Ознаке

У Стразбуру, у мају ове године, Европски омладински центар је организовао семинар „Сјећање и лекције Другог свјетског рата“. Организатори из земаља ЕУ тежили су ка томе да се учврсти свијест омладине такозваним мултиперспективним прилазом, који је у ствари лајт-верзија фалсификовања историје уопште и Другом свјетском рату нарочито, прилазом који је позван да нивелише  улогу СССР-а и његових савезника у борби са нацизмом.

Жељела бих подијелити са српским читаоцима виђење назначеног проблема, које је било снимљено у току мог наступа на семинару и које је изазвало бурну реакцију наших западних партнера.

Ипак, прије него што непосредно приђемо проблему фалсификовања, треба обратити пажњу на два принципијелна момента.

Прво. У посљедње вријеме веома много пажње (шта више превише, што личи на мантру) поклања се размишљању о правима човјека, о демократији, о европским вриједностима. Све је то тачно, али се у зомбирању такве врсте  заборавља главно – тешко да би ми данас, сједјећи у удобним салама на конеференцијама и скуповима, говорили о томе, да није било херојске побједе совјетског народа и његових савезника над хитлеровском коалицијом. Многих од нас не би било, једноставно се не бисмо родили и не бисмо имали могућност размишљања о сопственим правима. То је прво и треба се сјећати тога увијек.

Друго. У савременом свијету и његовим различитим дијеловима (кутовима) на велику жалост свакодневно, и сувише често, нарушавају се права човјека – право на безбједност, слободу кретања, чак права на живот. У овом низу једно од најопаснијих кршења права је фалсификовање историје. Управо фалсификовање угрожава једно од основних права човјека – право на истиниту информацију о прошлости, што значи и право на знање о садашњости и будућности. С тим у вези сјећамо се  најцитиранијег романа у посљедњој години у Русији, „1984“ Џ.Орвела, заправо његове тврдње: „Ко контролише прошлост, тај контролише будућност“.

А сада управо о проблему фалсификовања, које се тиче многих знаменитих догађаја свјетске историје. Међу осталим сјећање о Другом свјетском рату и Великом Отаџбинском рату.

Догађаји 1939 – 1945. играју посебну улогу у процесу фалсификовања, будући да се то десило, по историјским мјерилима, релативно скоро, живи учесници тог рата, наступају са сјећањем о рату  и тако постају симболи хероизма совјетског народа, јединства и солидарности свих оних који су се борили с нацизмом и фашизмом; симболом једнакости свих и свакога независно од боје коже и облика очију. Резултат побједе у рату поред осталог има како морални, тако и геополитички аспект. Фалсификатори покушавају изобличити чињенице, уништити оба аспекта (морални и геополитички) Русије, као историјске и политичке насљеднице СССР-а, којој се провокативно намеће кривица за догађаје Другог свјетског рата и, самим тим, ствара се база за показивање њених политичких, финансијских и територијалних претензија. Као резултат, главни циљ ревизије историје Другог свјетског рата је – у то су увјерени како руски научници тако и садашњи политичари –  поновно разматрање њених геополитичких коначних резултата.

Важно је примијетити да се процес фалсификовања историје Другог свјетског рата и Великог Отаџбинског рата актуелизирао послије 1991. године , то јест послије тога када је Русија почела да проводи активну спољну политику, штитећи свој суверенитет, који је био у знатној мјери изгубљен у вријеме Јељцина.

С научне тачке гледишта може се издвојити неколико типова фалсификовања. Зауставимо се на три типа: концептуалном, фактографском и на фалсификовању због ћутања.

Концептуално фалсификовање је стварање несумњиво лажне концепције, шеме која има политичко-идеолошки правац и циљ.

Фактографско фалсификовање је свјесно искривљивање чињеница.

Фалсификовање због ћутања је свјесно ћутање, игнорисање одређених чињеница.

Јелена Пономарјева

Почећемо од концептуалног фалсификовања. На том нивоу дешава се изједначавање стаљинског СССР-а и хитлеровског Трећег рајха, као два облика „тоталитарног режима“. И стављање на њих једнаке одговорности за започињање Другог свјетског рата. Ипак, и уз најповршније упознавање са чињеницама, долази до очигледне неувјерљивости датог прилаза. Ја не говорим о ненаучности самог термина „тоталитаризам“, који је по узору на Арентову, Фридриха и Бжежинског добио врло велики пропагандни карактер. Напоменућу да је 1951. године, у књизи „Извори тоталитаризма“, Хана Арент у друштвени дискурс увела наратив „двају тоталитаризама“, а средином 50-их Збигњев Бжежински и Карл Фридрих су изградили нове концептуалне основе Хладног рата. Тандем Бжежински-Фридрих предложио је да се, као универзално оружје информационог рата против СССР/Русије, у науци и систему образовања користи идентификација совјетског политичког система и Хитлеровог нацизма као два „тоталитаризма“. На тај начин, од 50-их година 20. вијека почиње поређење неупоредивог, поређење које опстаје до данас, совјетског строја и западних тоталитарних режима 20. вијека.

Узгред, веома је значајно да је директор Јерусалимског центра „Симон Визентал“, Ефраим Зуроф, принципијелно против таквог поређења. По његовом мишљењу активизација таквог наратива одговара превасходно бившим колаборационистима (данас сви они себе зову „младоевропејцима“), који користе аргумент о „двама тоталитаризмима“ како би на тај начин себе оправдали, оправдали своју дволичну улогу у холокаусту и своју сарадњу са нацистима. Управо на њихову иницијативу на европском нивоу се на неки начин и десила формализација те „концепције“.

Двадесет петог јануара 2006. ПАСЕ је донијела резолуцију о „потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“ (Резолуција N1481).

Двадесет шестог јуна 2008. донесена је такозвана Прашка декларација о европској савјести и комунизму, а 2. априла 2009. године, одбацујући тај „документ“, Европски парламент је одредио Европски дан сјећања на жртве стаљинизма и нацизма.

Иницијаторима и спроводницима идеје изједначавања потпуно неупоредивог треба напоменути да је у новембру 1939. године, на првом научном симпозијуму посвећеном карактеру тоталитарне државе, значајан амерички истраживач, Карлтон Хејс, објаснио је да је тоталитаризам феномен тржишне економије, феномен буржоаске цивилизације који ван њених граница он не функционише. Као тоталитарне режиме Хејс наводи Мусолинијеву Италију и Хитлерову Њемачку. Стаљински Совјетски савез је по његовом убјеђењу потпуно други тип државе, тип у којем не постоји приватна својина и класе, гдје је био изграђен системски антикапитализам – социјализам, гдје влада геокултура Просветитељства, за разлику од нацистичке идеологије антипросвјетитељства и антимодернизма.

Ипак, као што видимо, „концептуални вирус“, који су покренули Арентова и Бжежински и њихове присталице, нису једноставно отровали многе умове него имају веома озбиљне посљедице. Конкретно, то се изражава не само позивом Русији да се покаје за „поробљавање“ европских народа (укључујући Балтичко поморје) у току Другог свјетског рата, него и захтјевима да се од Москве добије новчана компензација, и да се поново напише историја у буквалном смислу.

Што се тиче фалсификовања историје рата, онда у новим прилазима све чешће заборављају (увјерена сам свјесно) да је СССР био објекат агресије. Дешава се изједначавање субјекта агресије и њеног објекта. Тај прилаз није само погрешан него и скида са агресора – нацистичке Њемачке – кривицу, оправдава је.  1930. године колективни Запад је охрабривао нацисте на дјеловање против СССР-а. Данас, колективни Запад снисходљиво гледа на то како бивши есесовци, тј. нацисти и њихови насљедници, марширају по улицама Риге, Таљина, Кијева. Западне земље су одбиле  да гласају за резолуцију која осуђује слављење нацизма. Ствара се утисак да ако нацизам има антируску усмјереност онда Запад има разумијевање за то. Тако је било 30-их, тако се дешава и данас. По саопштењима западне штампе, западни инструктори обучавају припаднике нацистичких бораца из „десног сектора“ и других радикалних структура у Украјини.

На тај начин фалсификовање историје иде на руку подршци нацизму и то не може да не узнемирава.

А сада о фактографском фалсификовању историје. По угледу на издајника Резуна, који је побјегао из СССР–а у Енглеску, и који је писао (очигледно по диктату својих енглеских домаћина) под псеудонимом Суворов, у друштвеном мнењу се појављује теза о томе да је Стаљин спремао напад на Њемачку, а да је Хитлер предухитрио његов удар буквално за двије недјеље.

Тај фалсификат не  може издржати никакву критику. Чим се упознаш са цифрама војно-индустријског потенцијала највећих држава – цифре говоре саме за себе. Уочи рата САД су посједовале 41, 7% свјетског војног потенцијала; Њемачка 14,4 %; СССР 14%; Велика Британија 10, 2% Француска 4,2%, Италија и Јапан имали су по 2,5 одсто, а остали свијет 10,5% (Kennedy P. The rise and the fall of the great powers, 1989, p. 430)

Треба узети у обзир и то да су САД још 1937. одине објавиле, а у априлу 1941. године формулисали, рјешење  Конгреса да ће у случају Њемачког напада на СССР, САД помагати СССР, а ако СССР нападне Њемачку или ДОЗВОЛИ ДА БУДЕ ИСПРОВОЦИРАН, онда ће САД помагати Њемачкој.

Сада замислимо да Стаљин напада Њемачку, на страни Њемачке одмах би се нашле САД, не говорећи о Италији и Јапану. Испада 61,1% против 14%, осим тога велика Британија и Француска у тој ситуацији би се брзо помириле са Њемачком, значи 75% против 14%. Стаљин није самоубица, и зато није могао планирати напад на Њемачку. Не могу да не поменем још једно познато мишљење, а то су ријечи. Х. Трумана, тадашњег вице-предсједника САД: „Ако видимо да рат добија Њемачка, онда морамо помоћи Русији, ако буде побиједила Русија морамо помагати Њемачкој. И нека они што је могуће више убијају једни друге, мада не желим ни у каквим условима да видим Хитлера као побједника“ (New York Times, 24. 6. 1941).

Провлачећи данас тврдњу о „истој одговорности СССР и Њемачке“ за започињање другог свјетског рата ( и, нажалост, неки руски) историчари по сваку цијену покушавају да скину одговорност са западних држава за политику „смиривања“ Хитлера, која је довела до рата.

Као и раније жестоким нападима је подвргнут совјетско-њемачки пакт о ненападању, познат као пакт Молотов-Ребентроп. У посљедње вријеме та тема се поново распирује на Западу, а посебно у земљама источне Европе, у бившим совјетским републикама Прибалтика, неким другим државама у сусједству па и код нас у Русији.

При том се заборавља да је прије потписивања пакта Њемачка, у марту 1938. године, припојила Аустрију, а у септембру исте те године, као резултат политике демократија, за гурање Хитлера на Исток, одржан је Минхенски договор, Хитлеру је дата Судетска област Чехословачке. Пољска је, искористивши укључену специјалну тачку о регулисању проблема пољске  и мађарске мањине Чехословачке, 1. октобра 1938. године, заузела Тешинску Сљезију, која је раније улазила у састав Чехословачке. Мађарска је окупирала југ Словачке, својим понашањем тадашњи владари Пољске и Мађарске су допринијели ликвидацији Чехословачке, која је коначно остварена у прољеће 1939. године. Тада је био освојен Мемељ (Клајпедкса покрајина) Литваније. Напомињем да су Велика Британија и Француске потписале аналогне пактове, заједно са тајним додатним протоколима. Пакт с Њемачком потписале су и земље Балтика, али њих нико не криви за то.

Не треба заборавити ни услове СССР-а за стварање система безбједности у Европи, које су торпердовали челници западних влада. Били су спријечени преговори у августу 1939. године, на преговоре су долазила безначајна лица која нису имала никакву пуномоћ за потписивање документа.

Важно је знати да је у то вријеме СССР био у веома сложеном положају. На Истоку, у Монголији, совјетска и монголска војска водиле су борбу са Јапанцима, на Западу само што није почео рат Њемачке против Пољске, која се уздала у западне земље и није жељела да прими помоћ од СССР-а у случају њене окупације и даље офанзиве њемачке војске на Совјетски савез. СССР би морао водити борбу на два фронта: у Европи и Азији. Зато сматрати совјетско-германски пакт првим узроком Другог свјетског рата нема никакве основе.

Јелена Понамарјова на конференцији „Утицај Русије у Србији“ (Београд, новембар 2014)Јелена Пономарјева на конференцији „Утицај Русије у Србији“ (Београд, новембар 2014)

Осим тога, за националну безбједност СССР-а закључивање совјетско-њемачког пакта о ненападању имало је велики значај. Тај пакт је одгодио почетак рата и то је већ само по себи вриједно.

Фалсификаторе историје треба такође подсјетити на документе Нирнбершког процеса. У пресуди трибунала,  изричито је речено: „Двадесет другог јуна 1941. године без објаве рата Њемачка је упала на совјетску територију у складу са раније припремљеним планом. Докази достављени трибуналу потврђују да је Њемачка имала прецизно разрађене планове рушења СССР-а као политичке и војне силе, да би се рашчистио пут за експанзију Њемачке на Исток у складу са њеним стремљењима… Планови економске експлоатације СССР-а, масовног протјеривања становништва, убиства министара и политичких руководилаца били су дио прецизно разрађеног плана, чије је извршење почело 22. јуна без било каквог упозорења и без икаквог законског оправдања. То је била очигледна агресија.“ Тако да упоређивати СССР и Трећи рајх могу само или болесни људи или који ништа не знају.

А сада о фалсификовању прећуткивањем. Када се говори о жртвама рата, помињу се Јевреји, Роми, хомосексуалци, али, по правилу, ништа се не говори о Русима и уопште о Словенима. А статистика каже да војни губици СССР-а, по савременим подацима, чине 11 милиона и 900 хиљада. Њемачка је изгубила 8 милиона и 876 хиљада. Заробљеници: совјетски – 4.576 (вратило се 1.559); Нијемци – 3.576 (од тога се 70% вратило у домовину) у заробљеништву је умрло 5 пута совјетских војника (!) него Нијемаца. Губици совјетског становништва: 14 милиона 700 хиљада од којих су 7 милиона 420 390 свјесно и системски истријебили Нијемци; 4 милиона 100 хиљада су умрли због сурових услова окупације; 2 милиона 164 313 је умрло на принудном раду у Њемачкој. У исто вријеме у Њемачкој је 4 милиона грађана погинуло у бомбардовању – Американци су свјесно уништавали грађанско становништво у складу са програмом, који су разрадили Курт Левин и Фон Нојман (нанијети максималан губитак Нијемцима у психолошком и демографском циљу). Черчил је писао: „Ми не ратујемо са Хитлером, чак ни с национал-социјализмом, него са духом Шилера да се он никада више поново не роди.“ А Стаљин је изјавио: „Хитлери долазе и одлазе, а њемачки народ остаје.“

У западноевропским и америчким уџбеницима пише да су одлучну улогу у побједи над нацистичком Њемачком и милитаристичким Јапаном одиграле побједе англо-америчких војника (операције „Маркет гарден“ у Холандији и искрцавање у Нормандији 6. јуна 1994. године). При том се такви догађаји као Стаљинградска битка, која је послужила као почетак корјенитог прелома у току Другог свјетског рата,, битка на Курском луку и побједа, која су Совјетском савезу дале стратешку надмоћ, операција „Багратион“ у току које су наши војници коначно очистили нашу земљу од непријатеља, и кренули ка коначном ослобођењу Европе од нацизма, описују се као борбе од локалног значаја, ако се уопште и описују.

Трећи дан семинара, у једном од излагања давао се помен жртвама страдалим од атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки, али при том није било речено чије су то биле бомбе, ко је наредио да се те бомбе баце, ко је крив за те жртве. Такав приступ – свјесног прећуткивања –такође је дио фалсификовања историје. Фалсификовања прећуткивањем.

Сљедећи корак је пребацивање кривице на друге учеснике свјетске политике. Као један резултата таквог прећуткивања и фалсификовања је на примјер тај да више од 30% јапанских ученика  не знају да су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки бацили Американци, већ сматрају да је атомске бомбе бацио Совјетски савез. Не знају да се атомска бомба појавила у СССР-у 1949. године, а средства њене испоруке тек 1957. године.

Као резултат таквог фалсификовања знатан дио младих Европљана је увјерен да су Хитлера побиједиле САД, а неки политичари и новинари чак тврде да је Европу ослободила Украјина.

Фалсификовање је довело до страшне необавјештености и некомпетентности не само европских друштвених група, него и политичара одговорних за доношење политичких група. У таквој ситуацији појављује се оправдано питање какве вриједности и усмјерености могу донијети људи који ништа не знају и који не желе да знају истину о историји?

Као закључак, још једном ћу подвући да се данас може говорити, фактично, о постојању „традиционалног“ заснованог на чињеницама прилазу, и нових „интерпретативних“ или мултиперспективних прилаза у освјетљавању Другог свјетског рата и великог Отаџбинског рата. Безусловно, може се схватити да је и традиционални приступ такође интерпретација. Ипак, то је интерпертација која је заснована на вјеродостојним изворима, чињеницама познатим од стране милиона руских грађана, на документима, који се чувају не само у државним, него и у приватним архивама, у сјећању људи. Са своје стране, тачке интерпретативног, мултиперспективног прилаза носе искључиво збирни карактер, тј. у чистом облику и потпуно нису представљени ни код једног аутора који се може сматрати фалсификатором. То и није чудно, како је примјетио француски философ, политичар епохе Ренесансе М. де Монтењ: „Супротно истини лаж има стотине хиљада лица и нема граница.“

Поређење приступа показује да се у случају традиционалног концепта Велики Отаџбински рат  представља као „победа са сузама у очима“, као потпуна трагедија са бројним жртавама, али, ипак, као херојски период историје, док се у оквиру такозване мултиперспективности многи херојски тренуци доводе у питање, подвргавају се често неоснованој  критици или произвољном тумачењу.

И, на крају, у условима нарастајућег сукоба колективног Запада и Русије насталог као посљедица, прво тога што Русија није дозволила Западу да са Сиријом, на челу са Асадом, уради оно што је урадио са Гадафијем, са Либијом; и, друго, због америчко-бандеровског преврата 19. фебруара 2014. године у Кијеву (што је прва агресија против руског света од 22. јуна 1941) најпонављанија прогноза каже да слиједи појачање информационо-психолошког рата против Русије. Једна од манифестација тог рата је фалсификовање историје Другог свјетског и Великог отаџбинског рата. Јасно је да одређени кругови на Западу, и од њих формиране структуре, раде на обликовању уносне (профитабилне) будућности, кривотворећи прошлост и поново пишући историју. Ми смо спремни за то, поготову што је истина на нашој страни, на страни деце и унука оних који су сломили кичму хитлеровској Немачкој руковођену континенталним Западом, када су напали СССР, Русију.

Јелена Пoнoмарјева је доктор политичких наука и професор МГИМО Универзитета (Московски државни институт међународних односа МИП-а Русије)

Са руског превела: Милана Бабић


ИЗМЕНЕ

  • Овај чланак је измењен 19. 6. 2015. у 12:59 – промењене су фотографије и њихов редослед.
  • Чланак је мењан и 14. 7. 2015. у 14:23 – у наслову и у тексту презиме проф. Јелене уједначено је на Пономарјева.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Pc