Колико је прошло од 24. марта? А 1999-е је 27. маја још увек трајало бомбардовање. Шездесет и пети дан! Тог 65.дана у нападу на село Раље погинули су Дејана (5) и Стефан Павловић (8) и њихова 29-годишња рођака Биљана Момчиловић. У исто време гађана су приградска насеља Макиш и Остружница, као и шири реон Бубањ Потока, „Добричево” код Ћуприје, Куршумлија, Лебане…

Да поменем сад нешто што сви већ знате. Зар не би најкраћи спољнополитички програм (али и политички уопште) око кога би могла да се окупи већина Срба могао да буде следећи: надокнадите нам штету коју сте нам нанели у бомбардовању па тек онда можемо да причамо о било чему? Ако процена учињене штете током агресије 18 западних земаља на Србију, 1999. године варира од 30 – 100 милијарди долара, а тренутни дуг Србије који нас вуче у ропство износи око 25 милијарди евра (по тренутном курсу негде око 27 милијарди долара) није тешко израчунати да би надокнадом штете дуг био отписан, а можда би остало и нешто преко тога. Свако даље евентуално задуживање могло би да се користи за улагање у производњу, а не у копрцање целог народа да би неко могао да остане на власти. Наравно да сила није склона да плати штету коју је направила. Али нисмо ни пробали да то питање озбиљно наметнемо. Једни другима, власти која нас представља, свету… Воља је чудо, заједничка воља још веће чудо. Притисак – једина несумњива полуга политичког деловања.

Ради се о ствари једноставној, подразумеваној. А политичка активност сваког од нас је да то подразумевање проширимо и учинимо чињеницом јавног живота у Србији. Да неуморно понављамо захтев. Предуго се правимо паметни и унапред, или после пацке коју добије неко од сарадника окупатора после 2000-е, знамо да од тога не може да буде ништа. Недовољно за народ који у химни пева „Боже правде“.

Наивно, зар не? Али ипак се ради о једноставном политичком програму, који би уз мало упорности већина Срба могла да прихвати, зар не?

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4BC

Categories: Преносимо