Миша Ђурковић: Геополитика „србијанства”

Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао

Миша Ђурковић

Миша Ђурковић

Пре неколико дана водећи атлантистички таблоид у Србији на насловној страни је објавио списак захтева које Запад данас испоставља пред Србију и Србе. Они се у суштини своде на наслов који је тексту доделио један овдашњи портал: „Све што је српско биће сведено на србијанско”.

Нажалост, ово није ништа ново. Ово је потпуно логичан наставак (гео)политике која у континуитету траје бар 150 година и коју су на овим просторима једнако спроводиле све велике силе, уз подршку религијског прозелитизма и интервенционизма, о којем у последњој књизи сјајно пише др Александар Раковић. Од почетка решавања тзв. Источног питања, кључни задатак на овим просторима био је сузбити Србе и не дозволити им да направе модерну државу од простора на којима су живели.

Стога је од тада на столу исти модел о пожељним и непожељним национализмима, који смо од 1991. поново видели. Само је српски национализам лош, сви остали који се усмеравају на њега добри су и корисни. У том кључу на ободима српског етничког простора конструисане су и подржаване и нове нације, попут бошњачке или црногорске, и стваране државе чија је суштина и основа антисрпство. Против Срба су коришћени и геноцид и протеривање, и покрштавање и корупција… Последица таквих политика јесте да Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао, што се, између осталог, види и по пресудама Хашког трибунала.

У последњих десетак година Србија је почела да развија нову политику према Србима у окружењу. Полазећи од искуства европских земаља и европских стандарда заштите мањина (који су у самој Србији максимално подигнути), почела је да креира механизме за помоћ Србима у окружењу и за борбу за њихова права. Године 2006. донет је Устав у којем је матица преузела обавезу бриге о Србима у окружењу, затим је 2007. усвојен Закон о двојном држављанству, а 2010. важан закон о Србима у региону и дијаспори. Започети су и неки пројекти помоћи Србима да остваре економску одрживост и да преко културних и образовних институција задрже свој идентитет. Посебан фокус стављен је на Републику Српску и Србе у Црној Гори.

Нажалост, од 2012, Министарство за дијаспору је деградирано на ниво канцеларије и највећи део ове политике је заустављен. Између осталог, и услед притисака странаца који настоје да сузбију сваку озбиљну везу ове државе са сународницима у окружењу. Положај Срба у околним земљама далеко је испод европских стандарда, али све западне мисије за људска права праве се луде, управо зато што Запад не одустаје од политике асимилације тих људи у новостворене државе и нације.

Они настављају с политиком коју су Калај и Талоци градили пре више од сто година. Тако су Срби данас непризнати у Словенији, покрштавају се и под сталним су притиском у Хрватској (која је на крају ушла у ЕУ без решавања питања повратка српске имовине), а у Црној Гори је отворен државни пројекат, чији је циљ да се сведу на десетак посто и учине неважном мањином. Данас их је скоро трећина, а живе у условима пуне дискриминације. У Албанији Срби и даље не могу да враћају српска имена. Нешто је боља ситуација у Македонији и Мађарској, што је постигнуто борбом тамошњих Срба и бољим билатералним наступом.

Искуство је, нажалост, показало да су се Срби очували само тамо где су имали своју, српску државу. Стога одбрана Србије и Српске мора бити приоритет. Осим тога, неопходно би било наставити с политиком помоћи Србима у региону да се пре свега сами организују и оспособе за тешку борбу за преживљавање у новим државама, иако су оне, по правилу, непријатељски и асимилаторски настројене према њима. Осим државе, у то треба да се укључе и црква, САНУ, али и разне приватне иницијативе и НВО. Кључно је знати да та питања на овај или онај начин морамо да решавамо с околним народима, а да од западних сила и европских институција никакву помоћ за то нећемо имати.

Виши научни сарадник у Институту за европске студије

(Политика, 15. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4NC



Категорије:Преносимо

2 replies

  1. Ако овоме додамо чињеницу да је у извесној мери и Београд допринео томе што „Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао“, како рече Миша Ђрковић. Да потсетимо, да је у извесној мери кривац за србску трагедију у ХХ столећу и кнез Павле Карађорђевић, енглески витез ордена Подвезице, намесник у енглеској колонији Краљевини Југославији, као и то да један део кривице сносе и тз. „британски федералистички експерти“ Форин офиса на челу са хрватским пријатељима Ситоном Вотсоном и Викхемом Стидом, који су имали кључну улогу у тз. споразуму Цветковић-Мачек од августа 1939, и Брозовом Авноју од новембра 1943.године са којим је званично настао почетак србске трагедије…

    Ради историске истине ваља рећи да су договарања и споразумевања између
    масонског Београда и масонског Загреба најбоље одсликана у једној песми, коју
    су певале избезумљене гласачке масе у Србији уочи Другог светског рата: „Од
    Загреба па до Чачка, гласаћемо сви за Мачка, боље Мачак да нас гребе нег
    Стојадин да нас ј…“

    Једну значајну оцену о избезумљеним гласачким масама у Србији дао је и др.
    Данило Грегорић у књизи „Самоубиство Југославије“, где дословно стоји:

    „… ‘Па баш у Србији било је много расположења за Споразум. То се видело на
    прошлогодишњим изборима’, примјетио сам…

    Буић је држао у руци већи акт и турио ми га је пред очи.
    ‘Eво текста закона, хрватског устава. Лепа ствар. Као Хрват сам задовољан. Али
    као Југословен се плашим да ће држава бити раслабљена. И, најзад, шта ће бити с нама који смо верно служили Београду?’

    Овде је додирнуо Др. Буић једно од најболнијих питања југословенске унутрашње политике. У дугим периодима затегнутости између Београда и Загреба, Београд је налазио увек убеђене Југословене, добре патриоте, који су сматрали својом дужношћу да кроз све перипетије стоје чврсто уз Београд у коме су видели утеловљење југословенске идеје. Пре свега су то били добровољци, који су побегли из некадашње аустро-угарске војске и пришли српској, да заједно са њом управе своје оружје и све своје снаге против дунавске монархије Хабзбурга…

    И кад би једном дошло до периода споразумевања између Београда и Загреба,
    Београд је те људе једноставно остављао на цедилу. Напустио их је хладнокрвно и није их заштићивао од освете хрватске већине, са којом је у тим периодима сарађивао. Било је јасно да ће нарочито после споразума Цветковић-Мачек, који је Хрватима признао широку аутономију, положај југословенски оријентисаних Хрвата бити нарочито тежак. Мораће да емигрирају у Србију…

    И Лондон је ту помогао. Хрватски масони добијају наређење: одмах склопити мир са Београдом. Наредба са највишег места. А и српски исто тако…“ (Види: Др. Данило Грегорић, Самоубиство Југославије, последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр. 73, 74 и 75).

    Свиђа ми се

  2. Вро добро, врло добро…
    Лепо сте ви обојица (и аутор написа и темељни коментатор г. Буковић), срочили своја писма.
    Хај`те сад, огласите се о правим кривцима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s