Поводом цртања нацистичког крста на трави сплитског стадиона на којем су играле фудбалске репрезентације Хрватске и Италије, подсећамо на текст Небојше Малића из 2010. године из кога исходе најмање две ствари: 1) ово на сплитском стадиону пре је континуитет него инцидент, и 2) пет година касније свеприсутна је мантра да нас треба прогласити геноцидним народом док се други неуморно поносе и враћају нацистичкој свастици.

А. Л.

Небојша Малић: Инсајдери

Небојша Малић

Жутило је превршило свако меру. Ево и сама земља се пропиње, тешко јој је да их носи на грбачи. Са неба падају ужарене стене, као упозорење. А ми, као да смо рођени јуче. Не сећамо се више од сат-два уназад. Свако ново злодело жутих невладника отера у заборав оно претходно. Србија битише у непрекидном циклусу оних Ворхолових 15 минута славе (односно срама). Чим се један заврши, други почне. И док се бавимо најновијим „Инсајдером“, невладничка лабораторија ужаса већ спрема ново непочинство.

Слажем се да се речена емисија може најбоље описати као „Ода гадости„. Да представља најмрачнију пропаганду, производ умова потпуно разведених од логике и разума, имуних на чињенице и алергичних на истину. Али побогу, зар је то тек сада јасно? Зар већ годинама није било очигледно да је Б92 у функцији медијског тепих-бомбардовања српског јавног простора – унапређена и времену прилагођена верзија његовог скоро-па-имењака из Вијетнамског рата, „Црног бомбардера“ Б52? То што је неким невладницима и то било мало, па су основали Пешчаник и „е-новине“ као још екстремнија гласила, треба да нас збуни па да поверујемо како је Б92 некакав објективни медиј са професионалним стандардима. Личити на такво нешто у поређењу са наведеним „медијима“ није тешко – али само зато што нешто може да личи на нормалну медијску кућу, не мора да значи да то и јесте. Погледајте Си-Ен-Ен.

Добро, ако лаже коза, не лаже рог. Б92 је одувек био пропагандна служба Империје, па не треба да изненади то што од 2000. служи и жутократију на исти начин. И једни и други служе истом непријатељу. Али ето, ни десет година скоро па апсолутне власти, потпуне доминације медијским простором и свим аспектима друштва и државе, није било довољно да жутократе „преуме“ тај „неразумни“ народ којим владају у име „разумне“ Империје. То се видело не толико 10. октобра ове године, колико дан раније.

Призор десетина хиљада људи како мирно протестују против државног иживљавања престравио је жутократе таман колико и оне стотине хиљада које су у тишини испратиле Патријарха Павла прошле године. Сад страхују и од песмица на стадионима. Можда им баш није сасвим јасно, онако заслепљеним влашћу и амбасадорским ласкањем, да их једна кап у већ препуној чаши дели од револуционарне правде – али чак и они су у стању да виде да им се клима под ногама. Зато их хвата паника, па праве и пуштају овако хистеричне емисије, подносе лажне кривичне пријаве и причају свакојаке глупости.

„Пропагандиста неће оптужити свог противника за тек било какво недело, већ управо за оно што и сам пропагандиста намерава да почини“.

Тако вели француски филозоф Жак Елул, у својој књизи „Пропаганда“ (Париз 1962, Њујорк 1973). Значи, агресор ће своју жртву да оптужи за агресију, а виновник геноцида ће да своју жртву оптужи за – погодили сте, геноцид. А државно-медијски апарат који оличава Мусолинијеву дефиницију фашизма („Све под државом, ништа изван државе, ништа против државе“), скупа са убеђењем достојним митоманије Луја XIV („Држава, то смо ми“), оптужује народ и Цркву које истовремено мрзи и од њих страхује за „клерофашизам“.

Пре десетак дана је у Широком Бријегу (БиХ) одиграна утакмица на којој су локални навијачи развили заставе нацистичке Немачке и Ватикана:

Широки Бријег, БиХ, новембар 2010 (извор)

Навијачи Широког иначе себе зову „Шкрипари“, по локалним усташама које су наставиле борбу после априла 1945. сакривајући се у „шкрипама“ тј. пећинама у херцеговачком кршу. Људи који се поносе усташтвом и отворено везују симболе нацизма и Ватикана, шта је то него клерофашизам? Али за Б92, они не постоје. За њих су Хрвати „цивилизирани ЕУропљани“ који немају хулигане и навијаче, и на утакмице иду све у фраковима са халбцилиндрима.

Па ви сад и даље мислите да су то озбиљни медији, а да је жутократија озбиљна власт.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сиви соко, 17. 11. 2010)

ИСПРАВКА: Овај чланак промењен је 13. 6. 2015. – у потпису слике аутора исправљено је погрешно написано презиме.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4MB

Categories: Поново прочитати/погледати