуди и често производи непримерене коментаре. Како је могуће, да Ви врхунски интелектуалац не схватате, да је у Вашим коментарима непримерен број увреда за све оне који одживеше свој живот у тој толико непријатељској држави СФРЈ? Ту је и питање, чему то?

  14. @слободан млинаревић:“,,, не схватате, да је у Вашим коментарима непримерен број увреда за све оне који одживеше свој живот у тој толико непријатељској држави СФРЈ? Ту је и питање, чему то?“ Па, ја мислим да је то због тога што током периода 1945-1971 (са изузетком 2 године у САД) за живота у ФНРЈ/СФРЈ никада .нисам смое слободно да изражавам своје мисли и ставове – то је, дакле, нека врста компензације. Осим тога, никада нисам износио увреде „за све оне…“, јер увек говорим уопштено, а што се друга Јарчевића тиче, прво сам молио аргументе, па када нисам добио одговор погледао сам његову биографију, и тада ми је постало све савршено јасно…. А – шта да кажем за Винавера? Увек сам га ценио као изузетно талентованог преводиоца – нарочито „Гаргантуе и Пантагруела. Па, шта рећи за његов магистални препев оног „Серем, сере, ал` пласт мали, па ме мучи тешки јад….“. Тек када сам недавно у „Политикином“ фељтону прочитао његове мисли и изразе о избеглицама из Русије у Југославији, схватио сам да је и ненадмашни мајстор језика клоаке – а није ни чудо из каквих уста и ума му је је то све излазило.

  15. @Иоанн Дубињин
    Нажалост, не успевам да разумем шта је то уопштено, а шта „за све оне…“, Мени то изгледа исто значење. Није Јарчевић за Вас ДРУГ. Може бити само ГОСПОДИН Јарчевић. И још увек га нисте замолили да Вам достави тражене информације. Можда за Вас није, али је мени увредљиво, када тражите, од Јарчевића, да Вам наведе изворе својих сазнања, а нисам приметио, да сте проверавали цитате Буковића, који такође прескаче и заобилази Винавера. Поента у вези Вас и Буковића, да бирате цитате који вама двојици одговарају. Како би Буковићу пало на памет поред свих исказа о недоказљивим заверама, група које и постоје, да спомене размишљања Винавера? Чита само оно што његовим фикс идејама одговара, а Ви га не проверисте? Или сте га проверили, али то држите за тајну? А тек ово, да је Винавер „ненадмашни мајстор језика клоаке“? Сада сте на врхунцу, надам се!

  16. @Стање ствари
    Најзад истерасмо и Холандеза на чистину. Саопшти он нама, да је Винавер „ненадмашни мајстор језика клоаке“? Холандез је очигледно „финоћу“ покупио у клоака држави и клоака свету. Видим, да сам аматер у вређању свега и свачега по Србији и Русији. Чуди ме, како то само мени смета?

  17. @слободан млинаревић: Говорећи о изразима Винавера наведеним у „Политикином“ фељтону о избеглицама из Русије у Краљевини СХС, ја сам се још и уздржавао. Али – кад ме баш вучете за језик: говорећи као лекар, мени је јасно да је Винавер користећи онакав језик клоаке о њима, показао да је патио од копролалије – а то је озбиљан психички поремећај. У сваком случају, покој му души… у осталим погледима био је велики преводилац на српски језик.
    Иначе -шта ја то вређам по Србији?
    А тек о Русији, да и не говоримо – мада морам рећи да ово што се сада самоназвало Русијом и истовремено наследницом како СССР-а, тако и историјске Русије (Руске Империје) не сматрам Русјиом, јер не може се истовремено седети на две столице: и оној СССР-а (џелата историјске Русије) и историјске Русије – жртве СССР-а. Треба да се одлуче: или доле петокраке са Кремља, рушење маузолеја Лењина и његова сахрана на обичном гробљу, укидање свих бољшевичких топонима наметнутих историјским руским и враћање историјских имена, и још много тога – или останак у овој друштвеној шизофренији у којој се налазе. Али, то је њихова ствар.

  18. Господине Дубињин, нисам раније видео ваше питање. Ево Вам података о британском ставу и одлукама Берлинског конгреса 1878 – против Срба
    Занимљив је податак око организовања овог бугарског комитета. Српско име се избегава и није никаква мудрост схватити, да је то у складу с наведеном одлуком Берлинског конгреса (1878), да се успостави македонска несрпска држава. Познат је и став Британије – и она је била против васкрса српске државе у Македонији, те је рачунала с тим да је добро продужавати турску власт – само да се Србија не прошири на Македонију. Добро је чувати Турску – уколико се територије Старе Србије не укључе у Бугарску, или ако устаници не обезбеде аутономију у Турској, са становништвом бугарске, или македонске националности. Српске националности у Македонији не сме бити – ни под којим условима! Мора се признати, да су Западноевропљани пажљиво пратили збивања и да су лако закључили, да је отпор становништва против побугаривања у Македонији енергичан. А то су могли да прочитају и у писмима становника Вардарске и Пиринејске Македоније Берлинском конгресу (1878), кад су у њима истицали – да су Срби, а Бугари никако. Зато је логично, да су Западноевропљани одлучили уклонити у револуционарној организацији Македоније бугарске ознаке и заменити их македонским. Зато је после три године (1896), БМОРК преименован у Тајну македонско-одринску револуционарну организацију (ТМОРО), а 1905, у Унутрашњу македонско-одринску револуционарну организацију (ВМОРО).
    Устанак против турске власти у Македонији је букнуо 1903. године. Вођа му је био Гоце Делчев – он се представљао, у почетку, Бугарином, а касније Македонцем. Можда га је ова одлука коштала живота, јер су га Турци ликвидирали на почетку устанка. Свакако, то се могло десити и тако што је Турцима саопштено место његовог боравка. Могло је то бити учињено од стране Бугара, или, можда, Енглеза – ако су у Лондону проценили, да устанак неће успети, те је боље да Турци задрже Македонију под окупацијом.
    А колико су Енглези били непријатељски наоштрени против Срба почетком 20. столећа и у току Првог светског рата, открио је у британским архивама др Драгољуб Живојиновић. Открио је, да је Британија од 1914. године чинила све на уништавању Срба и српске државе – без обзира што јој је Краљевина Србија била савезник! Није било дневног листа у Британији који није најружније писао о Србима. Од британских државника и војсковођа, није било ниједнога који је био наклоњен Србији. Британци су и у Првом светском рату чинили све да сачувају Аустроугарску Монархију, мада је она била у рату против Британије. Зато су на Солунском ратишту радили против Срба. Залагали су се да Италија задржи после рата Истру и Италију, да се Румунији уступи Банат, а да се Бугарској, поред Македоније, дарују и српске територије северно од Македоније! Др Живојиновић је завирио и у нешто старију архиву, па је, са запрепашћењем, читао британску документацију из 1903. године. И тад су Британци записивали у документима најружније о Србима. А то је објављивала и британска штампа.
    Само ова чињеница нас упућује на претпосатвку, да су Британци страховали од устанка у Македонији, јер је могао да се преобрази у српски устанак – с обзиром да је само мали део Македонаца био асимилован у Бугаре, или у планирану нацију Македонаца. То је могло подстаћи Британце, да се определе за опстанак турске власти. Јер је устанак, ако би успео, био просрпски. То је, значи, навело Британце, да се потруде задржати турску окупацију и, ако је то тачно, онда не треба да се двоумимо зашто је вођа устанка (Гоце Делчев) тако рано ликвидиран.

  19. @Slobodan Jarcevic: Сада сте боље аргументовали свој став. Мада се у неким детаљима можемо и не слагати, у основи разлике су мале у односу на политику В.Британије. Иначе, моје гледиште на односе В.Британија – Србија сам данас изнео на НСПМ-у у чланку о изјави Дениса Кифа на ту тему: НСПМ: Денис Киф: Тезе да је Британија историјски непријатељ Србије су „теорије завере“, Русија да објасни вето у СБ УН Иоанн Дубињин:
    Киф је цинично, подсмешљиво “описао као `теорије завере` критике у медијима против Велике Британије (ВБ) у којима је та земља проглашавана за историјског непријатеља српске државе“. Теорија завере? Неће бити… Историјско непријатељство ВБ према Србима је факт, али у ствари није примарно уперено против њих – то је само споредни ефект британске вековне борбе против Русије, још бар од 18. века, примарно око “Источног питања“. У тој борби, ВБ је користила сва средства да спречи продор Русије – како на Блиски исток (руска тежња за излаз на Средоземље), тако и у Централну Азију – на југ према Индији. Срби (историјски везани за Русију) су били и остали вечита жртва политике ВБ која је користила Отоманску Империју (а и данас Турску) као “чеп“ руском продору у Медитеран – што је фрустрирало и тежње Срба за ослобођењем од Турака, и уопште за националном еманципацијом. Све док ВБ сматра Србе “малим Русима“, не може бити говора о уклањању непријатељства и патолошке мржње ВБ према Србима.
    Препоручи коментар: 10 0

  20. Понављам (за исте паре) мој коментар на сличан текст са НСПМ-а: НСПМ: Денис Киф: Тезе да је Британија историјски непријатељ Србије су „теорије завере“, Русија да објасни вето у СБ УН Иоанн Дубињин:
    Киф је цинично, подсмешљиво “описао као `теорије завере` критике у медијима против Велике Британије (ВБ) у којима је та земља проглашавана за историјског непријатеља српске државе“. Теорија завере? Неће бити… Историјско непријатељство ВБ према Србима је факт, али у ствари није примарно уперено против њих – то је само споредни ефект британске вековне борбе против Русије, још бар од 18. века, примарно око “Источног питања“. У тој борби, ВБ је користила сва средства да спречи продор Русије – како на Блиски исток (руска тежња за излаз на Средоземље), тако и у Централну Азију – на југ према Индији. Срби (историјски везани за Русију) су били и остали вечита жртва политике ВБ која је користила Отоманску Империју (а и данас Турску) као “чеп“ руском продору у Медитеран – што је фрустрирало и тежње Срба за ослобођењем од Турака, и уопште за националном еманципацијом. Све док ВБ сматра Србе “малим Русима“, не може бити говора о уклањању непријатељства и патолошке мржње ВБ према Србима.
    Препоручи коментар: 10 0

Оставите коментар