Ђакон Ненад Илић: Лондонска размишљања

Кад човек из колоније дође у центар не може а да не осети макар мало зависти. Британска острва нико није освајао скоро хиљаду година. Тако су добили могућност да се несметано посвете развијању економије, науке, технике, али им није било довољно. Империја се богатила на рачун целог света, а савест својих грађана умиривала је концепцијом о ширењу своје високе цивилизације. Заиста, енглеска трава почела је да расте и у пустињама, макар у двориштима изабраних. Успутни ратови и милионске жртве су били само нужни део цивилизацијског процеса. Британци су поносни на своју историју и чувају традицију. Ништа им не смета да данас деле лекције из морала свима који нису посадили довољно енглеске траве.

ni-1762015

Шетајући ширим центром Лондона нисам успео да пронађем ниједну фасаду која није окречена у неколико последњих година. Без обзира на фамозну светску економску кризу. У Београду, престоници- светском рекордеру по броју освајања, преласка из руку у руке, рушења и бомбардовања (заиста, ово није фигуративно), чак ни репрезентативна Кнез Михаилова улица по одржавању не успева да држи корак са било којом улицом у неколико квадратних километара ширег центра Лондона.

Иако сам имао прилику да у последње време обилазим и друге европске центре, тек у Лондону брутално јасна постаје чињеница драматичне разлике у богатству између центра империје која је свој континуитет пронашла у садејству са својом најуспешнијом бившом колонијом, и источне периферије европске цивилизације.

Кад се у тренутним околностима и различитим стартним позицијама количина потрошње добара по становнику постави као главни ако не и једини циљ сваке државе, мале и сиромашне земље осуђене су на неуспех у том спорту. Сем ако не постану део система конструисаног иза зидова старих банака и неприступачних клубова. Слично ономе кад се у неком делу града отвори велики тржни центар који обара цене и преузимајући монополистички позицију упропасти све околне мале радње.

Систем вредности западне потрошачке цивилизације рапростире се далеко од центра и утиче на животне циљеве људи, без обзира у каквим околностима живе. Они способнији имају пред собом два пута. Или да се преселе што ближе центру или да постану локални сарадници центра. Осталима ко је крив што немају довољно оштре зубе у борби за опстанак.

И тако, ситуација постаје и за нас једноставна, потпуно прегледна. Ко нам је крив.

А опет – нисмо сви исти. Није систем добар за све. Није добар ни за већину.

Што од усељеника са свих страна света, што од туриста – Лондон је пун различитих раса и нација. Свако ту може да нађе своје место у задатим оквирима. И не изгледа да се тако сви заједно осећају нешто посебно лоше. Сигурно не лошије него ми у Србији. У метроу сам неколико пута видео Енглезе који се учтиво и неагресивно удварају лепим девојкама. У београдском превозу тако нешто већ неко време не виђам. Људи се смеју на улицама, а некад смо ми то добро расположење сматрали нашом предношћу у односу на богатији Запад. Ми се смејемо све мање.

Занимљив је утисак да Срби, иако их нема довољно да имају неку своју четврт, кад се окупе било у неким српским организацијама или око Цркве, функционишу не као некакви енглески Срби, него баш као српски Срби. Са свим добрим и лошим одликама српског заједничког функционисања. Без обзира колико су дуго у Енглеској, без обзира пол, узраст, на образовни ниво и пословну успешност. Кад се нађеш у групи Срба, као да ниси ни одлазио из Србије. Значи да смо заиста чврсто повезани, да постоје неке темељне особине које нас разликују, чине нас народом. Ако до неких промена и дође оне се по систему спојених судова могу одвијати само ако се промене дешавају и у матици.

У Лондону се најлакше схвати како је потпуно логично да се ширење империје одвија у духу глобализма и толеранције. Толеранције – наравно само док нису угрожени интереси и вредности империје. А шта онда у оквиру нове слике света остаје Србима који у доброј мери чувају своје идентитетске особине чак и кад у мањој или већој мери забораве да говоре српски? Где би било наше место у оствареној победи глобалне империје?

Ја то заиста не могу да видим, а некако не видим ни да неко други то сада зна. Класична колонијална понуда ноћног живота и добре хране можда ипак није довољна.

Ако би Србија нестала као држава, Срби би у великом броју и даље остали само један од неприлагођених елемената светске империје. Да ли би то могло да нас задовољи? Не верујем. Какве би последице тога биле?

Пошто смо делимично већ, ако не под директном влашћу, онда сигурно под великом контролом империје, недовољно самостални, могло би се рећи и тихо окупирани, ми можемо да наставимо процесе утапања и прилагођавања империји, што садашња власт у великој мери заговара, или да се припремамо за ослобођење. У том процесу логично је да у оквиру тренутне слике света посежемо за помоћи других великих центара, првенствено Русије. Само не би требало да заборавимо да је и Москва под ударом империје. Да и њој кључају процеси неизвесног исхода. Као и у Кини и другим алтернативним центрима.

У случају да се у Србији макар у некој мери кристалише свест о томе да вреди сачувати своју посебност, пре свега ми је морамо освестити. Извући из сентименталне, носталгичне магле која води самозаљубљености или самосажаљења. Отворено треба да сагледамо наше мане, али и оно што имамо, што смо наследили, а за шта се вреди жртвовати.

Парадоксално, ако желимо да опстанемо морамо да мислимо глобално, али не на начин на који нас учи империја. Да ли овако ојађени и без наде уопште можемо да размишљамо о томе шта би била наша светска мисија? Колико год она могла да добаци. Сасвим близу или нешто даље. Разлог опстанка једног малог народа са озбиљном историјом страдања и повремених лепих постигнућа. Чиме бисмо то ми могли да будемо занимљиви и корисни осталим народима? Јер ако то не пронађемо нећемо наћи ни разлог за опстанак. Све остало није ни политика ни стратегија, већ само успоравање неминовног процеса нестајања и утапања.

И тако, опет и опет, долазимо до вапијућих питања на која се нико овде, од анестезираних представника лажне или праве али скривене елите, довољно озбиљно не бави. Кад кажем озбиљно – мислим у групама, институцијама, клубовима. Шта је то што вреди сачувати, које су то вредности, који потенцијали?

Морамо да пронађемо одговор што пре. Или не морамо.

Ако наш циљ мислимо да пронађемо само у богатству сличном оном у империји, које тако очајнички прижељкујемо, било би нам потребно стотину година. А пропашћемо много пре.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4P0



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Нити је Лондон права слика живота у В.Британији, нити је то сама Енглеска. Аутор сигурно није залазио до Корнвала, Велса, Шкотске… ни тамо нису све фасаде свеже офарбане, и тамо људи нису униформно сретни и задовољни, и тамо има много људи који живе чак и горе од Срба у Србији – али, битна разлика је да ипак имају неке шансе да препознају и евентуално уграбе прилику за индивидуално побољшање свог живота, локално, у оквиру В.Британије, Комонвелта – или широм света.
    Осим тога, кад већ говоримо о Москви (аутор подразумева: овој садашњој Русији), поставља се питање да ли му је познато, и под којим околностима живе становници унутрашњости те земље? Колико ми је познато – не баш најсјајније у некој Костроми, Нижњем Новгороду, Мурманску – па и доста лошије него у Корнвалу или Велсу. И Русија (СССР) је била копнена колонијална сила. Не мислите ваљда да су разни Татарстани, Казахстани, Азербејџани и остали „…стани/..,џани“ били исконски руске земље?
    Велики и нерешиви проблем СССР-а је био тај да није – као колонијална сила успео да после себе остави неку врсту Комонвелта… како и зашто је већ посебно питање. Британији је то успело, и у том грму (бар делимично) лежи зец.
    Иначе, добро је то што аутор каже да се треба уздати у се и у своје кљусе – али и кљусе треба имати…

  2. Уман текст, одличног стила и језика, фина запажања, тема више него значајна.
    Покушај решења нашег незавидног стања састоји се у прихватању стандарда савременог света, изградњи демократске националне државе и чувању културних и језичких (српска ћирилица!) одлика.

  3. Иоанн Дубињин – Слажем се са проценом односа престоница и унутрашњости у случају Русије колико знам, а верујем да одређене сличности има и у случају В.Британије. Москву сам посматрао као и Лондон, као и Београд – ради се о видљивим симболима и местима моћи, политике, стварања вредносног система. А потпоуно се слажем са тим да „треба имати кљусе“. Због тога сам текст и писао. Да погледамо то кљусе, нахранимо га, истимаримо и видимо за коју врсту трке или рада је способно.
    cp6cku – Хвала! Да, морамо да сагледамо стандарде савременог света и овако или онако се иоле јасно одредимо. У томе је ствар. Морамо да пронађемо неку концепцију. Било какву.

Оставите коментар