Радован Пантовић: Србија у венама

У Србији живи четрдесет пет хиљада странаца. Од ове недеље, један мање. Млади Француз Арно Гујон то више није. Добио је пасош, личну карту и уверење о држављанству. Постао је Србин.

Фото: МУП Србије

Фото: МУП Србије

„Документа су званични печат на моја осећања према Србији, јер иако немам ни капи српске крви, Србија тече мојим венама“ – провалило је узбуђење и излише се Арноове емоције изазване црвеним пасошем, пажњом, поштовањем и узвраћеном љубави.

А све је последица дубоких корена, стогодишњег француско-српског пријатељства, који чак у Греноблу, у породици Гујон већ трећу генерацију хране љубављу за Србе. Задојен њоме, Арно као да није имао други пут, до овог у Србију. Претворио га је у мисију „Солидарност за Косово“. Тамо где је Србији најтеже, он је већ трећину свог живота, читаву деценију. У енклавама, угроженим домовима, народним кухињама, у православним светињама. Пријатељство је прерасло у љубав. Љубав у живот. Србија у дом.

Добродошао Гујон. Част Арчибалде Рајсе!

Зашто Рајс? Због тога што је пре сто година прошао идентичан пут. Само из Лозане до Цера, Албаније и Крфа па преко Солунског фронта, и Кајмакчалана до Београда. Дошао је на позив као угледни експерт да истражи аустроугарске злочине у Мачви на почетку Великог рата. Истином је преокренуо европско мњење. Онда се прогласио „швајцарским добровољцем српске војске“. Оставио је професуру и каријеру на Женевском језеру и остао са нама.

„Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се показује истински карактер неке нације“ – записао је доктор Рајс у животној опоруци српском народу. Правдољубив и правичан дивио се духу и моралу, снази и величини обичног Србина, али није могао да не примети: „Чим се завршио рат, ваши политичари пожурили су да поново приграбе власт и управљање пословима. Више нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био је то плес… портфеља који су доносили богатство.“ О томе је јавно говорио. Упозоравао је на рђаве стране  менталитета, са ставом да „прави пријатељ није онај који ласка већ онај који говори истину у лице“. И то га је коштало.

Разочаран личном судбином, корупцијом и хипокризијом у земљи којој се посветио и потпуно предао, повукао се . За народ који је волео сачинио је политички тестамент „Чујте Срби“.

Срце га је издало, недуго затим, у полемици са ратним профитером, потоњим министром, безочним критизером ратних подвига Рајса и његових сабораца.

Крај драме о љубави и пријатељству достојанствени доктор Рајс је сам режирао. Мермерна урна са његовим срцем похрањена је у капелу-костурницу на врху Кајмакчалана. Тамо где је у њему рођен Србин.

Обојица, Арчибалд Рајс, онда и Арно Гујон данас, опомињу и уче нас исто. Чувајте пријатеље. Тешко се стичу, а лако губе.

(Радио Београд, 13. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4tO



Categories: Преносимо

Оставите коментар