Драгослав Пакић: Ко је крив Драгану што се не зове Шарли

У париском хумористичком недељнику „Шарли ебдо“, за који се, узгред буди речено, говорило како је прокомунистички оријентисан часопис, али чији прослављени карикатуристи никада нису на врх својих оштроумних и духовитих пера ставили неку саркастичну опаску на рачун Великог брата са друге стране Атлантика, несрећа се догодила уз повике терориста: „Алаху екбер!“ (Алах је велики).

dragan-jesuis

После тог несрећног чина Београд је истакао црни барјак и заставу на пола копља. Свеће су гореле на сваком згодном платоу, лако доступном камерама страних извештача. Сви су хтели да буду Шарли. Чак су и Жене у црном, иако су по неким претпоставкама женског рода, истакле паролу: „Ја сам Шарли!“ Да ли је то некој од њих пошло за руком, тешко је било утврдити.

У Зворнику, на домак Београда, терориста Нердин Ибрић, хладнокрвно убија полицајца Драгана Ђурића, чијег су оца такође убили, па страдање убијањем прелази са оца на сина као и увек кад нема шта друго да се наследи. И овај терористички чин је пропраћен узвиком „Алаху екбер!“

Рекло би се исто! Али, није. Нема реакције Жена у црном, невладиних организација, Друге Србије. Теофила Панчића. На насловним странама неких, из иностранства добро плаћених листова и њихових мудрих сарадника, нема помена о несрећи која прети да се умножи и увећа. Главна вест је како је син једног певача зготивио једну певачицу. Нико није изашао са натписом „Ја сам Драган!“ Ваљда им се не свиђа име. Презиме и да не помињемо. Шарли звучи отмено, европски, обећава. Нико свећу да запали и нико да запита: Зашто?

Ко је крив Драгану што се не зове Шарли. Или бар Брис Татон. За несрећну смрт несрећног навијача Бриса Татона, не само Београд, него се и укупно српско судство, независна грана власти, завило у црно. Ових дана се најављује да судски поступак, за неколико младића који труну на робији, неће бити обновљен. Ваљда их је срамота. Осуђене младиће, међу којима према утврђеним чињеницама, има и недужних, нико да пожали.

Његош је имао среће да се од живота опрости млад. Иначе би вероватно, као карикатуристи „Шарли ебдоа“ и као Драган Ђурић завршио уз задњи поздрав – „Алаху екбер“.

Они који су чули за Његоша, а не би требало да их је мало, јер је он познати српски ултранационалиста, протеривач потурица и ислама, етнички чистач па још и православни владика. Човек који је душу дао ђаволу само да би Теофил Палчић, познати хигијеничар и власник и корисник благоглагољивог вокабулара препуног љубави, могао да напише. у “Пешчанику“ да је Његош политичар “са ксенофобичним, популистичким, делимично профашистичким дискурсом“. У неком тамо његовом горском чају, или горском листу, или венцу, сасвим је све једно заглушно грми од “родољубивог гроктања“. Његошев патриотизам је најобичније “крекетање“ тим пре што и његове очи нису људске, него “рутаве“. Његови сердари и кнезови су само “разлармана каста потконтиненталних двопапкара, радосних да смрде“. Његош је “полуписмена интелектуална фукара“. Одликује га “неопевано и неопевљиво просташтво и баналност гротескних паланачких Родољубаца“.

По Т. Палчићу ја бих, као поштовалац Његоша и потконтинентални двопапкар, могао бити само „примитивни националиста, односно – смрдљива свиња“, јер

Ја сам Драган!

Ларош Фуко, што би Т. Палчић превео као рошава фукара, не би себи ни у сну дозволио да се о Његошу каже било која друга реч осим “капу доле“ и “моје најдубље поштовање“. Нажалост, време великог Фукоа као и време великог Његоша далеко су иза времена Т. Палчића који гледа само у будућност и чији су кефало и аутохтоност толико испред свих других да га са правом називају аутофекални судбочатац.

Невладине организације успевају да завладају свему и свачему, осим што им не полази за руком да владају над самим собом, а поштени грађани, њихови подржаваоци, са гађењем гледају на поступак Интервентне јединице 92 која приводи дете (20 година) због графита којима жврља и унеређује трамвај, па му још одузимају и најлон кесу са спрејовима, а да му кесу нису вратили. Уместо да су дошли са четкама, лосионима и разређивачима да пристојно и без буке обришу графите чије писање није противзаконито.

Дете је само написало: „Алаху екбер“ што је ретко ко разумео.

Цео Београд ће бити на води, а они не успевају ни један трамвај да оперу. Поготову што многи тврде да ће Београд бити на прљавој води коју је неко ту просуо, а да претходно није обезбедио чисту.

Путници трамваја су уз опште негодовање викали „ треба да хапсе криминалце, а не децу“ Као да у затвору има толико места.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4kd



Categories: Судбина као политика

2 replies

  1. Само могу да кажем „Капа доле“,браво-

  2. Sram vas bilo autora teksta…Žrtva je žrtva, i ako se barem deklarišete hrišćaninom valjda je logično da jednako žalite za svakom nevinom žrtvom…
    Pominjete Pančića, a on je odreagovao tako što je rekao da se za neke usijane glave još rat nije završio.
    Policajcu Đuriću nek je laka zemlja jer je žrtva monstruoznog mezumnog ubistva, a čovek je radio svoj policijski slabo plaćen posao.
    I Ibrićeva porodica su žrtve ovog bezumnog čina zavedenog Ibrića…
    Autora ovog teksta treba da je sramota jer na jedan neljudski cinničan način komentariše nečije smrti i nesreću…

Оставите коментар