Александар Живковић: Предсаборска размишљања једног лаика

Александар Живковић

Александар Живковић

Колико само шетњи око гаража на Врачару, колико уздаха за изградњу Завјетног Храма? Колико поноса када прикупљасмо новац са искусним старим богомољцима, уз ријечи пјесмице:

„Наш патријарх рекао је, где је рећи требало:

Цркву дајте, а за благо не брините нимало!“

Сада када смо ту надомак, на Славу нетљених по цијелом шару расијаних моштију Саве Равноапостолног, молимо се са Патријархом и осталим служачим, саборни дух провејава у ове Васкршње дане Педесетнице, огроман Храм половином пун, пунији него на канонизацији дивних Божјих угодника Преподобног Симеона Дајбабског и Јустина Новог Ћелијског (2010 када се „оцрковљени“ јустиновци, зналци свију јереси и дрвени адвокати „епископски секретари“, задовољише да гледају на ЈуТјубу неког владику фусбалера после умировљења Артемија). Владика аустралијски Иринеј, сверадосни служитељ, хтио би да надахнуто бесједи, али је свјестан ријечи оца Јустина: „На Савиндан сво српство треба да умукне“.

Испред цркве, на мјесту гдје ће ускоро, ако Бог да и Теслин прах да се нађе, хиљаде дјечице у народним ношњама поздрављају Патријарха. Јесмо ли то свјеснији потребе за саборношћу, да бар на велики дан или Саборну службу изађемо из својих парохијских уточишта, да бремена једни другима носимо? Јер само прије двије године бијаше онај дан кад м. Амфилохије и умировљени Атанасије, крајњом неразбориторишћу угушише вапај косметских Срба за опстанак и правду[1]. И само прије двије године на литургији отварања Свештеног Сабора, бијаше нас 15 вјерника и мноштво ТВ екипа (није завршило на Јутјубу, али да дојавим „епархијским секретарима“, Сремчевим госпа Јулама, онај фусдбалер који поста у међувремену и Нушићев „Др“, здраво се досађивао на литургији или размишљао о „сапостојању Другог“? На том Сабору, недостојном Владике Пјесника, тада Први Потпредседник Владе, послије таблоидне припреме, преслиша владике).

Оправдана је била критика новинара Александра Апостоловског о неорганизацији у Београду дочека васељенског, јерусалимског и московског патријарха 2013. (слично је било и са испраћајем краљевских остатака на Опленац); црквени органи у међувремену се дозваше памети, имасмо дивно организовану посјету Свјатејшег Кирила, свенародни дочек Благодатног огња који коначно напуни храмове, и, без невоље нема богомоље!, одлично организовану помоћ поплављенима од све пулноте Помјесне Цркве, нарочито у епархијама ваљевској, шабачко, сремској, зворничко-тузланској и тимочкој (катастрофално лоше урађено за Параћин у епархији браничевској у којој су такође задубљени у „сапостојање Другог“).

То, и ослобођење архиепископа Јована, јесу главни догађаји из живота Цркве Христове у роду светосавском и светоклиментовском, прошле године. Иде редовни Сабор, који је на неки начин већ започео у Јасеновцу, нова тајна Логосности (која је и значи „саборност“– Жарко Видовић), нова тајна Педесетнице која није нама лаицима у цијелини предата, ново доношење Мира и Непоколебљивости Светих Божијих Цркава, наше сагледање у Светој Литургији, која је опет по Жарку Видовићу, изнад Сабора, јер њом Сабор почиње и завршава се.

Смијемо ли ми вјерници да се радујемо прослављању нових мученика, и ликоливници нових Божјих  Угодника, што је првенствени посао Сабора? Јадовнски Новомученици. Пребиловачки. Тајновидац  Ловћенски Петар Други, Преподобни Никодим Милаш, отац „бездокторатац“ Јаков (Арсовић).

Можемо ли, ми лаици,  да подржимо Оце Сабора у тешким искушењима, одлучно рекавши г. Премијеру Вучићу да добро знамо да иза свих хајки које се воде против наше Свете Цркве ових дана стоји његова медијска машинерија, која ни секундом не забељежи јасеновачко сабрање (а клео се у Јад Вашему, тај нови лутеранац, у рођаке страдале у Јасеновцу) и можемо ли оце Сабора да замолимо да истога одлуче од Цркве ако са својим пакленим планом њене разградње настави?

С тим мислима идем у Батајницу у дивни Храм Рођења Пресвет Богородице, гдје се на вечерњој служби окупио цвијет дичне Врлике. С нама су и они који балотају пред Црквом, ипак пропуштајући дивно васпитан дјечји хор од више од тридесет анђеоских гласова. Послије вечерње у препуној Парохијској сали, представљање књиге Николе Костура, преживјелог из Тучић јаме. Говорници указују на то како су фратри премјерили све крашке јаме још тридесетих, да шизматике у бездно пакла убаце, чим нестане и привида Србије, а 1941. г. је Србија била војно-окупациона зона, као што је и сада, рече један говорник.

Вијести из Куманова, сјутра Пазара, Прокупља, Гусиња… Не може тај наизглед политички, а суштински дубоко завјетни контекст Свештеног Сабора да се избјегне. Мора да се каже нека и о томе, па и у овако окупираној земљи (нијесмо ли сви окупирани када је окупирано Косово, није ли нас сам Свештени Сабор својим посланицама тјешио да га нећемо изгубити ако сваки ратар итд, који оре њиву на којој, не почне и не заврши са Косовом?). Али да не будемо робови догађаја, како каза Св. Владика Николај, да созерцавамо слободу којом нас Христос ослободи, да се радујемо васкршње-спасовданском-педесетничком Догађају Свештеног Сабора.

У тој радости желим да пишем свој браћи и сестрама хришћанским, не волим патетичне „коленопреклоне молбе Сабору“ и сличне жанровске текстове којих се начитасмо послиједњих година. Желим да напишем нешто о свом виђењу мисије наше Помјесне Цркве, на Дан Спаљивања моштију Светога Саве, 2015. И то да оставим као документ на расуђивање, ако је вриједно труда, свима које интересује.

Најприје, рекох, дужност нам је да апостолским прејемницима у роду нашем сачувамо онај Мир Вишњи који им Васкрсли Господ остави. И по цијену да се најоштрије сукобимо са државним властима и њиховим телалима. Друго, обавеза нам је да кажемо нелицемјерну ријеч о животу црквеном. Трудећи се да то увијек буде црквоградитељски, а не пресудилачки. Не судите да вам се не суди, ријеч је Спаситељева.

Ако неко има стрпљење да настави читање овога текста, одмах да му кажем, да ће у њему наћи моје размишљање о чувању патријарашког и архијерејског достојанства и актуелним мисијским проблемима. За све то треба ми мало више простора, трудићу се да будем што сажетији.

А) Утврђивање патријарашке јурисдикциије и њеног свенародног поштовања

„Ми смо православни, ми немамо папу, можемо слободно да критикујемо патријарха“, грмео је јм. Атанасије (Јевтић) осамдесетих у Француској 7, оптужујући патријарха Германа да је прикрио истину о спаљивању конака Пећке патријаршије 1981. године, чиме  је почела нова југословенска ратна драма. Да, ми смо слободни да критикујемо и патријарха и епископе и сав клир црквени, али прије свега, обавезни да се за њих молимо. Патријарх као наш заједнички Духовни Отац, мора да буде изван утицаја дневне политике, да нас сабира, да епископи не чине ништа значајније у својој епископији без знања и одобрења Првога у свом народу и остало, како налажу Св. Канони. Борбен, а брзог језика због – како сам рече више пута – „неће ући у Царство Небеско“, наш Таса је као умировљени епископ нападао патријарха Павла и то на самртном одру и то у „Православљу“ због молитве 8. Часа, коју Свјатејши није хтио да укине без консултације са руским патријархом, поштујући словенску, заједничку литургијску традицију. Напао је недолично и садашњег патријарха, наводно да је на Покров Пресвете Владичице ишао у Пећку патријаршију само да би позвао косметске Србе на изборе, као да патријарх има неко друго мјесто на коме би требало да буде тога дана на слави Ставропигијалне Лавре Пећке и нашој општој црквеној слави. (Те Тасине нападе не преноси Информативна служба СПЦ, пуштају га само када клевета брата Артемија.) И Артемије, са друге стране, нема осјећај за духовно значење Пећке патријаршије. Када је била афера око снабдијевања струјом косовско-метохијских манастира, рекао је да је Пећка „под Београдском патријаршијом и с њом нема везе“). Оваквих примјера могли бисмо навести сијасет (овдје само још један: у Шематизму „Архиепископије Београдско-карловачке“ у џепном календару за 2015, Пећка патријаршија се међу манастирима наводи тек на 9. мјесту).

Да би се то избјегло, јасно стало на браник Цркве и народа, усагласило са светим канонима, и обезбиједило патријарашко достојанство и улога у мисији црквеној, потребно је јасно утврдити јурисдикцију и звање патријарха српског. Сада ту влада велика збрка јер је он „архиепископ пећки“ (а такве архиепископије нема), „митрополит београдско-карловачки“ а, опет нема такве митрополије, води се као „архиепископија“, нити патријарх има под собом иједног клирика у Карловцима. Увођењем архиепископа цетињског (опет без архиепископије), архиепископска титула у СПЦ изгубила је значење подсјећања на Жичко-Пећку архиепископију до прерастања у Патријаршију. Још нешто, недавно је епископ бачки указао на то да када је Васељенска патријаршија признавала Пећку патријаршију ипак ју је називала „архиепископијом“, а Карловачку митрополију „црквом Србије“ (нпр. у спору око увођења вишегласног пјевања). Садашњи васељенски патријарх Вартоломеј, имали смо прилике више пута да чујемо, помиње патријарха српског искључиво као „патријарха Београда“.

Због тога се поновно залажем да се титула патријарха јасно установи као „патријарх пећки и српски“ и, паралелно у употреби, по старом називу „патријарх пећки и српских и приморских земаља“. Разумије се, то подразумијева и да име Помјесне цркве буде СПЦ – Пећка патријаршија[2]. (Око имена цркве је највише запело у Комисији за допуну устава СПЦ. Сматрам неоснованим увјерење митр. Амфилохија да се „београдска патријаршија“ сад укоријенила – су чим ће пред Св. Петра Цетињског који се са главарима није слагао са туђом јурисдикцијом док се не обнови „наша славјаносербска патријаршија у Пећи“, пред Његоша који пјева „наш патрика из Пећи питоме“, пред Господара Николу који је најмудрије обнављао Српску патријаршију као Пећку; уосталом и сам митр. Амфилохије је по титули владике Василија Петровића „егзарх Свештеног Трона Пећкога“, а не „Пећко-београдско-карловачког“. Неоснована је и бојазан епископа бачког Иринеја да би искључивање карловачке титуле допринјело „војвођанском сепаратизму“. Зашто, објаснићу у даљем тексту.)

Са овако утврђеном титулом, утврдила би се јурисдикција Свјатејшег Патријарха, која би обухватала: Пећку Патријаршију, Пећ са Гораждевцом, Великом Хочом и преосталим српским енклавама, Манастир Високи Дечани који би добио ставропигијални статус, Спомен Храм Светог Саве у Београду са зградом нове Патријаршије, чији су камен темељац поставили патријарси Вартоломеј и Павле, Саборни храм у Ср. Карловцима и манастир Крушедол који би такође добио ставропигијални статус, евентуално још неки објекти у Бгд: Патријарашки архив, Библиотека итд. Тако патријарх, неоптерећен великом епархијском администрацијом, не би био „развлашћен“, већ напротив појачала би се његова духовна – административна улога у одржавању канонског јединства Помјесне цркве, уз помоћ елитних монаха, монахиња и свештеника. Да је ово, можда, послиједњи тренутак да Црква самостално, без ослонца на тзв. „Николићев план“[3]  заштити своје и народне виталне интересе на Космету не треба ни говорити.

Патријарху би помагала два митрополита Патријаршијског трона, са пуним правима епархијских архијереја (да бирају и буду бирани за патријарха) и то Митрополит Карловачки и Митрополит Хвостански. Они би имали и општецрквено послушање управљањем Патријаршијским управним одбором (који сад, и поред унапријеђивања које је учинио патријарх Иринеј, и даље представља прегломазно тијело за контролу црквених финансија) и предсједавање Одбором за Косово и Метохију (који је мало прорадио у вријеме епископа липљанског Јована, па због његове потребе службе, практично престао да ради). Као такви они би били стални чланови Светог Синода (увела би се и та категорија као у Руској цркви) уз црногорског митрополита, који би био стални патријарашки мјестобљуститељ у случају упражњења пријестола, што оправдава његову титулу „егзарх Свештеног Трона Пећкога“.

А1) Увођење митрополијског система, умножавање (арондација) епархија и чување архијерејског достојанства

Увођење митрополијског система јесте тема о којој се дуже говори у званичним и парацрквеним круговима. Овогодишњи Свети Архијерејски Сабор би требало да донесе принципијелну одлуку о том питању. О њему је било ријечи и педесетих година када није предлаган прави митрополијски систем, већ да сви епархијски архијереји добију титулу митрополита (по грчком систему, који су прихватили и Бугари), а само викари да имају титулу епископа. Ово се правдало потребом да у контакту и саслуживању са сестринским црквама наши архијереји, често старији по хиротонији и на челу већих епархија, немају нижи статус. Шездестих година у оквиру „вјерске УДБ-е“ радило се на „републиканском-митрополијском“ систему у коме би се у границама ондашњих република направиле практично самосталне цркве (видјети радове из савремене историје СПЦркве др Вељка Ђурића Мишине). И данашњи критичари митрополијског система се позивају на то, тврдећи да је то разбијање цркве итд. Мада стални рад на очувању канонског јединства Пећке патријаршије није тако једноставан, као што сви знамо, поистовећивање митрополијског система са разбијањем цркве је потпуно неосновано. Зашто нпр. не би постојала митрополија нишка, која би осим пријестолне архиепископије нишке, обухватала нпр. и епископије крушевачку, лесковачко-пиротску, врањску и топличку. То ријешење најближе је црквеним канонима и спроводи се само у Румунској православној цркви. Занимљиво је, имају га и римокатолици, док је код православних дошло до историјске пометње па је у „грчким црквама“ архиепископ „виши чин“ од митрополита, код Руса је обратно. Сада када су и Руси увели митрополијски систем, образујући и, чини ми се, преко 50 епархија за 5 година, не видим разлог да се то не уради и код нас. Тиме би се ријешио и проблем америчке дијаспоре и тзв. „црногорско црквено питање“. Црква би имала довољно представника вишег ранга, а сачувало би се и лијепо изворно епископство.

Не би се, осим Црне Горе којој је довољна једна митрополија, поштовале републичке границе нпр. осечко-барањска и пољска епархија би ушле у састав сремске митрополије, као што новоформирана бискупија сријемска улази у Ђаковачко-Осијечку метрополију Цркве у Хрвата. Остале епархије СПЦ у Хрватској везане су већ самом епархијом загребачко-љубљанском и за Словенију, па би могле да чине митрополију марчанску. У Босни и Херцеговини (у којој, узгред буди речено, сада има 6 католичких бискупа и само 5 православних епископа, иако  православних вјерника има скоро два и по пута више) постојале би најмање двије митрополије: дабробосанска и бањалучка.

Разумије се, увођење митрополијског система не би имало смисла, ако се процијењује, супротно Русима, да нам не треба већи број епархија. Заговорници таквог става наводе снажне аргументе: демографски пад, управо катастрофа, и могућа девалвација епископског чина, трошкови подизања епархијских сједишта и то у вријеме када велики број опустјелих црквених општина нема новца за издржавање свештеника итд. Руски патријарх и Свештени Сабор процијенили су управо супротно: ближим контактом архијереја са народом и клиром пастирски рад би се унаприједио, тиме и морал и демографска снага народа.

Погледајмо упоредну ситуацију у Хрватској, која је у истовјетној демографској катастрофи, тамо на мање од 3 700 000 католика има 16 бискупија (од тога једна унијатска) + војни ординијат + речена сријемска бискупија у Србији. Шест нових бискупија је формирано у послиједњих 15 година (не рачунајући сријемску). У Србији (без Космета, како је вршен попис) има само 14 епархија на 6 000 000 православних, и то раније је нешто формирана милешевска, а у новије доба и ваљевска и крушевачка. СПЦ се одавно (Јурај Коларић у књизи Православље) приписује експанзионизам јер има много више епархија ван Србије, а у стварности владике живе у барокном систему, без ближег контакта са вјернима. Посебно је трагична ситуација у градовима: на 9 свештеника Цркве Св. Марка долази 200 000 парохијана. Када би тако било рецимо у Црној Гори би укупно било 18 свештеника. У мојој Борчи (град Београд, епархија банатска), има четири пута мање свештеника него у Ваљеву, а о броју цркава и манастира да не говорим, иако је Борча бројнија становништвом и то знатно од Ваљева.

Не знам да ли је мудро да изнесем неке податке које се могу добити из статистике и доступних шематизама: сасвим је оправдано по тим мјерилима формирати митрополију бачку (архиепископија новосадска и епископије сомборска и суботичко-бечејска), митрополију банатску (архиепископија вршачка 128 000 вјерника и преко 60 парохија, епископију средњесевернобанатску (зрењанинско-кикиндску) скоро 180 000 вјерника и епископију панчевачку у коју би улазио и дио садашње АБК ( Крњача, Котеж) са 150 000 вјерника. Митрополија сремска би имала сједиште у Сремској Митровици највећем обласном граду и древној архидијацези, а у њих би улазиле осим архиепископије сремске (епархија сремска као уз зворничко-тузланску најуређенија у СПЦ) поменута епархија осечко-пољска и барањска и нова епископија земунска из Града Земуна, Сурчина и дијела земунског намјесништва еп. Сремске). То уопште не значи да би морала „о главу“ да се граде нова сједишта, Господин Василије би до даљњег столовао у Ср. Карловцима, или да се попуњавају све епархије, надлежни садашњи епископ би могао да администрира неко време бар једном новоформираном итд. У централној Србији већ на простору ужичке, некада моравичке, епархије има 72 свештеника и 211 000 вјерника, на простору некадашње, зашто да не новоосноване смедеревске епархије 170 000 вјерника итд. Неке мање епархије би се морале образовати/васпоставити из разлога културно-историјске и материјалне обнове, рашка и топличка итд. У БиХ би најмање требало издвојити епархију тузланско-усорску из зворничко-бијељинске и приједорско-новиградску из бањалучке. У ЦГ васпоставити епархију боко-которску са сједиштем у Савини и раздвојити будимљанско- никшићку у двије епархије.

Да ли имамо довољно ваљаних „кандидата за епископе“? Е, то би морала да буде прва брига Светог Синода, умјесто што шиље несретњег др Џомића да утврђује гријехе владика. Сви досада умировљени епископи почев од Атанасија, сем обољелог Саве бившег славонског, могу се активирати. Гријех је учињен над Константином, који се бранио ћутке за разлику од брата Георгија[4], чији су гријеси што нијесу схватали менталитет берлинске или торонтоске емиграције, али се другде могу корисно да дјелују на добробит Цркве. Све приче „епархијских секретара“ о коферима пара итд. су срамне, а најављено пировање расмонахиње – ултраљепотице пред Сабором је ужасно[5]. Тако, и групашењем владика, руши се архијерејско достојанство.

Некада и архијереји могу да посрну, али боље да се и бивши зворнички Василије покаје, него да се стално Црква уцијењује снимцима. Била су тешка и опасна времена, када је завладичен у тој богомољачкој тврђави, није свако могао да бира свој пут.

Владика Артемије, нема другог пута него у повратак сверадосном јединству. Надам се да ће они сиромашци из Блица који воде кампању против пребогате Цркве[6] и истовремено за анатемисање Артемија[7] (!), од Сабора бити једнодушно препознати као смутљивци.

И да достојан одговор Цркве на све изазове, неће да изостане. Свети Василије Велики каже да и истинита тврдња усмјерена на нечије зло, јесте клевета и од оца клевете потиче.

__________________

[1] https://stanjestvari.com/2014/04/23/%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80-%d0%bb%d0%b0%d0%b7%d0%b8%d1%9b-%d0%b4%d0%b0-%d0%bb%d0%b8-%d1%81%d1%83-%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b8%d1%98%d0%b5%d1%80%d0%b5%d1%98%d0%b8-%d1%81/

[2] Уосталом то се званично користи и у тзв. Нишком споразуму са Охридском архиепскопијом: https://stanjestvari.com/2015/02/03/%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80-%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%bd%d0%b0-%d0%b1%d0%bb%d0%b0%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%98%d0%b5%d1%81%d1%82-%d0%be/

[3] Вечерње новости пишу да ће тема Сабора да буде и тзв. „Николићев план за Космет“ најављиван већ послије више послиједњих празника, необавезујући за владу и мислим беспредметан за Цркву која треба да сарађује са државом, али своја међународна канонска права може и самостално да искористи: http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:547162-Tema-zasedanja-sabora-SPC-Nikolicev-plan

[4] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pred-smenom-i-drugi-brat-episkop.sr.html

[5] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/557354/Bivsa-monahinja-svedoci-protiv-vladike-Georgije-je-bludnik-i-razvratnik

[6] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/556117/BIZNIS-U-SLAVU-BOGA-Vladike-obrcu-milione-u-vinarijama-i-hotelima,

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/555840/BLIC-ISTRAZUJE-Crkva-godisnje-zaradi-140-miliona-evra

[7] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/554401/Anatema-za-Artemija


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4sd

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:,

2 replies

  1. Стање у нашој Цркви јесте тешко, али никада није ни било лако. Тешко време је за једну Цркву нормално окружење. Како може бити јагњадима међу вуковима него тешко. Свиђа ми се предлог да се СПЦ врати име Пећка Патријаршија. Овако са именом СПЦ многи нам са правом приписују етнофилетизам. Истина је да је назив СПЦ тек од 1929. и први пут је употребљен у закону о Цркви Краљевине Југославије донешеном у време шестојануарске диктатуре. Патријарх Пећки, Митрополит Београдско-Карловачки и Архиепископ српски, поморских и северних земаља, би била историјски најтачнија титула нашег патријарха. Такође и повратак Патријарха у Пећ је добра идеја, са тим да би он и даље имао седишта у Београду и Сремским Карловцима где би повремено боравио. То око митрополитског система нисам баш сигуран да је добра идеја, али је легитимна. Не треба ни срљати у неке промене без доброг промишљања. Важно је да Цркву ни врата пакла не могу савладати. Од 1766-1920 није ни постојала Пећка патријаршија па се народ није поколебао у вери. И Фанариоти су имали благодат, зато никада нећу разумети мржњу са којом се прича о њима. Национализма не сме бити у Цркви.
    Овде још треба додати да митрополија Дабробосанска нема активног архијереја што је велики проблем за живот цркве тамо.
    Такође требало би коначно почети разговоре са непризнатом МПЦ ОА и то решити због народа који тамо живи одвојен од Свете Саборне и Апостолске Цркве.

    Свиђа ми се

  2. @ Slobodan
    Хвала Вам на коментару. Слажем се да не треба збрзавати промiјене. Такође и око става о преговорима са Македонцима, о чему сам раније писао.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s