Врховни Жутник је у басаријадама говорио о потреби „промене свести“ Срба. То је била сврха и клеветничке резолуције о Сребреници. О томе су и раније говорили жути култур-комесари. Немци већ годинама траже од Срба безусловно колективно самоубиство. Све је то било познато када се на Ђурђевдан прошле године излазило на изборе.
Па када се показало да изборна крађа неће моћи да жуте одржи на власти, направљена је рокада. Потрошене Демонкрате замењене су прогресивним Назадњацима. Све друго је остало ама баш потпуно исто – с тим да сада политику подаништва народу продају дојучерашње патриоте и „националисти“.
„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“
Овако мисле Борис Тадић, Драган Ђилас, Чедомир Јовановић, Соња Бисерко и њима слични. Али ову стравичну реченицу је изговорио Ивица Дачић – особа који је прво омогућила жутократију издајом својих бирача, а онда за то била награђена премијерским местом у овом назадном Државном Дну.
Прочитајте још једном Дачићеве срамотне речи.
Шта је српско „вековно веровање“? Бог правде. Зар то да мењамо?
Шта је „начин понашања“? Чојство и јунаштво. Зар то да одбацимо?
Шта је „крајњи циљ“? Слобода. Зар њу да заборавимо?
Шта је „мит“ о којем говоре? Завет са Богом, вера у Васкрсење и Живот Вечни. Зар тога да се одрекнемо?
Ако синоћ у Бечу, Стамболу, Берлину, Риму и Загребу нису отварали шампањац, требало је. Што нису могли да постигну вековима убијања, унијаћења, протеривања и пропаганде, успели су инсталацијом Државног Дна. Или бар мисле да су.
Јер дабоме, Дачићеве речи немају моћ да промене стварност, ма колико он и остатак квислиншког култа мислили супротно. Нажалост, под њиховом контролом се данас налазе скоро све полуге државе и друштва, којима ће наставити да се труде да своју визију преумљене и одсрбљене Србије претворе у стварност. Док им се преостали Срби не супротставе.
Прича о косовском „миту“ који је од Срба направио заробљенике прошлости је лаж. Па шта је друго била мотивација устаника из Тополе и стогодишње борбе која је тада почела, него слобода и повратак на Косово – не само као физичку територију, већ и као испуњење завета датог 1389?
Само глуп или зао човек може да из епских песама косовског циклуса закључи како Срби славе пораз. Јер тај највећи српски Видовдан – толико велики, да су кроз историју сви душмани покушавали да га оскрнаве, оспоре и замене својим, до те мере су од њега страховали – био је победа.
Погледајте материјалне чињенице. Турци су се повукли, први и једини пут им је погинуо султан, и требало им је 70 година да освоје Србију и наставе продор на запад. Али погледајте и духовне: Косово је било српско Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ. Не стоји узалуд у песми:
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.
Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма; поробљени али не покорени. И захваљујући њему васкрсли – прво 1804, а онда 1916, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке задригле ништарије, бедници који мисле да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара? Па ето, мисле. А Срби, јесу ли заиста толико посрнули да ће то да им дозволе?
Апостол Матеј описује у Јеванђељу (књига 4, стихови 8-9) како је сотона ставио Исуса пред искушење:
Опет га узе ђаво и одведе га на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову;
И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.
Исто је нуђено Лазару: да пољуби турски скут, да погази своју веру и прихвати освајачку, и да заузврат ужива земне благодети службе султану. Многи су се полакомили на такву понуду. Али баш зато што су Лазар и његови витезови рекли „не“, данас још има Срба. А од Османовог царства остали су само трагови.
Исто обећање данас се чује из уста разних амбасадора, комесара, извијеститеља и боркиња за људска права. И док је Исус одговорио „иди од мене, сотоно!“, а Лазар исти одговор послао Мурату, олош окупљен у Квислиншком Култу хита да падне и поклони се.
А како би повукли све вас са собом, причају вам приче о концертима, аферама, фармама, великој и топлој браћи. Писмо су вам укинули, језик покварили, мисли загадили. Али ви још увек имате избор.
Хоћете ли остати верни Лазаровом Завету и Христу, због којих су Срби опстали а земна сила која их је притискала сваки пут доживела пропаст? Или ћете поверовати господару лажи и одрећи се свега светог и честитог, зарад обећања земаљских благодети – обећања које ни он ни Култ који му служи не могу да испуне? И никада нису ни могли?
Живот вечни или самоубиство? Слобода или смрт? Бог или сотона? Србија или ЕУропска унија? Правда, чојство и јунаштво – или ништавило квислиншког култа?
Тај избор је ваш, и само ваш. Али како се ко одлучи, тако ће да му и буде.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Sh
Categories: Поново прочитати/погледати
Зар је могуће да нема коментара на овакав текст ?!
Верујем да се Малић и слични не могу лако разочарати и да неће престати да буде Србе. Тешко да ће он убудуће написати бољи текст на ову тему. А и није неопходно, довољно је и да се овај повремено појављује.
Не знам шта би се из овог текста могло издвојити , кад је све суштина.
Могу само рећи шта ми је најближе. То су речи народног песника из времена кад су после Косовског боја видане ране :
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.
Сетих се да је ПОЛИТИКА , пре него што је пожутела ( не због старости), објавила текст Тиодора Росића “Улица српског пораза”. То је полатиничена улица Кнеза Михаила у Београду. У њој је и академија српског пораза , чији је академик писао да се треба звати Академија наука и уметности.
Наводио је Росић и речи народног песника по којима је мајка Марка Краљевића саветовала сина : НЕМОЈ МАРКО ГОВОРИТИ КРИВО. И питао се Росић да ли има још неки народ у свету који је толико уздизао правду. Такви текстови нису више могући у ПОЛИТИЦИ, а Росић је ванредни професор на Педагошкој академији у Јагодини која се на интернету представља само хрватском латиницом. Више поштујем ту отворену опредељеност за хрватско писмо, него представљање и ћирилицом и латиницом , јер је у питању лажно уважавање ћирилице са истим исходом – победа хрватске латинице над српском ћирилицом у српским земљама.
Малић је погодио у сам центар кад је написао следеће :
“Писмо су вам укинули, језик покварили, мисли загадили.Али ви још увек имате избор.”
Чини ми се да би дејство написаног имало много већи учинак да ова реченица није написана поводом срамне изјаве неког политичара Ивице Дачића, јер је тај школован да живи од политике, у којој нема ничег што је свето и честито.
Страдање ћирилице треба везати првенствено за српске националне институције Матицу српску и САНУ, које су упустиле хрватску латиницу у српски правопис и тиме дале “научну” подлогу за тихо умирање српског писма. Лажним учењем народа да он има своју латиницу ћирилици је одузет карактер српског националног симбола , без кога она не може да опстане. Народ се онда чуди нечијој бризи за ћирилицу , јер ако пропадне она остаће му “српска” латиница. Она иста коју је Србима наменио Анте Павелић кад им је 1941.г. забранио њихову ћирилицу , чак и у приватној употреби.
Главни редактор правописа, којим је погажена уставна одредба о ћирилици као једином службеном писму српског језика, је проф. др Мато Пижурица , а главни рецензент академик Клајн.
Пижурицу је на месту секретара Одељења за језик ( не одељење за српски језик ) заменио проф. др Јован Делић , који је ових дана у НОВОСТИМА назвао милитантним оне Србе који траже исто право као и сви остали народи света – једно писмо у једном језику, јер само то спашава ћирилицу. Овакви су професори као Делић су суштински гробари ћирилице , иако је Ивица Дачић јавно тражио да се у центар Ужица врати споменик његовом другу Титу. Било је гласање у Скупштини општине и предлог умало да није прошао.
Поштовани г-дине Малићу!
Хвала Вам за овај прелепи есеј о самој суштини српског избора и самим тим о суштини бића српског народа. Ви сте достојни настављач велике поворке српских националних интелектуалаца који су се бескомпромисно борили за истину, а самим тим за слободу златну.
Нека Вас Господ Бог укрепи у вашем надасве важном и вредном раду и да будете светионик истине у овом мрклом мраку лажи западне цивилизације, која је дошла у морални и сваки други ћорсокак и све повлачи у понор за собом.
Поздрав,
Горан
ne javljaju se ljudi, jer psuju izrode sebi u bradu, svesni da javno nije u redu
p.s. ceda i tadic su bar licili na ljude, lako se covek prevari, ali ovo sto ste sad izabrali tesko da moze da bude covek
Извините, коме овакав текст може да ваља?
Наравно, током Косовског боја дошло је ди издаје у српским редовима.
И, наравно, издајник није био Вук Бранковић. То је типични “динарски спин”.
Током самомог боја, верватно је босански велможа Влатко Вуковић утекао са попришта. Можда јесте, можда није, не зна се тачно.
Али, несумњиво главни издајник, без чије издаје Срби не би ни тада ни седамдесет година касније пали у ропство, јесте босански краљ Твртко. Он је у помоћ кнезу Лазару посла мањи одред војске под командом поменутог Влатка Вуковића, док је истовремено КОРИСТЕЋИ ГУЖВУ са главнином војске освајао градове по Далмацији. И, то су забележене историјске истине, које овдашњи комуно-патриоти педантно заобилазе.
Да Твртко није био толико алав, и толико беспризорно туп, не би ни Босна пала у руке Османлија.
Како онда, тако и данас. Алавост и тупост из тих крајева су нас коштале биолошког опстанка. Отуда, нема места ублажавању изречених ставова.
Невероватан је цинизам и дволичност г. Малића, који данашњи, несумњиво издајнички и несумљиво побосанчени режим, трпа у “досманлије”. Ти издајници, за које и сам Малић каже да су “најгори издајници”, јесу Милошевићеви издајници. И јесу, као и 1389., Босанци. Као што је и Милошевић најгори издајник, кога је Хагу предао Босанац Ђинђић. Овога је наследио Босаннац/Црногорац Тадић.
Из тог задатог профила одудара Коштуница, па није чудо што се стрве на њега са свих политичких страна, а из истих јаруга пореклом. Нема у опште везе што Коштуници нико није од поменутих ни до колена као државнику. Поготово не по резултатима рада, од којих је, како видимо, Устав кост у грлу издајницима.
Дакле, овакво беспризорно ругање историји, где се титоистички обер-издајник (који је био јако задовољан како Насер Орић бије Србе) Милошевић приказује као нека жртва је, најпре морално недопустиво и, затим, не може помоћи у спасу народа, већ тера воду на воденицу садашњим издајницима.
Услов свих услова да се Србија дигне је да се почисти од аустро-босанских кадрова у сваком облику.