Ђакон Ненад Илић: Рат траје а ми и даље губимо

Како би наш живот изгледао ако бисмо коначно прихватили чињеницу да смо у необјављеном рату – економском, културном, социјалном, психолошком, духовном…? И ако бисмо коначно увидели да као народ у том рату драматично губимо?

ni-2442015

„Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина“, написао је пре скоро сто година један наш веома занимљив а заборављен друштвени мислилац – Момир Николић. Сукоб је до краја историје вечит. Рат траје и пре него што се испољи првом експлозијом.

Кад је време лоше, забијемо се свако у своје парче стана и завучемо се у ТВ и компјутерске илузије. Кад је време лепо пронађемо неку на време склоњену хиљадарку и седнемо у башту првог кафића, или, ако нема ни те хиљадарке, седнемо на неку клупу, шетамо по сунцу. Људи смо, треба нам и мало опуштања. Не може се непрекидно живети под притиском. Разумљиво. Али то је разумљиво тек кад прихватимо чињеницу да се налазимо усред рата. Без свести о рату и проналажење сопствене улоге у том рату све ово изгледа као тужно пропадање, уз недостојно одбијање свести о пропадању. И онда нема ни смисленог страдања, ни праве животне радости.

Да бисмо, макар једном, у нашој драматичној историји избегли да се без наше воље и неприпремљени нађемо у оружаном рату и поново истрпимо велике жртве, можда бисмо, макар једном, могли да почнемо да ратујемо на време. У (привидном) миру, док оружје уништења још увек ћути. Одавно је прошло време кад је требало да се уозбиљимо, али још увек није касно.

Не може се ни у рату непрекидно бити у борби. И у рову је неопходно ухватити тренутке одмора, забаве. Сећам се кад сам из Београда у време рата у Босни одлазио „мирнодопским“ пословима међу наше, како сам се изненадио реализмом рата. Ако ниси на положају – зашто да не седнеш у кафану, одложиш оружје на сто и попијеш кафу или пиво? Не значи да и у овом „тихом рату“ треба све време као избезумљени да тумарамо улицама на опрезу од сваковрсних „тихих“ ратних дејстава. Али морамо да имамо свест о томе да је сваки тренутак одмора и уживања купљено време и да оно служи томе да се припремимо да издржимо борбу.

Ако су наше власти квислиншке или кукавичке, то нам не може бити утеха ни оправдање за одбијање да се суочимо са реалношћу. Ако се коначно тргнемо – лако ћемо се досетити разних видова борбе, у различитим облицима рата који морамо да препознамо пре него што претрпимо финални пораз, после кога се не можемо опоравити.

Најстарији је духовни рат, али у њему могу да учествују само освешћени добровољци. И он је увек поље борбе изабраних. Културна елита мора да преузме одговорност за своје чињење или нечињење. А шта радити у тренутно најактивнијем економском рату? Како се удруживати? Смишљајмо. Одмах.

Све се врти око пара? Сви смо постали објекти на којима висе цене? Све што видимо око нас има своју цену? Корпорације воде светску политику а профит је постао бог? Добро. Како ускратити паре онима који их овде убирају? Ако не свима, што је тешко могуће, онда правити макар забуну, свађе међу њима, нервозу. Бојкот је озбиљно оружје. Политички, еколошки, морални разлози могу ту и те како да помогну.

Пошто се све дешава на основу логике профита, отпор мора да се пружи селективним и усмереним смањивањем профита одређеним корпорацијама, личностима. Немамо силу али имамо моћна оружја бојкота производа и услуга. Релативно лако и брзо врста информација која води смањеном куповању одређеног производа или услуга може да се прошири међ народом. Примери за то постоје. Чак и селективно ширење података о производима који садрже ГМО храну и одустајање од њихове куповине направи одређене ефекте. А не мора само избегавање ГМО храна бити мотивација.

Разлози могу бити политички, здравствени, морални а свако може да се осети као човек чинећи најмању могућу жртву – да не купи баш ону чоколаду коју воли, да не купи фирмирану мајицу, да не купи… некад мора просто да пређе у следећу радњу, можда мало удаљенију, некад да се одрекне куповине у потпуности. Притом та врста акције (не-акције) носи двоструку корист. Одрицање које морамо да вежбамо и штета онима који нас искоришћавају. Подизање самопоштовања код оних који учествују, задовољство. За непоштовање бојкота презир бојкот-брехера. Треба озбиљно разрадити спектар бојкота.

Одбијање даљег заједничког задуживања, заустављање лоших приватизација. Селективни, усмерени бојкот и ту су активности које нам предстоје.

Важно је релативизовати легитимитет било које власти која нас неразумно задужује и која распродаје оно што имамо – да бисмо могли сутра да доведемо у питање њене поступке. Мора се већ размишљати и о одбијању враћања дугова које су учинили корумпирани и некомпетентни. На одређено време. На време тражити доказе штетне сарадње колонијалних намесника са страним наручиоцима. Да бисмо могли да престанемо са плаћањем дуга (до даљњег). Да бисмо можда, ако не буде другог пута, извршили и национализацију где је то неопходно.

И то је само део могућих активности. Ако прихватимо чињеницу да смо у рату, објавимо је и подсећамо на ту чињеницу једни друге – смислићемо и урадити много тога. Успорити пропадање и можда организовати контранапад.

Ако то не урадимо пресешће нам и они ретки тренуци одмора, а пред нашом децом изгубићемо и последње морално оправдање за пораз у рату у коме нисмо учествовали. „Нико нас није обавестио“. Па шта смо ми? И ко смо ми? Зар смо заиста пристали да пљујемо на гробове предака и да на наше гробове пљују потомци? Или смо можда успелим у том бесмисленом самопонижавању да пронађемо некакво морбидно херојство?

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4eE



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар