Петер Хандке: Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто“

Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.

Фото: РТРС/Танјуг

Фото: РТРС/Танјуг

Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.

На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.

Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.

„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.

Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.

„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.

О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.

На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“

„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.

Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.

„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.

Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.

„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.

Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.

РТРС, Танјуг

(Искра, 21. 5. 2015)

Петер Хандке: Како су ме казнили због Србије

У Ослу је организована група узвикивала да сам фашиста, a нису ме ни познавали ни читали

Деветнаест година пошто је написао свој путописни есеј „Зимско путовање, правда за Србију”, аустријски писац Петер Хандке добио је у Ослу Ибзенову награду, највредније признање за драмског писца, које се пореди са Нобеловом наградом за књижевност. Али на улазу у театар чекале су га громогласне погрде организоване гомиле. Како се осећао?

Групе које ме нису ни познавале чекале су ме испред хола у коме се додељивала награда. Била је недеља, а они су чекали носећи плакате са мојом сликом, неко им је рекао да се ту појаве, уместо да проведу дан са својом породицом. Када сам прилазио, они су почели да извикују погрде. То није била нимало пријатна музика. Кад гомила људи урла на једног правог писца, каквим себе сматрам, то је нешто што никако не звучи као Моцарт. То је продукција буке са циљем да се све друго заглуши.

Викали су: „Фашисто, фашисто!” Стао сам да разговарам са њима, питао сам их одакле су, зашто вичу? Али они нису хтели да разговарају, наставили су. А када сам ушао у театар, норвешки новинари су ме питали зашто сам „провоцирао” те људе. То је данас новинарство.

Ја нисам хтео да их изазивам, ја сам желео да чујем неку другу реч, осим оне коју су они извикивали. А они су хтели да наставе са својим узвицима: „Фашисто, фашисто!” Неко их је за то платио. Они ме нису познавали, сигуран сам да ништа моје нису никад ни прочитали, а нису ни желели да разговарају. Само су хтели да задрже ту обману, тај фалсификат. Да су Срби фашисти као и они који би хтели да их прикажу у другом светлу, каже у интервјуу за „Политику” Петер Хандке.

Зашто је дошао на сахрану Слободана Милошевића у Пожаревац и, како је то месец дана после сахране фалсификовао француски недељник, шта му је рекао бивши председник Југославије и Србије у затворској јединици у Схевенингену, шта га је погодило када је слушао сведочење једног шумара на суђењу оптуженим Бошњацима, шта Петер Хандке мисли о новинарима, о писцу Салману Руждију, о улози интелектуалаца у сатанизацији Срба, читајте опширније у недељној „Политици”.

Зорана Шуваковић

(Политика, 22. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4xw



Categories: Вести над вестима

Оставите коментар